Michel Houellebecq - Pokoravanje.pdf 5c182c

MIŠEL UELBEK

Pokoravanje

Michel Houellebecq Soumission

I

„Graja ga dovede u Sen-Silpis; članovi hora su se razilazili; crkva će svaki čas biti zatvorena. Trebalo je da pokušam da se molim, reče on sebi; bolje bi mi to bilo, nego da sedim na stolici i sanjarim zabadava; ali, da se molim? Ne osećam želju za tim; proganja me katoličanstvo, vrti mi se u glavi od tamjana i voska, vrzmam se naokolo, do suza dirnut katoličkim molitvama, do srži ganut katoličkim psalmodijama i pesmama. Gadim se svog života, umorio sam se već od sebe, ali odavde dokle sam ja stigao pa do nekog drugog života - e, imalo bi tu mnogo da se ide! Sem toga... sem toga... ako se i osećam uznemireno u tim crkvicama, čim iz njih izađem postajem neosetljiv ponovo, suv. U suštini, reče on sebi ustajući, pa se zaputi iza nekoliko njih koji, pod budnim okom crkvenjakovim, iđahu prema vratima, u suštini, meni je srce skorelo, i dima se nahvatalo na terevenkama, nisam ja više nizašta.” (Ž-K. Uismans, Na putu)

Svih tih godina moje tužne mladosti, Uismans mi je bio saputnik, verni prijatelj; nijednom nisam posumnjao u njega, nijednom se ne nađoh u iskušenju da ga napustim, ni da se okrenem nekom drugom; a onda, jednog popodneva u mesecu junu 2007, pošto sam dugo čekao i dugo oklevao, možda i malo više nego što je prihvatljivo, konačno pred komisijom Univerziteta Pariz IV - Sorbona odbranih doktorsku disertaciju pod naslovom Žoris-Karl Uismans, ili izlazak iz tunela. Počev od sutradan ujutro (ili možebiti počev već od te večeri, ne mogu pouzdano da tvrdim, jer to veče posle odbrane disertacije proveo sam sâm, u vrlo alkoholisanom stanju), shvatio sam da je jedan deo mog života okončan, i da je taj deo verovatno bio onaj najbolji. Tako to biva u ovim našim društvima, još zapadnim i socijaldemokratskim, tako to biva sa svima koji završe studije, s tim što većina njih toga nije svesna, bar ne odmah, budući hipnotisana jal’ željom za novcem, jal’, možda, potrošačkom žudnjom, kako hoće to kod onih primitivnijih, onih kod kojih se razvila žešća zavisnost od pojedinih proizvoda (oni su manjina; kod većine, kod onih promišljenijih i staloženijih, razvija se jednostavna opčinjenost novcem, tim „neumornim Protejem”), hipnotisana, dakle, i to još više, željom da se dokaže, da sebi stvori položaj u društvu na kojem će joj zavideti u jednom svetu koji oni, puni nade, zamišljaju kao svet u kojem vlada takmičenje, oni, podjareni obožavaoci raznorodnih ikona: sportista, modnih kreatora, internet portala, glumaca, manekenki. Iz različitih psiholoških razloga, u koje niti sam stručan niti želim dublje da zalazim, osetno se udaljavam od takve šeme. Dana prvog aprila 1866, kada mu je bilo osamnaest godina, Žoris-Karl Uismans započeo je karijeru u svojstvu činovnika šeste klase pri Ministarstvu unutrašnjih dela i vera. Godine 1874. objavio je, o sopstvenom trošku, prvu zbirku pesama u prozi, Kutija sa začinima, o kojoj se vrlo malo pisalo izuzmemo li jedan članak, izrazito bratski nastrojen, Teodora

de Banvila. Počeci Uismansovi nisu, kako se vidi, ni po čemu bili gromoglasni. I tako je tekao njegov činovnički život, a uz njega i život uopšte. Trećeg septembra 1893. dodeljena mu je Legija časti za zasluge u obavljanju javne funkcije. Penzionisan je 1898, kada se - pošto su Uismansu konačno odobrili zahtev za odlazak u penziju iz ličnih razloga - navršilo trideset godina otkako je stupio u službu. U međuvremenu je uspeo da napiše knjige na osnovu kojih sam, posle više od jednog veka, tog čoveka počeo da doživljavam kao prijatelja. Mnogo se stvari, i previše, može napisati o književnosti (a ja se, kao akademski građanin specijalizovan u toj oblasti, smatram prvenstveno merodavnim da o tome govorim). U čemu je književnost, kao glavna umetnost Zapada koji gasne pred našim očima, toliko specifična - nije nimalo teško odrediti. Kao i književnost, i muzika može da izrazi jedan preokret, emocionalni obrt, tugu ili sveprožimajući zanos; kao i književnost, i slikarstvo može da nas zadivi, da nas navede da na svet pogledamo drugačijim očima. Ali jedino književnost u vama budi to osećanje kontakta s drugim ljudskim duhom, sa tim duhom u njegovoj sveukupnosti, sa svim njegovim slabostima i veličinom, njegovim ograničenjima, niskostima, fiks-idejama, verovanjima; sa svime onim što taj duh podbunjuje, zanima, uzbuđuje ili odbija. Jedino vam književnost može omogućiti da stupite u kontakt s duhom pokojnika, i to na način neposredniji, potpuniji i dublji nego što biste to postigli vodeći razgovor s prijateljem; koliko god neko prijateljstvo bilo duboko i dugovečno, nikada se u jednom razgovoru nećemo otvoriti tako potpuno kao što to činimo pred praznim listom, obraćajući se nepoznatom primaocu. S druge strane, naravno, kada je o književnosti reč, značaj svakako imaju lepota stila i muzikalnost rečenica; dubina autorovog promišljanja i originalnost njegovih misli takođe se ne mogu zanemariti; ali pisac je, pre svega, ljudsko biće prisutno u svojim knjigama, i da li to ljudsko biće piše veoma dobro ili veoma slabo u krajnjoj liniji i nije mnogo važno; suština je u tome da ono piše i da je prisutno u svojim knjigama (čudo te su za jedno tako jednostavno stanje, na prvi pogled tako neuočljivo, a u zbilji i te kako vidljivo, filozofi različitih škola pokazali tako malo interesovanja; ljudska bića, u načelu, za razliku od kakvoće, poseduju jednaku količinu sebe - sva su bića, u principu, manje-više isto prisutna; stoga nije puki utisak, sa

distance od nekoliko vekova, da se, kako stranice odmiču, haba štivo diktirano više duhom vremena negoli čistom individualnošću; jer iza tog dela stoji jedno nesigurno biće, koje se s vremenom pretvara u anonimnu utvaru). Isto tako, kad volimo neku knjigu, mi pre svega volimo njenog autora, i osećamo potrebu da ga upoznamo, da sa njim provodimo dane. A za tih sedam godina koliko sam radio na disertaciji, ja sam živeo u Uismansovom društvu, u njegovom maltene neprestanom prisustvu. Rođen u Ulici Siže, stanovao u ulicama Sevr i Mesje, Uismans je umro u Ulici Sen-Plasid, da bi ga potom sahranili na groblju na Monparnasu. Gotovo čitav svoj vek proveo je unutar granica pariskog Šestog arondismana; isto važi i za njegov profesionalni život, to jest nešto više od trideset godina provedenih u kancelarijama Ministarstva unutrašnjih dela i vera. I ja sam u to vreme stanovao u Šestom arondismanu u Parizu, u jednoj vlažnoj i hladnoj, a pre svega izrazito mračnoj sobi - prozori su gledali na majušno dvorištance, još malo pa kao neko rudarsko okno, tako da sam već od jutra morao da palim svetlo. Siromašan sam bio u to vreme, i da mi je tad zapalo da učestvujem u nekom od onih ispitivanja javnog mnjenja koja malo-malo pa „mere puls mladih”, bez ikakve sumnje bih svoje životne uslove opisao kao „vrlo teške”. Pa ipak, kad sam odbranio tezu, i kad je svanuo novi dan (ili možda već te iste večeri), prvo što mi je palo na pamet bilo je da sam izgubio nešto neprocenjivo, nešto što više nikada neću naći - slobodu. Godinama su mi poslednji ostaci umiruće socijaldemokratije omogućavali (posredstvom stipendije, sistema popusta i socijalnih olakšica, osrednjih, ali po cenama pristupačnih obroka u univerzitetskom restoranu) da sve svoje dane posvetim aktivnosti koju sam sam odabrao: slobodnom intelektualnom druženju s jednim prijateljem. Kao što je to, s punim pravom, primetio Andre Breton, Uismansov humor predstavlja jedinstven primer velikodušnog humora, koji čitaoca stavlja u poziciju da bude korak ispred samog pisca, pozivajući ga, zapravo, da se unapred naruga piscu i tom preobilju žalopojnih, grozomornih ili podsmeha dostojnih opisa. Od te velikodušnosti ja sam se okoristio bolje nego iko drugi, dok sam nosio porcije remulade sa celerom iii pirea od bakalara na metalnim bolničkim poslužavnicima koje je univerzitetski restoran Bilije delio zlehudim korisnicima (onima koji, očito, nisu imali kuda, koji su, bez sumnje, bili odbijeni u svim iole

pristojnim univerzitetskim restoranima, ali koji su ipak imali studentsku karticu za menzu, jer to im niko nije mogao oduzeti), i sve vreme maštao o Uismansovim pridevima, otužan sir, strašan prag, zamišljajući i njega kako uzima jedan od tih metalnih poslužavnika, poput zatvorskih, kakve on nikada nije ni video, i odmah bih se osetio malo manje nesrećnim, malo manje usamljenim u univerzitetskom restoranu Bilije. Ali svemu je tome došao kraj; svršeno je, generalno, bilo s mojom mladošću. Sada sam (i to ubrzo, očigledno) morao da se suočim s procesom profesionalne afirmacije. Čemu se ama baš ni najmanje nisam radovao.

Univerzitetske studije u oblasti književnosti, kao što znamo, ne vode praktično ničemu, izuzev u slučaju onih studenata koji su najobdareniji za to da i sami postanu univerzitetski profesori u oblasti književnosti - tu smo, sve u svemu, suočeni sa situacijom prilično komičnom, gde sistem za jedini cilj ima svoju vlastitu reprodukciju, uz procenat otpada od preko 95%. Samim tim, studije književnosti nikom ne škode i mogu, štaviše, da predstavljaju jednu, istina neveliku, prednost. Jedna mlada devojka koja konkuriše za radno mesto prodavačice kod Selina ili Ermesa, po prirodi stvari bi, na prvom mestu, trebalo da vodi računa o svom spoljašnjem izgledu; ali diploma ili master u oblasti savremene književnosti mogli bi joj dobro doći kao svojevrstan kec iz rukava koji samome poslodavcu, mimo praktične osposobljenosti kandidatkinje, jemči da ova raspolaže izvesnom intelektualnom agilnošću zahvaljujući kojoj bi eventualno mogla da napreduje u karijeri - pri čemu se u vidu, pored ostalog, ima i činjenica da je književnost, kao takva, uvek podrazumevala određenu pozitivnu konotaciju u sferi industrije luksuza. Što se mene tiče, ja sam sebe video kao nekoga ko društvu „najobdarenijih studenata” istina pripada, ali kao marginalac. Napisao sam jednu dobru disertaciju, toga sam bio svestan, i očekivao sam javnu pohvalu; pa ipak, prijatno su me iznenadile jednoglasne čestitke članova komisije, a posebno mi je drago bilo kad sam pročitao obrazloženje komisije, koje je bilo odlično, sve u samim hvalospevima takoreći; imao sam, u tom smislu, dobre izglede da, ukoliko to budem želeo, dobijem zvanje višeg predavača. Moj život je, sve u svemu, po predvidivoj jednoličnosti i plitkosti, i nadalje ličio na život koji je Uismans vodio nekih vek i po ranije. Prve godine punoletstva proveo sam na univerzitetu; tu ću verovatno provesti i poslednje, i to možda na istom univerzitetu (što u stvarnosti i neće biti slučaj; zvanja sam stekao na Univerzitetu Pariz IV - Sorbona, a postavljen sam za predavača na Univerzitetu Pariz III, nešto manje prestižnom, ali

smeštenom u Petom arondismanu, na svega nekoliko stotina metara od mog starog fakulteta). Ja, u stvari, nisam bio stvoren za prosvetnog radnika - petnaest godina kasnije, sam tok moje karijere potvrdiće da od početka zapravo nisam bio za to. Nekolika iskustva s mentorskim radom, u koji sam se upuštao ne bih li svoj život podigao na viši nivo, vrlo rano su me učvrstila u uverenju da je prenošenje znanja u većini slučajeva nemoguće, da su razlike između ljudskih inteligencija ekstremne, i da ništa ne može ni da otkloni, pa čak ni da ublaži tu temeljnu nejednakost. Ono što je možda još samo dodatno pogoršavalo stvari, ja nisam voleo mlade - čak ni u vreme kada se i za mene moglo reći da pripadam njihovom taboru. Činilo mi se da sama ideja mladosti podrazumeva izvestan entuzijazam u pogledu života, ili možebiti izvestan bunt, a sve to praćeno jednim, najblaže rečeno, neodređenim osećanjem noći u odnosu na generaciju koju su ti mladi pozvani da zamene; ja tako nešto nikada ni izbliza nisam osetio. Pa ipak, u mladosti sam imao drugove - ili, precizniji da budem, bilo je tu nekih kolega s kojima mi nije bilo nezamislivo da između dva predavanja odem na kafu ili na pivo. Imao sam, na prvom mestu, ljubavnice - ili, kako smo to zvali u to vreme (možda se i sad tako kaže) - ženske, koje sam menjao najmanje jednom godišnje. Ti ljubavni odnosi odvijali su se po manje-više nepromenjivoj šemi. U njih se stupalo početkom jesenjeg semestra, za vreme mentorskog rada, ili prilikom razmene beležaka sa predavanja, ili, opet, u nekoj od onih brojnih prilika kada se ljudi druže, a koje su tako česte u studentskom životu, i čiji nagli izostanak odmah po ulasku u profesionalni život većinu ljudskih bića baci u samoću koja je koliko zaprepašćujuća toliko i radikalna. Potom bi se ti odnosi razvijali u toku cele godine, noći bismo provodili ili kod jednoga ili kod drugoga (najčešće, u stvari, kod njih, zato što bi se ispostavilo da je taj sumračni, što će reći nezdravi ambijent moje sobe neugodan za ljubavne sastanke), i tu su se odigravali i seksualni aktovi (na zadovoljstvo koje je, kako ja želim da mislim, bilo obostrano). A kad bismo se vratili s letnjeg raspusta, dakle na početku nove školske godine, tim vezama bi došao kraj, skoro uvek na inicijativu tih devojaka. One bi svaki put doživele nešto preko leta, takav bi mi izgovor dale, najčešće bez približnijeg objašnjenja; bilo je i onih koje su, bez sumnje, manje vodile računa o mojim osećanjima, pa bi

konkretno rekle da su upoznale nekoga. Da, i šta onda? Pa i ja sam neko. Njihova objašnjenja, zasnovana na činjeničnom stanju, meni su se činila nedovoljnim; one zaista jesu, što ja ne negiram, upoznale nekoga; ali to što su tom susretu pridavale dovoljno veliku težinu da zbog njega prekinu našu vezu i upuste se u tu, novu vezu - to već nije bilo ništa drugo nego primena modela ljubavnog ponašanja koji je u isti mah i moćan i sam po sebi razumljiv, i tim moćniji što se više sam po sebi podrazumeva. Po ljubavnom modelu koji je preovladavao u doba moje mladosti (a ništa mi ne daje povoda da pomislim kako su se stvari, u međuvremenu, bitno promenile), od mladih ljudi se očekivalo da, posle jednog kratkog perioda seksualnog lutanja, koji otprilike odgovara dobu što prethodi adolescenciji, počnu da ulaze u duže ljubavne veze, obeležene strogom monogamijom, kao i da se okrenu aktivnostima koje nisu isključivo seksualne, već i društvene (izlasci, vikendi, letovanja). Ni ti odnosi još sami po sebi nisu značili ništa konačno, ali ih je svakako trebalo smatrati nekom vrstom šegrtovanja, da mladi nauče šta je to ljubavna veza, i nekom vrstom stažiranja (koje se u to vreme odigrava i na profesionalnom planu, kao uvod u stupanje u prvu službu). Ljubavne veze različite dužine trajanja (one jednogodišnje su se, po mom viđenju stvari, mogle smatrati prihvatljivima), zatim ukupan broj tih veza (prosek od deset do dvadeset nametao se kao razumna približna vrednost) - smatralo se da kroz sve to čovek treba da prođe pre nego što će, poput nekakve apoteoze, dosegnuti tu vrhovnu vezu, vezu koja će ovoga puta po karakteru biti bračna i konačna, koja će za ishod imati rađanje dece i zasnivanje porodice. Savršena ništavnost ove šeme prikazaće mi se u svom pravom obliku tek mnogo kasnije, zapravo tek nedavno, kada mi se ukazala prilika da u razmaku od nekoliko nedelja slučajno upoznam prvo Oreliju, a potom Sandru (s tim što sam ubeđen da ni susreti s Kloe i Violen ne bi osetno uticali na moje zaključke). Od časa kad sam kročio u baskijski restoran u koji sam bio pozvao Oreliju na večeru, shvatio sam da me čeka jedno katastrofalno veče. Iako smo popili dve boce belog irolegija - pio sam, zapravo, uglavnom ja - iz trenutka u trenutak bivalo mi je sve teže, a od jednog momenta i neizvodljivo da održim razuman nivo srdačnosti u opštenju. Iako to ni samome sebi nisam

mogao da objasnim, učinilo mi se najednom nekako neotesanim i bezmalo nezamislivim da u tom razgovoru prizivam neke zajedničke uspomene. Očigledno je bilo da Orelija do toga časa nije uspela da uđe u dužu vezu, da su sporadične avanture u njoj izazivale sve veće gađenje, i da je njen sentimentalni život napredovao u pravcu konačne i totalne propasti. No, ona je ipak pokušavala, ili je, u najmanju ruku, jednom pokušala da ostvari vezu, ali bez uspeha - shvatio sam to na osnovu raznih indicija - a gorčina i jetkost s kojima je pominjala svoje muške kolege (došli smo, šta ćete, i do toga da pričamo o njenoj profesiji - bila je, inače, zadužena za komunikacije u jednom interprofesionalnom sindikatu vinara iz Bordoa, i mnogo je putovala, naročito po Aziji, u svrhu promocije vrhunskih francuskih vina) na surov su način otkrivale da je u životu gadno nadrljala. Iznenadilo me je, stoga, što me je ipak pozvala, trenutak pre nego što će izaći iz taksija, da „popijemo još po jedno”; ova je, rekoh sebi, stvarno na izmaku snaga, i već onog trenutka kad su se vrata lifta zatvorila za nama ja sam znao da se ništa neće dogoditi, da ne osećam nikakvu želju čak ni da je vidim golu, da bih, štaviše, to radije izbegao, ali svejedno, do toga je ipak došlo, i meni je jedino ostalo da potvrdim ono što sam već unapred osećao: nije ona nadrljala samo na emocionalnom planu, nego je i njeno telo pretrpelo nepopravljivu štetu, zadnjica i grudi behu ostale tek smršale, smanjene, mlitave i oklembešene mesnate površine, i nju više niko nije, i niko je više i neće smatrati objektom požude. Moj ručak sa Sandrom protekao je po manje ili više istom šablonu, uz pokoju varijaciju (restoran s plodovima mora, a ona - poslovna sekretarica u multinacionalnoj farmaceutskoj kompaniji), dok je završnica bila, kad se podvuče crta, istovetna, s tim što je Sandra malo punija i vedrija od Orelije - na mene ostavila utisak nešto manje poodmakle trošnosti. Jeste tuga njena bila velika, jeste bila neizlečiva, i ja sam znao da će mi na kraju sve otkriti; kao i Orelija, ona je u suštini bila jedna od onih ptica u mazutu, pri čemu je Sandra uspela da sačuva, ako mogu tako da se izrazim, izraženiju sposobnost da mrda krilima. Kroz godinu ili dve dići će ruke od svih bračnih ambicija, njena još ne sasvim ugašena senzualnost nateraće je da potraži društvo mladih muškaraca, postaće ono što se u mojoj mladosti zvalo kuguarka, i to će, očigledno, potrajati nekoliko godina,

desetak u najboljem slučaju, pre nego što je splašnjavanje njene puti, ovoga puta bespovratno, ne odvede u trajnu samoću.

Mogao sam ja, kad mi je bilo dvadeset godina, u vreme kad mi se dizao bez obzira na neposredan povod, a ponekad i bez ikakvog razloga, kad mi se dizao, na neki način, u prazno, i da se nađem u iskušenju, da poželim da se upustim u vezu takve vrste, vezu koja bi mi donela u isti mah više zadovoljstva i materijalne koristi od onih sa studentkinjama, i mislim da bih tada i bio u mogućnosti sve da postignem, ali sada, razume se, tako nešto nije dolazilo u obzir, jer sad su moje erekcije, kudikamo ređe i neizvesnije, izričito zahtevale tela čvrsta, gipka i bez mane. Što se mog sopstvenog seksualnog života tiče, prve godine posle imenovanja za višeg predavača na Univerzitetu Pariz III - Sorbona nisu dovele do vidnog pomaka napred. Nastavio sam, godinu za godinom, da spavam sa studentkinjama - a činjenica da sam im sada bio profesor nije tu bogzna šta promenila. Razlika u godinama između mene i mojih studentkinja bila je, bar u početku, vrlo mala, a obrisi prestupa počeli su da se pomaljaju tek kasnije, i to više u sprezi s mojim napredovanjem na univerzitetskoj lestvici, nego s mojim realnim, pa ni prividnim fizičkim starenjem. Neštedimice sam se vajdio na toj temeljnoj neravnopravnosti polova; dok kod muškarca proces starenja tek vrlo sporo utiče na njegov erotski potencijal, kod žena do propadanja dolazi sa zaprepašćujućom brutalnošću, u periodu od nekoliko godina, katkad i svega nekoliko meseci. Jedina prava razlika u odnosu na godine kad sam studirao bila je u tome što sam sada, u najvećem broju slučajeva, ja bio taj koji je početkom nove školske godine stavljao tačku na vezu. Nisam to nipošto činio iz nekakve kazanovštine, niti iz želje za neobuzdanim raskalašjem. Nasuprot mom kolegi Stivu, koji je zajedno sa mnom držao predavanja iz književnosti XIX veka studentima prve i druge godine, ja i nisam baš nešto žurio da, već od prvog dana jesenjeg semestra, pratim „pristizanje” novih brucoškinja (sa svojim duksevima, konvers patikama i onim neodređenim kalifornijskim izgledom, svaki put bi me podsetile na Tjerija Lermita u filmu Preplanuli, ono kad izlazi iz svoje kuće da bi prisustvovao dolasku nove ture turista). Iz odnosa s

tim mladim devojkama istupao sam prvenstveno pod uticajem izvesne obeshrabrenosti, izvesnog umora; nisam se više osećao realno u stanju da održavam jedan ljubavni odnos, a pritom sam želeo da izbegnem svaku obmanu, svako razočaranje. Mišljenje mi se menjalo u toku jedne školske godine, pod uticajem spoljašnjih i izrazito anegdotskih faktora - pod uticajem neke kratke suknje, sve u svemu. A onda je i to prestalo. Krajem septembra oprostio sam se od Mirijam, a sada je već bila sredina aprila, školska godina bližila se kraju, a ja njoj još nisam bio pronašao zamenu. Dobio sam zvanje profesora univerziteta, moja akademska karijera time je, na izvestan način, bila zaokružena, ali ne mislim da se između toga dvoga može povući neka paralela. Naprotiv, Oreliju sam sreo nedugo pošto sam se rastao od Mirijam, a posle Orelije i Sandru, i postojala je tu neka uznemirujuća, a i neprijatna, i neugodna veza. Jer sada, kad se prisećam tih dana, ne mogu a da ne kažem: bili smo mi mnogo prisniji nego što smo toga i sami bili svesni, moje bivše i ja, u tim sporadičnim seksualnim odnosima kojima nije bilo suđeno da prerastu u duge veze, već su se završavali ostavljajući nas u sličnom stanju, lišene iluzija. Za razliku od njih, ja nikome nisam mogao da otvorim dušu, jer razgovori o intimnom životu nedopustiva su tema u muškom društvu; muški će pričati 0 politici, o književnosti, o finansijskim tržištima ili o sportu, već u zavisnosti od svoje prirode; o ljubavnom životu će ćutati, do poslednjeg daha. Jesam li ja tako, stareći, postao žrtva neke vrste andropauze? S tim se već moglo izaći na kraj, i ja odlučih, čisto da mi srce bude na mestu, da večeri provodim na Jupornu, koji je prethodnih godina izrastao u porno sajt od ugleda. Rezultat je, u prvo vreme, bio više nego umirujući. Juporn je izlazio u susret fantaziji normalnih muškaraca, okupljenih sa svih strana planete, a ja sam bio - videlo se to već u prvih nekoliko minuta - čovek koga je krasila apsolutna normalnost. Nije to, istina, bilo odmah tako očigledno, budući da sam veliki deo svog života posvetio proučavanju pisca koji je neretko smatran nekom vrstom dekadenta, oko čije seksualnosti je, uostalom, ostalo dosta toga nerazjašnjenog. Prva iskustva vratila su mi spokoj. Ti filmovi, koliko fenomenalni (snimala ih je ekipa iz Los Anđelesa, i to kompletna, rasvetljivač, scenografi i kamermani) toliko i bedni, ali svakako vintage (nemački amateri), zasnivali su se na nekoliko

istovetnih i dopadljivih scenarija. U jednom od najzastupljenijih, muškarac (mlad?, star?, obe verzije su postojale) pustio bi penis da blesavo visi iz gaća ili kratkih pantalonica. Dve mlade žene, nekad ove nekad one rase, nameračile bi se na ovu nedoličnost, nikako ne odustajući od nauma da organ oslobode njegovog privremenog zaklona. Neštedimice bi ga saletele besomučno ga draškajući, a sve to u duhu kolegijalnosti i ženskog saučesništva. Penis bi prelazio iz usta u usta, jezici su se ukrštali kao laste u letu, lako zabrinute u tmurnim južnim nebesima Sene i Marne, dok se pripremaju da napuste Evropu i krenu u svoje zimsko hodočašće. Onaj muškarac, potpuno poražen tim uznesenjem, izgovarao je samo blede reči; kod Francuza zastrašujuće blede („U, jebote!”, „U, jebote, svršavam!”, to se, manje-više, i može očekivati od naroda kraljeubica), a kudikamo lepše i žešće kod Amerikanaca („O, bože!”, „O, Isuse Hriste!”), osetno zahtevnijih, kod kojih je sve to ličilo na naredbu da se nipošto ne smetnu s uma darovi Božji (felacija, pečeno pile); ono, kako bilo da bilo, dok mi se dizao, i meni je, za ekranom iMaca od pedeset pet centimetara, sve bilo dobro da bolje ne može biti.

Otkako sam stekao zvanje profesora, smanjen broj predavanja omogućio mi je da sve svoje dužnosti na univerzitetu sabijem u jedan dan - sredu. Prvo sam, od osam do deset sati, studentima druge godine držao predavanje o književnosti XIX veka - u isto vreme, Stiv je u susednom amfiteatru predavanje iz iste oblasti držao prvoj godini. Od jedanaest do jedan čekalo me je predavanje za master 2, o dekadentnim pesnicima i simbolistima. Potom sam, od tri do šest po podne, vodio seminar na kome sam odgovarao na pitanja doktoranada. Voleo sam da sednem u metro malo pre sedam sati, ne bih li sebi stvorio kratkotrajnu iluziju da pripadam onoj „Francuskoj koja ustaje rano”, onoj zemlji radnika i zanatlija, ali u tome sam bio bezmalo usamljen, jer bih na kraju to predavanje od osam sati održao pred maltene pustom salom, okružen zbijenom grupom Kineskinja, ozbiljnih i hladnih, koje su nešto malo govorile među sobom, a nikada ni sa kim drugim. Čim bi došle, popalile bi svoje smartfone, da snime ceo tok predavanja, što ih nije sprečavalo da u isto vreme hvataju beleške u velike sveske 21x29,7 centimetara sa spiralom. Nikada me ne bi prekidale, nikada nijedno pitanje ne bi postavile, i ta dva sata protekla bi tako da na kraju ne bih imao utisak da je nastava uopšte počela. Po završetku predavanja, našao bih se sa Stivom, koga je odslušalo bilo otprilike isto toliko studenata - s tim što u njegovom slučaju nisu bile Kineskinje, nego grupa pokrivenih Magrebljanki, koje su, međutim, bile isto tako ozbiljne, isto tako nepristupačne. Zvao me je gotovo svaki dan da idem s njim na piće - najčešće na čaj od nane, u parisku veliku džamiju, koja se nalazila nekoliko ulica od faksa. Nisam voleo ni čaj od nane ni parisku veliku džamiju, ni Stiva nisam bogzna kako voleo, ali bih mu ipak pravio društvo. I bio mi je, cenim, zahvalan što sam išao s njim, zato što generalno nije uživao poštovanje među kolegama, štaviše, mogao se čovek upitati kako se uopšte izborio za mesto višeg predavača a da ništa živo nije objavio, ni u jednom

važnijem časopisu, pa čak ni u drugorazrednom, osim one praznjikave disertacije o Rembou, a to je lažna tema kakve nema, kako mi je objasnila Mari-Fransoaz Taner, takođe naša koleginica, inače priznata specijalistkinja za Balzaka; po njenim rečima, o Rembou je napisano hiljade i hiljade disertacija na raznim univerzitetima po Francuskoj, frankofonim zemljama i drugde, Rembo je, verovatno najrabljenija tema doktorskih disertacija u svetu, izuzev možda Flobera, tako da je dovoljno iskopati dve-tri stare disertacije, odbranjene na nekim univerzitetima u unutrašnjosti, i uzeti malo od ove, malo od one, niko to, uostalom, i ne može posle da proverava šta je odakle uzeto, niko nema ni sredstava, pa ni želje da se upušta u iščitavanje stotina hiljada stranica koje su o njemu napisali studenti bez imena i prezimena. Stiv je za svoju više nego uspešnu univerzitetsku karijeru - opet po rečima Mari-Fransoaz - mogao da zahvali tome što pase macu majke Deluz. I možda je tako i bilo, ma koliko se čovek iznenadio kad to čuje. Onako plećata, kratke sede kose začešljane uvis i nastavnim planom neumoljivo utemeljenim na gender studies, Šantal Deluz, rektorka univerziteta Pariz III - Sorbona, meni je bar ličila na stoprocentnu lezbejku u sirovom stanju, ali ko zna, možda sam i grešio u proceni, možda je ona prema muškarcima samo osećala gnev koji se ispoljavao kroz dominatorske fantazije, a možda je nju prisiljavanje finoga Stiva, s njegovim lepim i bezazlenim licem, kosom srednje dužine, kovrdžavom i nežnom na dodir, da klekne među njene jake butine dovodilo do nekih dotad neznanih ekstaza. Bilo kako bilo, nisam toga prepodneva, u dvorištu čajdžinice pri velikoj džamiji u Parizu, mogao da se oslobodim tih slika dok sam ga gledao kako cevči odurne nargile s aromom jabuke. Kao i obično, Stiv je pričao o izboru novih profesora i razvoju njihovih karijera unutar univerzitetske hijerarhije, i ne verujem da je ikada uopšte načeo bilo koju drugu temu. Toga prepodneva bio je zaokupljen izborom u zvanje višeg predavača jednog dvadesetpetogodišnjeg tipa, autora disertacije o Leonu Bloau, koji je, po njemu, imao „odnose s identitetskim pokretom”. Pripalio sam cigaretu da dobijem na vremenu, sve vreme se pitajući šta li mu sve ovo znači. U istom tom trenutku palo mi je na pamet da se u njemu to budi čovek levice, a onda sam uspeo da se urazumim: taj levičar što se krije u Stivu bio je duboko usnuo, i iz tog sna neće ga trgnuti nikakav

događaj manjeg značaja; da bi se to desilo, moralo bi da dođe do političke smene u strukturama koje rukovode visokim školstvom u Francuskoj. Možda je to, nastavio je Stiv, bio znak, to što je Amar Rezki, poznat po radovima o antisemitski raspoloženim piscima s početka XX veka, postavljen za profesora. A opet, insistirao je on, konferencija na kojoj su se okupili rektori univerziteta nedavno je dovedena u vezu s operacijom bojkota razmene s izraelskim istraživačima, koju je svojevremeno bila inicirala grupa engleskih univerziteta. Iskoristivši trenutak kad se on usredsredio na nargile, koje su nešto slabo vukle, diskretno sam pogledao na sat i zaključio da je tek pola jedanaest, što će reći da ću teško moći da se izvučem odavde pozivajući se na to da mi ubrzo počinje drugo predavanje, ali tada mi na pamet pade kako da razgovor skrenem u drugom pravcu, a da pritom izbegnem veće rizike; već nekoliko sedmica, naime, pričalo se o projektu starom najmanje četiri-pet godina, a u vezi s izgradnjom svojevrsne replike Sorbone u Dubaiju (ili u Bahreinu, ili Kataru, stalno sam ih brkao). Mogućnost realizacije sličnog poduhvata razmatrana je i s Oksfordom, budući da je sam dugi istorijat naših dvaju univerziteta očito bio privlačan nekoj tamo petromonarhiji. U takvoj perspektivi, koja je svakako obećavala realne finansijske mogućnosti jednom mladom višem predavaču, možda je on sada razmišljao o tome da pređe u tabor koji zauzima anticionističke pozicije? I šta li je mislio, da bih ja mogao imati bilo kakvog interesa da zauzmem isti stav? Uputio sam Stivu jedan okrutno upitni pogled - nije tog dečka krasila nešto naročito velika inteligencija, lako je bilo destabilizovati ga, i moj pogled je brzo delovao na njega. - Kao stručnjak za Bloaa - stade on da zamuckuje - ti svakako znaš štošta o toj antisemitskoj struji, o tom pokretu identiteta... Ja na to uzdahnuh, iscrpljen već; Bloa nije bio antisemita, a ja nisam ni blizu nekakvog stručnjaka za Bloaa. Dolazio sam, razume se, u situacije da govorim o njemu dok sam se bavio Uismansom, a i da poredim njihovu upotrebu jezika, što je bila jedna od tema jedinog mog dosad objavljenog rada,Vrtoglavice neologizama - bez sumnje vrhunca mojih intelektualnih, ovozemaljskih napora, koji su, u svakom slučaju, naišli na odlične kritike u Poetici i Romantizmu, i kojima verovatno i dugujem izbor u zvanje profesora. Doista, veliki

broj stranih reči koje pronalazimo kod Uismansa nisu neologizmi, već retke reči ustupljene specifičnom vokabularu pojedinih zanatskih esnafa, ili pak nekim regionalnim žargonima. Uismans je, takva je bila moja teza, ostao do kraja naturalista, vodeći računa o tome da ugradi stvarni, narodni govor u svoje delo, može biti da je on, štaviše, u izvesnom smislu ostao onaj mladi socijalista koji je svojevremeno prisustvovao večerima u Medanu kod Zole, i da sve veći prezir koji je gajio prema levici ipak nikada nije uspeo da izbriše prvobitan njegov otpor prema kapitalizmu, novcu i svemu onome što je moglo da liči na građanske vrednosti, jer on je bio jedinstveni primerak hrišćanskog naturaliste, dok je Bloa, s druge strane, neprestano žudeo za komercijalnim i društvenim uspehom, te je i svoje neologizme neumorno tražio samo zato da bi se izdvojio, da bi se nametnuo kao nekakvo duhovno svetlo na meti progonitelja, nepristupačan svetu, što ga je i navelo da se opredeli za mističko-elitističku poziciju u književnoj sredini svoga vremena, da potom nikako ne bi prestajao da se iščuđava svom neuspehu i ravnodušju, možda i sasvim legitimnom uostalom, na koje su njegove kletve nailazile. Bio je to, zapisao je Uismans, „jedan nesrećan čovek, čija je gordost uistinu đavolska, a mržnja - nesamerljiva”. Od samoga početka, meni je Bloa ličio na prototip lošeg katolika, kod koga su vera i polet dobijali krila tek onda kad mu se ukaže prilika da se prema svojim sagovornicima odnosi kao prema prokletima. Ja sam pak u vreme dok sam pisao disertaciju bio u kontaktu s raznim katoličko-rojalističkim krugovima na levici koji su obožavali Bloaa i Bernanosa, prikazujući mi čas ovo čas ono rukom ispisano pismo, pre nego što će mi priznati da nemaju ništa, ali apsolutno ništa da mi ponude, nikakav dokument koji lako ne bih mogao da pronađem i sam u arhivama kojima i inače ima pristup celokupna univerzitetska javnost. - Ti si, izvesno, na tragu nečega... Pročitaj ponovo Drimona - rekoh ja ipak Stivu, više da ugodim čoveku, i on me pogleda poslušno i naivno, kao dete koje gleda da ućari. Na ulazu u salu za predavanja bio sam naumio da toga dana govorim o Žanu Lorenu - bila su se isprečila tri tipa, svi tu negde oko dvadeset godina, dvojica Arapa i jedan crnac; naoružani nisu bili, i izgledali su prilično mirno, nije bilo ničeg pretećeg u njihovom držanju; pa ipak, ometali su druge da uđu u salu, i bio sam dužan nešto da preduzmem. Stao sam pred njih - njima

je, svakako, bilo predočeno da izbegavaju provokacije, da se s poštovanjem odnose prema nastavnom osoblju na fakultetu, ili sam se barem ja nadao da je tako. - Ja sam profesor na ovom univerzitetu, moram sada da držim predavanje - rekoh im tonom odlučnim, obraćajući se svima, kao grupi. Odgovorio mi je crnac, sa širokim osmehom na licu: - Nema problema, gospodine, mi baš došli da vidimo sestre... uzvrati on, pa umirujućim pokretom ruke pokaza na amfiteatar. Što se sestara tiče, bile su tu samo dve devojke poreklom Magrebljanke, koje su sedele jedna pored druge, u gornjem levom delu amfiteatra, odevene u crne burke, očiju zaštićenih prozračnim velom, i više nego nepristupačne, dakle, tako je meni izgledalo. - E pa, dobro, videli ste ih... - zaključih ja prostosrdačno. - A sad možete poći - istrajah. - Nema problema, gospodine - odgovori mi on, sad sa još širim osmehom na licu, pa se okrenu i ode, a za njim i druga dvojica, koji ni jednu jedinu reč nisu prozborili. Tek što je tri koraka načinio, crnac se okrenu prema meni. - Mir neka je s vama, gospodine... - reče mi tada, blago se naklonivši. „Dobro sam prošao...”, rekoh sebi zatvarajući vrata sale. „Ovoga puta sam dobro prošao.” Nisam ni znao šta sam u stvari mogao očekivati, ali kolale su glasine o napadima na prosvetne radnike u Miluzu, u Strazburu, u Eks-Marseju i Sen-Deniju, s tim što ja nikada nisam sreo nekog napadnutog kolegu ili koleginicu i, u dubini duše, nisam u te priče zapravo ni verovao; od Stiva sam, štaviše, čuo da je postignut sporazum između pokreta mladih selefija i univerzitetskih vlasti, i po Stivu se rezultat najbolje ogledao u tome što već pune dve godine nisi mogao da vidiš protuve i dilere kako se muvaju oko škole. Da li je u sklopu tog sporazuma bila i stavka kojom se pristup faksu zabranjuje jevrejskim organizacijama? O tome se tek tu i tamo šuškalo, i teško je bilo proveriti informaciju, ali činjenica je bila da Savez jevrejskih studenata Francuske, od početka jesenjeg semestra prethodne godine, nije više bio zastupljen ni u jednom jedinom univerzitetskom kampu u pariskoj regiji, dok je omladinska sekcija Muslimanskog bratstva bila prisutna gotovo svugde.

Izlazeći s predavanja - šta je to kod Žana Lorena, tog ogavnog pedera, koji je sam sebe nazivao enfilantropom,1 moglo da bude zanimljivo dvema devicama u burkama; jesu li njihovi očevi upoznati s tačnim sadržajem njihovih studija? (književnost je ovde bila pogodna za žrtvenog jarca) - naleteo sam na Mari-Fransoaz, koja onda nabaci ideju da ručamo zajedno. Taj dan će mi, izgleda, proteći u znaku druženja. Draga mi je bila ta zabavna matora napast, čija je žeđ za abrovima bila jednostavno neutoljiva; njen dugi profesorski staž, kao i mesto u raznim savetodavnim odborima, davali su tim njenim tračevima posebnu težinu i značenje spram onih koji bi mogli dopreti do ušiju beznačajnog Stiva. Mari-Fransoaz se opredelila za jedan marokanski restoran u Ulici Monž - biće mi to, u isti mah, i jedan halal dan.2 Majka Deluz - krenula je Mari-Fransoaz u napad čim nam je konobar doneo jela - sedi kao pilot na izbacivom sedištu. Nacionalni univerzitetski savet, koji se sastaje početkom juna, vrlo verovatno će smeniti majku Deluz i na njeno mesto postaviti Robera Redižea.

Bacio sam ovlašan pogled na tažin3 s jagnjetinom i artičokama, pre nego što ću, za svaki slučaj, iznenađeno podići obrve. Da, znam - reče ona na to - može to da izgleda preterano, ali ovo više nije samo ono ja tebi ti meni, ovde već imam neke izrazito razgovetne odjeke. Otišao sam do toaleta da neprimetno proverim šta ima novo na smartfonu, svakake stvari mogu se sad naći na internetu, posle samo dva minuta potrage doznao sam da se Rober Rediže proslavio po propalestinskim stavovima, i da je on jedan od glavnih zagovornika bojkota izraelskih akademaca; brižljivo sam oprao ruke pre nego što ću se vratiti svojoj koleginici. U međuvremenu mi se i tažin malo ohladio bio, što je baš šteta. - A neće sačekati izbore da bi to završili? - upitah ja posle prvog

zalogaja; to mi se učinilo kao valjano pitanje. - Izbore? Čemu izbori? Šta bi to moglo da promeni? - Moje pitanje, očigledno, i nije bilo baš tako valjano. - Pa dobro sad, ne znam, kroz tri nedelje su predsednički izbori... - Znaš i sam da je to gotova stvar, biće isto kao 2017, Nacionalni front će ući u drugi krug, a levica će opet pobediti, ne vidim, zaista, zbog čega bi CNU4 priređivao sebi takvu pizdariju da čeka izbore. - Treba u vidu imati i rezultat Muslimanskog bratstva, a ne zna se kakav će taj rezultat biti. Ako pređu simbolični prag od dvadeset odsto, to bi moglo da se odrazi na odnos snaga... - Ovaj iskaz, naravno, nije imao blage veze sa životom, devedeset devet odsto glasova za Muslimansko bratstvo preliće se Socijalističkoj partiji, ne može tu nikakve bitne promene da bude što se konačnog rezultata tiče, ali reči odnos snaga uvek umeju da se nametnu u razgovoru, taj što tako govori čitao je Klauzevica ili Sun Cua, a i onaj simbolični prag mi se prilično dopao; u svakom slučaju, Mari-Fransoaz je sad klimala glavom kao da sam ja izrekao neku misao, i dugo je vagala sve moguće posledice eventualnog ulaska Muslimanskog bratstva u vladu na formiranje struktura koje upravljaju univerzitetima; njena kombinatorska inteligencija bila je u punom zamahu, ništa više nisam ni slušao, očima sam pratio sled hipoteza na njenom markantnom, ostarelom licu; treba se zanimati za nešto u životu, rekoh sebi, pitajući se za šta li bih to ja sam mogao da se zainteresujem sada, ako se ispostavi da sam s ljubavnim životom zaista završio; mogao bih, možda, da upišem kurs iz enologije, ili da počnem da sakupljam makete aviona.

Popodnevni mentorski rad bio je iscrpljujući, doktorandi su, svi redom, bili iscrpljujući, oni su već bili pomalo zagrizli, ali meni ni do kakve grižnje nije bilo, samo sam pokušavao da smislim koje ću indijsko jelo te večeri zagrejati u mikrotalasnoj (Chicken Biryani? Chicken Tikka Masala? Chicken Rogan Josh?) dok budem pratio političku debatu na kanalu Frans 2. Te večeri gostovala je kandidatkinja Nacionalnog fronta, ona je iskazala svoju ljubav prema Francuskoj („ali kojoj Francuskoj?”, oponirali su joj, ne insistirajući, istina, previše na tome, komentatori s

levog centra), ja sam se pitao da li je moj život stvarno okončan, nije to, ipak, još bilo sasvim izvesno, dobar deo večeri razmišljao sam o tome da nazovem Mirijam, imao sam utisak da mi još nije bila našla zamenu, u više navrata sreli smo se na faksu, i ona bi mi uvek uputila pogled za koji bi se moglo reći da je intenzivan, ali ona je, kad malo bolje pogledam, oduvek i imala taj intenzivan pogled, čak i kad bi trebalo odabrati regenerator za kosu, možda je i bolje da ne talasam, pametnije bi mi možda bilo da se uključim u politički život, militanti raznih formacija proživljavaju u ovo izborno vreme vrlo intenzivne trenutke, dok ja, nema spora, venem ovde. „Srećni su oni koji su zadovoljni životom, oni koji se zabavljaju, oni koji su zadovoljni”, tim rečima je Mopasan započeo članak koji je o romanu Nasuprot objavio u časopisu Žil Blas. Književna istorija je, generalno gledano, bila surova prema naturalističkoj školi, Uismans je dobio pohvale zato što se otresao jarma, Mopasanov članak je, kako god okreneš, dublji i razboritiji od onoga koji je Bloa u isto to vreme objavio u Crnoj mački. Čak i Zolini prigovori, kad ih ponovo pročitaš, izgledaju prilično razumni; istina je da je Esent, psihološki, ostao isti od prve do poslednje stranice romana, da se ništa ne dešava i da, štaviše, ne bi ni moglo da se desi u knjizi, da radnja, u izvesnom smislu, ne postoji; ništa manje nije istina ni da Uismans ni u kojem slučaju ne bi mogao da napiše nastavak romana Nasuprot, i da je to remek-delo zapravo jedan ćorsokak; ali nije li takav slučaj sa svim remek-delima? Uismans nije mogao, posle takve jedne knjige, da ostane naturalista, i to mu je Zola pre svega i zamerio, dok je Mopasan, kao prvenstveno umetnik, ovu knjigu gledao najpre kao remek-delo. Izložio sam ove ideje u jednom kratkom tekstu koji je osvanuo u Žurnal de diznevjemist,5 što mi je bilo zaokupilo pažnju nekoliko dana, i to na način kudikamo bolji od onoga što je nudila predizborna kampanja, premda me ni u najmanjoj meri nije odvratila od misli o Mirijam. Mora da je ona bila jedna zanosna gotik mala, u ne tako davno vreme dok je bila adolescentkinja, pre nego što će izrasti u mladu devojku prilično otmenu, crne kose podšišane na paž, izrazito bele kože, tamnih očiju; otmena, ali naprosto seksi; i, pre svega, kod nje su nagoveštaji diskretnog erotizma uvek bili više otvoreni nego uzdržani. Kod muškaraca, ljubav nije ništa drugo nego zahvalnost za priređeni

užitak, a meni niko nikada nije priuštio toliko zadovoljstva koliko Mirijam. Ona je umela da steže pičku kako hoće (nekad bi to bilo sasvim lagano, skroz usporeno, neodoljivo pritiskanje, a onda bi to, opet, prešlo u kratke, žive, nestašne trzaje); s beskrajnom gracioznošću vrckala je dupetom pre nego što mi ga ponudi. Što se felacija njenih tiče, ništa slično u životu nisam spoznao, svakom je pristupala kao da joj je prvi i kao da će joj, u isti mah, biti i poslednji u životu. Svaki od tih felacija bio je sasvim dovoljan da život jednog muškarca učini vrednim življenja. Na kraju sam je pozvao, pošto sam prethodno još nekoliko dana oklevao; dogovorili smo se da se vidimo već iste večeri.

Nekadašnjim ženskama i dalje govorimo „ti”, takav je običaj, ali zato više ne možemo da se poljubimo nego se samo cokimo. Mirijam je nosila kratku crnu suknju, isto tako crne hulahopke, ja sam je pozvao kod mene kući, nije mi se bogzna kako išlo u restoran, ona je bacila znatiželjan pogled na sobu pre nego što će sesti ukraj kanabeta. Suknja joj je bila stvarno kratka, a ona se bila našminkala, pitao sam je da li bi popila nešto, burbon jedan, ako imaš, rekla je. - Nešto si ovde promenio... - reče ona progutavši gutljaj - ali nikako ne vidim šta to. - Zavese. - Bio sam namestio debele zavese, okernarandžaste, u nekom otprilike etno-fazonu. Kupio sam i prekrivač u istim tonovima, koji sam prebacio preko kanabeta. Ona se okrenu, pa kleknu na kanabe, da bolje zagleda zavese. - Lepe su - zaključi najzad - vrlo lepe, štaviše. Ali dobro, ti si oduvek imao ukusa. Za jednog mačo tipa, u svakom slučaju - ublaži ona pohvalu, pa sede na kanabe i okrenu se licem prema meni. - Ne smeta ti kad kažem da si mačo? - Ne znam, možda i jesam, pa i morao bih, u stvari, da budem neka vrsta mačo tipa, ili tu negde; ja, zapravo, nikada nisam bio ubeđen da je pametno to što žene mogu da glasaju, što mogu da upisuju iste fakultete koje i muškarci, da se bave istim profesijama, i tako dalje. Sad, navikli smo se već svi na to, ali da li je to, u suštini, dobra ideja? Ona zaškilji, iznenadile su je ove moje reči, i nekoliko sekundi imao sam utisak da i ona sebi, ali zaista, postavlja to pitanje, i onda ga postavih i ja sebi, načas, pre nego što ću shvatiti da odgovor, u stvari, nemam, kao, uostalom, ni na bilo koje drugo. - Ti si, jelda, za povratak patrijarhata? - Nisam ja ni za šta, ti to dobro znaš, ali patrijarhat je, ako ništa više od toga, barem opravdao svoje postojanje, hoću reći, kao društveni sistem on je opstajao takav kakav je bio, i živele su tako porodice s decom, koje su taj sistem obnavljale, i to naveliko, ukratko

- išlo je nekako; ovde sad nema dovoljno dece, što znači da je stvar propala. - Da, teoretski gledano, ti jesi mačo, u to nema nikakve sumnje. Ali zato imaš prefinjen književni ukus: Malarme, Uismans, to te neizostavno udaljava od onog sirovog mačo tipa. Dodala bih tome i tvoj ženski, abnormalan senzibilitet za materijale od kojih se pravi nameštaj. S druge strane, oblačiš se apadrapa, i uvek tako. Neka vrsta grandž mačo lika, to bi još i moglo donekle da drži vodu; ali ti ne voliš ZZ Top, oduvek ti je draži bio Nik Drejk. Rečju, ti si jedna paradoksalna ličnost. Sipao sam sebi još burbona pre nego što ću joj odgovoriti. Agresija je često samo fasada iza koje se krije želja za zavođenjem, pročitao sam to kod Borisa Sirilnika, a Boris Sirilnik je težak, to vam je jedan od onih tipova s kojima nema zezanja, što se psihologije tiče, tip zna znanje, neka vrsta Konrada Lorenca za ljudski rod, na to mu izađe. Čekajući moj odgovor, ona je malo raširila butine, bio je to već govor tela, ipak je ovo stvarnost i mi u njoj. - Nema u tome nikakvog paradoksa, nego ti primenjuješ ovde psihologiju iz ženskih časopisa, koja je, u stvari, samo jedna tipologija potrošača: buržuj-boem s razvijenom ekološkom svešću, razmetljiva buržujka, gej-frendli klaberka, satanik-štreber, tehno-zen, uostalom, svake nedelje smisle nešto novo. Ja na prvu loptu ne odgovaram nijednom od potrošačkih profila na tom repertoaru, i to je sve. - Mogli bismo da... Pošto se večeras viđamo ponovo posle mnogo vremena, možda bismo mogli bar da pokušamo jedno drugom da kažemo neke lepe stvari, ako se slažeš sa mnom? - Ovoga puta glas ju je na mahove izdavao, što je meni išlo na živce. - Jesi li gladna? - upitah je da rasteram nelagodu i, ne, ona nije bila gladna, ali tako redovno biva pa na kraju uvek pojedemo nešto. - Hoćeš suši? - upitah ponovo, i ona to, naravno, prihvati, jer ljudi uvek prihvate kad ih ponudiš sušijem, i najzahtevniji gastronomi, i žene koje najviše brinu o liniji, postoji taj neki univerzalni konsenzus u vezi s tom amorfnom kombinacijom sirove ribe i belog pirinča, imao sam kod sebe flajer jednog dostavljača sušija, i mnogo je dosadan taj flajer bio za čitanje, šta ćemo, vasabi le maki ili rolnice od lososa, meni ništa nije bilo jasno, a i nije mi bilo do razjašnjavanja, opredelio sam se za mešoviti meni B3 i pozvao telefonom da poručim, možda je, kad

podvučeš crtu, bolje bilo da smo otišli u restoran, a kad sam spustio slušalicu, pustio sam Nika Drejka. Usledila je nešto duža tišina, koju sam narušio ja, prilično glupavo, upitavši je kako joj ide na faksu. Pogledala me je prekorno pre nego što će mi odgovoriti da joj ne ide loše, da razmišlja o master studijama u oblasti izdavaštva. S olakšanjem sam mogao da se prešaltujem na temu opšte prakse, koja joj je, uostalom, davala za pravo u pogledu izbora profesije: dok se francuska ekonomija i dalje punom parom raspadala, izdavaštvo se dobro držalo, i sve više, čak, vajdilo u datim okolnostima, toliko da je to bilo pravo čudo kad pomisliš samo da ljudima, u svem tom beznađu, preostaje jedino da čitaju. - A tebi nešto kao da i ne ide baš najbolje. Ali dobro, ti si na mene uvek ostavljao takav utisak... - reče ona bez trunke zlovolje, s izvesnom tugom čak. Šta sam mogao na to da joj uzvratim, teško je bilo parirati. - Zar ti izgledam toliko deprimirano? - upitah je pošto smo opet malo ćutali. - Ne, ne deprimirano, ali u izvesnom smislu to je nešto još gore, uvek je kod tebe postojala ta neka nenormalna iskrenost, ta nesposobnost za kompromis bez kojeg ljudi, kad se sve sabere, ne bi mogli da žive. Recimo, na primer, da si u pravu što se patrijarhata tiče, da je to jedini održivi obrazac. Nema veze što ja studiram, što sam se navikla da sebe smatram individuom, ličnošću koju krasi sposobnost da razmišlja i donosi odluke isto kao muškarac... I, šta sa mnom biva? Sad sam za bacanje? Pravi odgovor glasio bi verovatno: „Da”, ali ja sam samo ćutao, nisam možda ni bio baš toliko iskren, ako ćemo pravo. Onaj suši nikako nije stizao. Sipao sam sebi još jedan burbon, to mi je bio već treći. Nik Drejk je i dalje pevao o čistim mladim devojkama, starovremskim princezama. A ja ipak nisam imao želje da joj napravim dete, ni da učestvujem u kućnim poslovima, ni da kupim kengur-nosiljku. Nisam želeo ni da je tucam, u stvari jesam malo želeo, ali sam isto tako želeo pomalo i da umrem, nisam više ni sam baš bio načisto, počeo sam već da osećam neku mučninu, šta je s tim rapid sušijem, majku mu? Trebalo je, u tom trenutku, da zatražim od nje da mi popuši, to bi nama, kao paru, pružilo drugu šansu, ali ja sam dozvolio da se nelagoda dobro ugnezdi među nama, i da raste, iz

sekunde u sekundu. - Dobro, možda bi bolje bilo da ja sada krenem... - reče ona posle ćutanja koje je potrajalo najmanje tri minuta. Nik Drejk je upravo bio završio sa svojim jadikovkama, trebalo je da pređemo na Nirvanine erupcije, a ja isključih muziku pre nego što ću reći: - Ako baš hoćeš... - Žao mi je, stvarno mi je žao što si ovakav, Fransoa - reče mi ona kod ulaznih vrata, a već je bila mantil obukla - volela bih nešto da preduzmem, ali ne vidim više ni sama šta bi to moglo biti, ti nisi hteo da mi pružiš priliku. - I opet se cokismo, i ja više nisam bio siguran da ćemo ovaj jaz ikada više moći da prevaziđemo.

Suši je stigao nekoliko minuta posle njenog odlaska. Bilo ga je mnogo.

II

Pošto je Mirijam otišla, ostao sam sâm više od nedelju dana; prvi put otkako sam dobio zvanje profesora nisam bio sposoban da održim predavanja u sredu. Intelektualni vrhunci mog dotadašnjeg života bili su pisanje doktorske disertacije i objavljivanje knjige; od svega toga bilo je prošlo već više od deset godina. Intelektualni vrhunci? Ili samo vrhunci? U to doba osećao sam se opravdanim. Sve što sam otada napravio bili su kratki tekstovi za Žurnal de diznevjemist i, katkad tek, znatno češće, za Književni magazin, kad bi se neki aktuelni događaj poklopio s mojom užom specijalnošću. Tekstovi su mi bili jasni, britki, briljantni; bili su, generalno, hvaljeni, a urednici su voleli i to što poštujem rokove i nikad ne kasnim. Ali da li je to bilo dovoljno da bi jedan život bio opravdan? Sav životinjski svet, kao i ogromna većina ljudi živi a da nikada ne oseti ni najmanju potrebu za tom opravdanošću. Oni žive zato što žive, i to je sve, tako oni i razmišljaju; a onda, pretpostavljam, i umiru zato što umiru, i u toj je tački, u njihovim očima, i kraj cele analize. Ako ni zbog čega drugog, a ono kao stručnjak za Uismansa, smatrao sam se obaveznim da postignem bar malčice više od toga. Kad me doktorandi pitaju kojim je redom najbolje pristupati delima pisca kojem su odlučili da posvete disertaciju, uvek im odgovorim da se drže hronološkog reda. Ne zbog toga što život piščev ima ikakav stvarni značaj; stvar je pre u tome što sled njegovih knjiga prati neku vrstu intelektualne biografije, i poseduje svoju sopstvenu logiku. U slučaju Žoris-Karla Uismansa, naročito je bio naglašen problem koji se tiče romana Nasuprot. Kako čovek, pošto je napisao delo tako moćne originalnosti, delo koje će ostati jedinstveno u svetskoj književnosti, uopšte može da nastavi da piše? Prvi odgovor koji će vam, naravno, pasti na pamet glasi: veoma, veoma teško. To se, uostalom, i vidi na primeru samog Uismansa. Nasukani, koji ide iza Nasuprot, knjiga je koja će vas razočarati, a i nije moglo biti drugačije, a ako opšti utisak i jeste nepovoljan, ako se

oseća stagnacija, pa i lagano opadanje, to ipak ne znači da nećete uživati u čitanju, i to isključivo zato što se autor vodio tom genijalnom idejom: da u knjizi koja je bila osuđena na to da razočara ispriča pripovest o jednom razočaranju. I tako je koherentnost između teme i načina na koji je tema obrađena urodila izvesnim estetskim skladom, rečju - dosađuješ se malo, ali nastaviš da čitaš, i pritom i te kako dobro osećaš da nisu nasukani samo likovi iz romana za vreme njihovog čemernog boravka na selu, već i Uismans sam. Stiče se, maltene, utisak da on pokušava da se vrati naturalizmu (prljavom seoskom naturalizmu, gde se ispostavlja da su seljaci još podliji i pohlepniji od Parižana), samo da nije oniričkih zapisa koji - svaki čas prekidajući narativ - čine taj pokušaj neubedljivim, a štivom takvim da se ni u koji fah ne može svrstati. Ono što će, naposletku, omogućiti Uismansu da već narednim svojim romanom izađe iz ćorsokaka zapravo je jedna jednostavna, dokazana formula: uzeti centralnu ličnost, autorovog glasnogovornika, čiji ćemo razvoj posle pratiti u čitavom nizu knjiga. Sve sam ja to jasno izneo u svojoj disertaciji; teškoće su me skolile kasnije, pošto je središnja tačka u Dirtalovoj evoluciji (a s Dirtalovom, i u evoluciji samog Uismansa), od romana Tamo dole, gde se već na prvim stranicama oprašta od naturalizma, preko dela Na putu i Katedrala, pa sve do Posvećenika - stavljena na prelazak u rimokatoličku veru. Samo se po sebi razume da jednom ateisti nije lako da govori o čitavom nizu knjiga kojima je glavna tema versko preobraćenje; isto bi tako nekome ko nikada nije bio zaljubljen, kome je osećanje zaljubljenosti potpuno nepoznato, teško bilo da se zainteresuje za roman posvećen ovakvoj vrsti strasti. U odsustvu pravog emocionalnog srastanja s tekstom, osećanje koje se malo-pomalo nameće ateisti suočenom s Dirtalovim duhovnim avanturama, s njegovim naizmeničnim povlačenjima i izlivima ljupkosti koji čine potku poslednja tri Uismansova romana, bilo je, nažalost, čista dosada. I dok sam tako razmišljao (upravo sam se bio probudio, i pio kafu, čekajući da svane dan), na pamet mi pade jedna krajnje neugodna zamisao: baš kao što je Nasuprot bio vrhunac književnog života Uismansovog, Mirijam je, izvan svake sumnje, predstavljala vrhunac mog ljubavnog života. Kako ću prebroditi gubitak ljubavnice?

Najverovatniji odgovor: neću ga prebroditi.

U iščekivanju smrti, ostao mi je Žurnal de diznevjemist, naredni sastanak redakcije trebalo je da se održi kroz nešto manje od nedelju dana. Bila je tu i ta predizborna kampanja. Mnoge muškarce zanimaju politika i rat, ali ja sam slabo cenio te izvore razonode, bio sam političan koliko i toalet-papir, i to je bez sumnje bila šteta. Istina je da su, kad sam ja bio mlad, izbori bili krajnje nezanimljivi; pa ipak, i u osrednjoj „političkoj ponudi” bila su moguća iznenađenja. Jedan kandidat levog centra, recimo, biran je u jednom ili dva mandata, već u zavisnosti od njegove lične harizme, da bi mu potom treći mandat bio uskraćen iz nejasnih razloga; tada bi se stanovništvo zasitilo tog kandidata i, uopšte, levog centra, u prvi plan bi izbio fenomen demokratske smene, i birači bi na vlast doveli kandidata desnog centra, koji će takođe, u zavisnosti već od toga kakva mu je narav, ostati jedan ili dva mandata. Zanimljivo, zapadne zemlje bile su izrazito ponosne na ovaj izborni sistem, koji je u suštini bio samo podela vlasti između dve suparničke bande, a ponekad bi stvari otišle toliko daleko da se povedu i ratovi kako bi se taj sistem nametnuo zemljama koje prema njemu ne iskazuju jednako oduševljenje. Stvari su u međuvremenu postale nešto interesantnije usled napredovanja ekstremne desnice, koje je ponovo pokrenulo već zaboravljene rasprave o fašizmu koje su izazivale jezu; ali tek su 2017. stvari počele zaista da se pomeraju, u drugom krugu predsedničkih izbora. Svetska štampa je, zblanuta, prisustvovala tom sramnom, ali aritmetički neizbežnom spektaklu, reizboru predsednika levičara u zemlji koja je bila sve otvorenija prema desnici. U periodu od nekoliko sedmica posle glasanja, zemljom je vladala neka čudna atmosfera ugnjetavanja. Kao neko beznađe koje guši čoveka, beznađe radikalno, ali tu i tamo prošarano pokojim buntovnim bleskom. Mnogi su se u tim danima opredelili za odlazak u izgnanstvo. Mesec dana posle objavljivanja rezultata drugog kruga glasanja, Muhamed Ben Abes najavio je formiranje Muslimanskog bratstva. Prvi pokušaj islama da zauzme mesto na političkoj sceni, Partija muslimana Francuske, propao je brzo zbog neugodnog antisemitizma njenog vođe, koji je, štaviše, bio odgovoran za uspostavljanje čvrstih veza s

ekstremnom desnicom. Izvukavši pouke iz ovog poraza, Muslimansko bratstvo je vodilo računa o tome da sačuva umerenu poziciju, tako da su i palestinsku stvar podržavali isključivo umereno, održavajući srdačne odnose s verskim jevrejskim vlastima. Po uzoru na muslimanske partije u arapskim zemljama - ovaj model je, uostalom, u Francuskoj već primenila Komunistička partija - i političko delovanje u onom pravom smislu reči bilo je preneto na gustu mrežu omladinskih pokreta, kulturnih ustanova i dobrotvornih udruženja. U zemlji u kojoj je siromaštvo narodnih masa, iz godine u godinu, neminovno raslo, ova mrežna politika urodila je plodom, omogućujući Muslimanskom bratstvu da krug svojih pristalica proširi i izvan strogo verskih okvira, i uspeh je bio uistinu blistav: prema poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja, za ovu partiju, od čijeg je osnivanja bilo prošlo samo pet godina, glasalo bi 21% glasača, što znači da ona u stopu prati Socijalističku partiju sa 23% glasova. Tradicionalna desnica ne bi mogla da osvoji više od 14%, dok je Nacionalni front, s 32% glasova, ostao ubedljivo prva politička stranka u Francuskoj. Već nekoliko godina je David Pižadas važio za ikonu; ne samo što je ušao u „vrlo zatvoren krug” političkih novinara (Kota, Elkabaš, Dijamel i njih još nekoliko), instancu koja je, kroz istoriju medija, smatrana dovoljno visokim nivoom za praćenje debate predsedničkih kandidata između dva izborna kruga, već je sve svoje prethodnike uspeo da naši svojom učtivom postojanošću, svojom staloženošću, umećem da ne obraća pažnju na uvrede, da preusmeri sukobljavanja koja bi počela da se otimaju kontroli, da im vrati privid dostojanstvenog i demokratskog sučeljavanja. Kandidatkinja Nacionalnog fronta, kao i kandidat Muslimanskog bratstva, zajednički su ga prihvatili kao svojevrsnog arbitra u njihovom razgovoru, koji je, izvesno, bio očekivan s više interesovanja nego bilo koji njihov susret uoči prvog kruga izbora, zato što će, ukoliko kandidat Muslimanskog bratstva, čija je popularnost, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, istrajno rasla od časa kad se uključio u kampanju, uspe da osvoji više glasova od svog protivkandidata iz Socijalističke partije, izbori rasplet dobiti u dotad neviđenom drugom krugu, sa sasvim neizvesnim ishodom. Simpatizeri levice, uprkos u više navrata ponovljenim apelima objavljivanim u njihovoj dnevnoj i periodičnoj štampi, koji su sve više dobijali preteći ton, i dalje su bili uzdržani spram mogućnosti

da svoje glasove daju jednom kandidatu muslimanu; činilo se, s druge strane, da su simpatizeri desnice, inače sve brojniji, uprkos izričitim izjavama desničarskih vođa, spremni da prekorače granicu i u drugom krugu glasaju za kandidatkinju „nacionalne” opcije. Toj kandidatkinji je, dakle, zapalo da odigra jednu veoma važnu ulogu - najvažniju ulogu njenog života, bez trunke sumnje.

Duel predsedničkih kandidata zakazan je bio za sredu, što meni ni najmanje nije išlo naruku; prethodnog dana bio sam kupio čitav asortiman indijskih jela za podgrevanje u mikrotalasnoj, kao i tri buteljke običnog crvenog vina. Anticiklonske vazdušne mase bile su nalegle na prostor od Mađarske do Poljske, ne dozvoljavajući atmosferskoj depresiji sa središtem nad Britanskim ostrvima da se pomera ka jugu; u celoj kontinentalnoj Evropi danima je trajalo neobično hladno i suvo vreme. Uza sve to, doktorandi su mi zasrali dan svojim dokonim pitanjima, tipa zbog čega manje važni pesnici (Moreas/Korbijer/itd.) imaju status manje važnih, i zbog čega ih to ne možemo smatrati ravnopravnim s onim važnim pesnicima (Bodler/Rembo/Malarme, da ubrzam stvari; onda skačemo naovamo, do Bretona). Daleko od toga da oni nisu iskazali interesovanje za ovu temu, što se videlo po pitanjima dvojice doktoranada, mršavih i opakih, od kojih je jedan želeo disertaciju da posveti Krou, a drugi Korbijeru, a opet, nisu hteli ni tek tako da se opeku, odmah sam to primetio, jer samo su čekali šta ću im reći, ne kao profesor, nego kao predstavnik institucije. Gledajući nekako da izvrdam, preporučio sam im Laforga, kao srednje rešenje. I u toku samog predsedničkog duela nisu me mimoišla sranja, naročito zbog mikrotalasne koja je otišla u majčinu, počela je da radi na neki nov način (da se okreće punom brzinom, ispuštajući neki gotovo podzvučni ton, a da hranu pritom uopšte ne zagreje), tako da sam na kraju indijsku hranu morao da prespem u tiganj, i usput propustio svu silu razmenjenih argumenata. Ali po onome što sam uspeo da vidim, situacija se razvijala u jednoj gotovo prekomerno korektnoj atmosferi, dvoje kandidata za najviši položaj neštedimice su se častili znacima poštovanja, čas jedno, čas drugo je iskazivalo neizmernu ljubav prema Francuskoj, ostavljajući utisak da se, manje-

više, oko svih pitanja slažu. U istom trenutku, međutim, u Monfermeju su izbijali sukobi između militanata s krajnje desnice i jedne grupe mladih Afrikanaca, koji su tvrdili da ne pripadaju nijednoj političkoj organizaciji - sporadičnih incidenata je na teritoriji te opštine bilo tokom cele protekle nedelje, a neposredan povod bio je skrnavljenje jedne džamije. Internet sajt jedne od identitetskih opcija prethodnog dana je izvestio da su sukobi bili veoma nasilni, i da ima nekoliko mrtvih - ali ministar unutrašnjih poslova odmah je demantovao tu informaciju. Kao što su to uvek činili, predsednica Nacionalnog fronta i predsednik Muslimanskog bratstva, svako za sebe, izdali su saopštenje u kojem izražavaju energičnu osudu ovih kriminalnih akata. Dve godine behu prošle otkako su mediji objavili nekoliko šokantnih reportaža, kad su izbili prvi oružani sukobi, ali o tome se govorilo sve ređe, i cela ta situacija kao da je nekako banalizovana. Godinama već, pa i decenijama, Mond, kao i mahom svi listovi levog centra, dakle - sve novine, redovno su pobijale tvrdnje raznih „Kasandri”, koje su predviđale izbijanje građanskog rata između muslimanskih doseljenika i autohtonog stanovništva Zapadne Evrope. Kako mi je objasnio kolega koji predaje grčku književnost, ova upotreba mita o Kasandri bila je, u suštini, baš zanimljiva. U grčkoj mitologiji Kasandra je predstavljena, pre svega, kao veoma lepa devojka, „slična Afroditi zlatnoj”, piše Homer. Zaljubivši se u nju, Apolon joj daje dar proricanja, s tim da ona zauzvrat bude malo nevaljala s njim. Kasandra prihvata dar, ali ne želi da se poda bogu koji joj, razbesnevši se, pljune pravo u usta, tako da niko ne razume šta ona govori, niti poveruje u bilo šta što ona kaže. Kasandra proriče da će, redom, Paris oteti Jelenu, da će izbiti Trojanski rat, i upozorava svoje zemljake Trojance na helensku smicalicu (čuvenog „trojanskog konja”), pomoću koje će Grci osvojiti grad. Kasandru će ubiti Klitemnestra, što je ova unapred bila predvidela, kao što je predvidela i smrt Agamemnona, koji u njeno predskazanje nije hteo da poveruje. Sve u svemu, Kasandra je simbol pesimističnih predviđanja koja se neprekidno ostvaruju, dok novinari levog centra, s obzirom na činjenično stanje, istrajavaju u trojanskom slepilu. Takva jedna zaslepljenost, istorijski gledano, uopšte nije nova; mogla se sresti i kod intelektualaca, političara i novinara iz tridesetih godina XX veka, kada su svi uglas iznosili uverenje da će se Hitler „na kraju prizvati

razumu”. Ljudima koji su živeli i napredovali u datom društvenom sistemu verovatno je i nemoguće da situaciju sagledavaju iz ugla onih koji, budući da se od tog sistema ničemu ne mogu nadati, o njegovom uništenju razmišljaju bez nekog posebnog straha. Ali, istinu govoreći, nekoliko prethodnih meseci odnos medija prema levom centru jeste se bio promenio; nasilje po predgrađima, međuetnički sukobi, o svemu tome uopšte se nije pričalo, problem je, jednostavno, guran pod tepih, pa su čak i „Kasandre” prestali da opovrgavaju, tako da su na kraju i one same ućutale. Ljudi kao da su, generalno, već bili umorni od te teme; u sredini u kojoj sam se ja kretao do tog zamora došlo je još ranije nego drugde; biće „ono što mora biti”, eto na šta bi se moglo svesti opšte raspoloženje. Dolazeći, sutradan, na koktel koji svaka tri meseca organizuje Žurnal de diznevjemist, unapred sam znao da će sukobi u Monfermeju biti tema tek pokojeg komentara, ništa zanimljiviji od poslednjih političkih debata vođenih uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a daleko manje interesantni od najnovije dodele univerzitetskih zvanja. Veče je bilo upriličeno u Ulici Šaptal, u Muzeju romantičnog života, čije su prostorije iznajmljene za tu priliku.

Oduvek sam voleo Plas Sen-Žorž, njegove delikatne fasade u stilu bel epoka, pa sam i sad zastao na nekoliko trenutaka ispred Gavarnijeve biste pre nego što ću poći Ulicom Notr Dam de Loret i, potom, skrenuti u Ulicu Šaptal. Kroz kapiju na broju šesnaest ulazilo se u kratku popločanu aleju, okruženu drvećem, koja je vodila pravo ka muzeju. Temperatura vazduha bila je prijatna, i dvostruka vrata behu širom otvorena prema dvorištu; uzeo sam čašu šampanja pre nego što ću se prošetati između stabala lipe, i ubrzo ugledao Alis, ona je radila kao viši predavač na Univerzitetu Lion III, specijalizovala se za Nervala, njena haljina od lake tkanine sa živim cvetnim motivima bila je upravo ono što nazivamo koktel-haljinom, pri čemu je meni, iskreno, uvek nekako izmicalo u čemu je zapravo razlika između koktel-haljine i večernje haljine, ali sam u jedno bio siguran, a to je da će Alis u svakoj situaciji nositi prikladnu haljinu, i da će se, uopšte gledano, ponašati na prikladan način; vrlo je ugodno bilo u njenom društvu, tako da ni na tren nisam oklevao, nego je pozdravih iako je upravo razgovarala s nekim mladim tipom ćoškastog lica, kože izrazito bele, koji je nosio plavi blejzer i, ispod njega, majicu s amblemom Pari Sen-Žermena, a na nogama imao patike jarkocrvene boje, sve u svemu bio odeven bizarno, ali vrlo elegantno; predstavio mi se kao Godfroa Lemperer.6 - Ja sam jedan od vaših novih kolega... - reče on okrećući se prema meni, i ja primetih da je uzeo viski bez leda - upravo sam primljen na Pariz III. - Da, čuo sam za vaš izbor u zvanje, vi ste stručnjak za Bloaa, zar ne? - Fransoa je oduvek mrzeo Bloaa - umeša se Alis ležerno - a s obzirom na to da je stručnjak za Uismansa, on, očigledno, i pripada drugom taboru. Lemperer se okrenu prema meni s iznenađujuće srdačnim osmehom, pa brzo reče:

- Znam ja za vas, naravno. Divim se, neopisivo, vašem radu o Uismansu. - Zaćutao je načas, tražeći reči, neprekidno me gledajući prodorno, i bilo je u tom pogledu zaista nečeg toliko intenzivnog da rekoh sebi kako tip mora da je našminkan, ako ništa drugo, bar je trepavice izvukao maskarom, i imao sam u tom trenutku utisak da će mi saopštiti nešto važno. Alis nas je posmatrala s naklonošću i blagim podsmehom, kako žene obično i prate razgovor između muškaraca, tu čudnu rabotu koja uvek kao da balansira između pederastije i dvoboja. Vrlo jak nalet vetra uskomeša utom krošnje lipa iznad naših glava. U tom trenutku začuh iz daljine, kao kroz maglu, neki potmuo zvuk koji je ličio na eksploziju. - Čudno je to - najzad će Lemperer - kako ostajemo bliski s autorima kojima smo se posvetili u ranoj mladosti. Pomislio bi čovek da će, posle vek ili dva, strasti utihnuti, da ćemo, kao akademski građani, primiti neku vrstu objektivnog pogleda na književnost, i tome slično. A eto, uopšte nije tako. Uismans, Zola, Barbe, Bloa, svi ti ljudi su se među sobom poznavali, bili su u odnosima koje su krasili prijateljstvo ili mržnja, sarađivali su, svađali se, i povest o njihovim međuljudskim odnosima zapravo je povest francuske književnosti; a mi, sa distance od preko jednog veka, mi sada reprodukujemo te iste odnose, ostajemo verni onom piscu koji je nama najdraži, i pripravni smo da, zbog njega, volimo jedni druge, da se svađamo, da se borimo jedni protiv drugih objavljujući članke suprotstavljenih stavova. - U pravu ste, ali i dobro je što je tako. To, u najmanju ruku, dokazuje da je književnost jedna ozbiljna stvar. - Niko se nikada ne bi ljutio na sirotog Nervala... - uskoči Alis, ali Lemperer je nije ni čuo, cenim, jer i dalje me je gledao s istim intenzitetom, kao da ga je njegova sopstvena priča progutala. - Vi ste oduvek bili ozbiljan čovek - produži on - pročitao sam sve vaše tekstove u Žurnalu. Sa mnom baš i nije takav slučaj. Ja sam bio opčinjen Bloaom kad mi je bilo dvadeset godina, opčinjen njegovom beskompromisnošću, njegovom silovitošću, virtuoznošću u preziru i uvredi; ali sve je to, u velikoj meri, bio i jedan modni fenomen. Bloa mi je služio kao nepobedivo oružje protiv XIX veka sa svom njegovom osrednjošću, s njegovom angažovanom glupošću, ljigavim njegovim humanitarizmom; protiv Sartra, protiv Kamija, protiv svih tih lutanarezervista; protiv svih tih formalista koje mori mučnina, takođe, protiv

novog romana, svih njegovih apsurdnosti i nedoslednosti. Dobro, sad mi je dvadeset pet godina; ni sad ne volim ni Sartra ni Kamija ni bilo šta što liči na novi roman; ali i Bloaova virtuoznost mi je postala mučna, i moram da priznam da duhovna, sveta dimenzija kojom on ispira grlo meni više gotovo ništa ne znači. Sada, recimo, više uživam u ponovnom čitanju Mopasana ili Flobera - pa čak i Zole, bar neke stranice. I, naravno, vrlo zanimljivog Uismansa... Ima ovaj neki šarm intelektualca desničara, i to prilično zavodljiv, rekoh ja sebi, i taj šarm će mu obezbediti jedan bar donekle poseban status na faksu. Ljude možete pustiti da pričaju naširoko, oni će uvek biti zainteresovani za svoju sopstvenu priču, ali treba, ipak, uskočiti s vremena na vreme, reći nešto, minimalno. Bacio sam pogled u pravcu Alis, bez ikakvih iluzija, znao sam da nju ovo uopšte ne zanima, taj period, jer ona je bila ekstremni Frühromantik.7 Malo je nedostajalo da priupitam Lemperera: „Jeste li vi više katolik, ili više fašista, ili ste mešavina toga dvoga?”, ali sam se nekako presabrao; izgubio sam, tu sad već nije bilo zbora, svaki kontakt s intelektualcima s desnice, uopšte više nisam znao kako da uspostavim. Iz daljine do nas najednom dopre neki zvuk - neko praskanje, koje je potrajalo. - Šta mislite, šta li je ovo? - upita Alis. - Reklo bi se kao da neko puca... - dodade ona kolebljivo. Svi smo zaćutali, i ja toga časa primetih da je u dvorištu utihnuo svaki razgovor, i da svi gledaju u lišće što šušti na vetru i osluškuju diskretne korake po šljunku; više zvanica je napuštalo salu gde je održavan koktel i laganim korakom se približavalo drveću, u iščekivanju. Dvoje predavača s Univerziteta u Monpeljeu prođoše tako pored mene, bili su uključili smartfone, i čudno ih nekako držali, tako da ekran bude u horizontali, kao rašlje da nose. - Nema ništa... - prošaputao je jedan teskobno - još pričaju o G20. Ako ovi misle da će informativni programi da pokrivaju događaje, u grdnoj su zabludi, rekoh sebi, ni ove današnje, kao što juče nisu izveštavali iz Monfermeja; našli smo se u totalnom medijskom mraku. - Ovo je prvi put da se puca po Parizu - primeti Lemperer neutralnim tonom. U istom trenutku opet se začula pucnjava, ovoga puta vrlo razgovetno, i činilo se da se puca tu negde, blizu, a onda je odjeknula još jedna eksplozija, mnogo jača. Sve zvanice se istog časa okrenuše u tom pravcu. Stub dima dizao se ka nebu iznad zgrada; biće

da je puklo tamo negde, blizu Plas de Kliši. - Dobro, mislim da će se naša mala sedeljka završiti pre nego što smo mislili... - reče Alis opušteno. Mnoge zvanice pokušavale su u tim trenucima da telefoniraju; nekoliko njih krenulo je prema izlazu, ali polako, zastajkujući, kao da time žele da pokažu da i dalje vladaju sobom, da ni najmanje nisu podlegli panici. - Možemo razgovor da nastavimo kod mene, ako želite - predloži Lemperer. - Stanujem u Ulici kardinala Mersijea, to vam je ovde, u komšiluku. - Ja sutra držim predavanje u Lionu, hvatam te-že-ve8 u šest sati reče Alis - mislim da ću ipak da se vratim kući. - Sigurna si? - Da, čudno je to, ali uopšte se ne bojim. Gledao sam je, pitajući se ima li smisla da insistiram, ali, nekim čudom, ni ja se uopšte nisam bojao, bio sam, bez nekog posebnog razloga, ubeđen da se sukobi neće širiti dalje od Bulevara Kliši.

Alisin tvingo bio je parkiran na uglu Ulice Blanš. - Nisam siguran da ti je to baš pametno, to što radiš - rekoh joj pošto sam je poljubio u obraz - ali dobro, pozovi me kad stigneš. Ona klimnu glavom pre nego što će poći. - Izvanredna žena... - reče Lemperer. Klimnuh glavom, razmišljajući u tom času o tome kako ja, u suštini, i ne znam bogzna šta o Alis. Uz univerzitetske počasti i razvoj karijere, mi kolege smo među sobom razgovarali još jedino o raznim indiskretnim detaljima u vezi za seksualnim životom, i gotovo ni o čemu više; što se Alis tiče, nikada nisam čuo ni najbleđi nagoveštaj u tom pogledu. Bila je inteligentna, elegantna, lepa - koliko li je godina mogla imati? Možda tu negde, otprilike, kao ja, između četrdeset i četrdeset pet godina - a po svemu sudeći, bila je sama. Bilo je, ipak, malo prerano da oko toga išta pokušavam, rekoh sebi pre nego što ću se setiti da sam, zapravo, prethodnog dana razmišljao u tom pravcu. - Izvanredna! - potvrdih ja, nastojeći da odagnam tu misao iz glave. Pucnjava je u međuvremenu prestala. Zaputivši se Ulicom Bali, koja je bila pusta u tom trenutku, prebacili smo se tačno u epohu u kojoj su živeli naši omiljeni pisci, što ja i natuknuh Lempereru; gotovo

sve ove zgrade, izvanredno sačuvane, poticale su iz vremena Drugog carstva ili s početka Treće republike. - Istina je, čak su i Malarmeova čitanja utorkom održavana sasvim blizu ovog mesta, u Ulici Rom... - odgovori on. - A vi, gde vi živite? - Na Aveniji de Šoazi. Iz sedamdesetih godina XX veka. Ne tako upečatljiv period na književnom planu, bez sumnje. - Je l’ to ono što zovu Čajnataun? - Tačno tako. Ja živim usred Kineske četvrti. - Jednoga dana to bi moglo da se ispostavi kao inteligentan izbor reče on sanjarski, posle dužeg razmišljanja. Upravo u tom trenutku, stigosmo do ugla Ulice Kliši. Ja stadoh, zaprepašćen. Stotinak metara na sever od mesta gde smo stajali, vatra je besnela na Plas de Kliši; raspoznavale su se karoserije automobila, kao i jedan autobus, sve ugljenisano; statua maršala Monsea, impozantna i crna, izdvajala se nasred tog zgarišta. Nikog živog na vidiku nije bilo. Vladala je tišina, koju je narušavalo jedino zavijanje neke sirene. - Znate priču o karijeri maršala Monsea? - Pojma nemam. - Ratovao je za Napoleona. Proslavio se braneći barikade na Klišiju od ruskih zavojevača osamsto četrnaeste. Ako će se već etnički sukobi proširiti i unutar gradskih granica Pariza - nastavi Lemperer istim tonom - kineska zajednica ostaće izvan njih. Čajnataun bi tako mogao postati jedna od malobrojnih savršeno bezbednih pariskih četvrti. - Mislite da je moguće da se tako nešto desi? Slegnuo je ramenima ne odgovorivši na pitanje. U tom trenutku, sav zapanjen, ugledao sam dvojicu pripadnika jedinice za razbijanje demonstracija, s automatima preko ramena, u uniformama ojačanim kevlarom, koji su mirno silazili Ulicom Kliši u pravcu stanice SenLazar. Živo su razgovarali, a nas nisu udostojili ni jednog jedinog pogleda. - Oni se... - toliko sam bio smeten da nikako reč nisam mogao da prevalim preko usana - oni se ponašaju kao da se apsolutno ništa ne dešava. - Da... - zastao je bio i Lemperer, zamišljeno se češkajući po bradi. Vidite, teško je u ovom trenutku reći šta jeste, ili nije, moguće. Onaj ko bi sad stao da vas uverava u suprotno bio bi ili glupak ili lažov; niko, po mom mišljenju, ne može znati šta će se dešavati u nedeljama koje

dolaze. Dobro... - produži on pošto se opet nakratko bio zamislio - sad smo sasvim blizu mene. Nadam se da će sve biti u redu s vašom prijateljicom...

Ulica kardinala Mersijea, tiha i pusta, završavala se kao ćorsokak, izlazeći na fontanu okruženu kolonadama. Sa svake strane, masivni tremovi, i na njima kamere za video-nadzor, gledali su ka dvorištima u kojima je raslo drveće. Lemperer kažiprstom pritisnu aluminijumsku pločicu, verovatno uređaj za biometrijsku identifikaciju; istog časa podiže se metalni zastor pred nama. U dnu dvorišta ugledah, delimično sakrivenu iza platana, jednu vilu, raskošnu i otmenu, tipični primer arhitekture iz doba Drugog carstva. Pitao sam se: neće sigurno biti da na ovakvom mestu može da stanuje od onoga što prima kao viši predavač; a odakle mu, onda? Ne znam zbog čega sam do toga časa bio zamišljao kako moj mladi kolega živi u nekom minimalističkom, pročišćenom, pretežno belom ambijentu. Nameštaj je, naime, bio u savršenom skladu sa stilom cele građevine; sve tapacirano svilom i baršunom, salon pun udobnih stolica i fotelja, postolja ukrašena intarzijama i sedefom; zatim, jedna izrazito velika slika u pompeznom maniru, verovatno Bugeroov original, suvereno je dominirala nad kitnjasto ukrašenim kaminom. Seo sam na otoman prekriven zelenim ripsom, pa se poslužio kruškovačom kojom me je domaćin ponudio. - Možemo da probamo da saznamo šta se dešava, ako ste za... predložio mi je on dok mi je sipao piće. - Ne, ionako znam da ničeg neće biti u informativnom programu. Na Si-En-Enu možda i bude, ako imate kablovsku. - Pokušavao sam ja ovih dana; ništa ne daju na Si-En-Enu, ni na Jutjubu ničeg nema, ali to sam i očekivao. Na Rutjubu puste pokoju sliku, ono što ljudi mobilnima usnime; ali to je samo kad slučajno naletite, a i tu biva da ne daju ništa. - Nikako mi nije jasno zbog čega su odlučili da zavedu totalnu cenzuru; nije mi jasno šta vlasti, u stvari, hoće. - E, to je, po mom mišljenju, jasna stvar: oni se mnogo boje da Nacionalni front ne pobedi na izborima. A svaka slika nasilja po

gradovima samo bi donela nove glasove Nacionalnom frontu. To sad ekstremna desnica, zapravo, pokušava da podigne tenzije. Očigledno, i ovi tipovi po predgrađima reaguju kao iz topa; ali, ako malo bolje pogledate, kad god se ovih poslednjih meseci negde napravi haos, ispadne da je sve počelo od neke antimuslimanske provokacije: ili oskrnave džamiju, ili ženu pod pretnjom nateraju da skine nikab,9 ili tako nešto, u tom stilu. - I vi mislite da Nacionalni front stoji iza toga? - Ne. Ne, ne smeju oni sebi to da dozvole. Ne radi se to tako. Recimo... Recimo da postoji neka veza.

Iskapio je čašu, sipao nam obojici ponovo, pa ućutao. Bugero je na onoj slici iznad kamina naslikao pet žena u vrtu - neke odevene u bele tunike, druge još malo pa gole - kako stoje oko nagog deteta kovrdžave kose. Jedna od onih golih žena sakrila je dojke rukama; druga to nije mogla, držala je buket poljskog cveća. Lepe je grudi imala ta žena, a draperiju je umetnik savršeno naslikao. Delo je bilo nešto malo više od sto godina staro, i meni se to učinilo davno; čovek, jednostavno, ostane bez reči - takva je prva reakcija na ovaj nedokučivi predmet. Lagano, postepeno, možemo pokušati da uđemo u kožu jednog građanina iz XIX veka, jednog od onih uglednika u redengotima za kakve je ova slika i napravljena; možemo, kao i oni, u naznakama da prepoznamo erotsko uzbuđenje pred tom grčkom nagotom; ali mučan je i težak bio taj vremeplov. Mopasan, Zola, pa čak i Uismans nudili su daleko neposredniji pristup toj epohi. Verovatno je trebalo o tome da počnem da pričam, o toj čudnovatoj moći književnosti, pa ipak sam odlučio da nastavim razgovor o politici, jer želeo sam da saznam nešto više, a činilo se da on zna više, ili je makar takav utisak ostavljao. - Upoznati ste sa delovanjem identitetskih pokreta, pretpostavljam? - Ton mi je bio besprekoran, ton zainteresovanog svetskog čoveka, znatiželjnog štaviše, dobronamerno neutralnog uz blagu primesu otmenosti. On mi se nasmešio iskreno, bez zadrške. - Da, znam da se proneo glas po faksu... Pripadao sam ja, istina, jednom identitetskom pokretu, ima tome nekoliko godina, upravo u vreme dok sam pripremao disertaciju. Bili su to katolici, mahom

monarhisti, nostalgičari, romantičari, u suštini - alkoholičari, takođe, u većini slučajeva. Ali sve se to onda potpuno promenilo, izgubio sam kontakt s njima, i mislim da, kad bih sad otišao na sastanak, ništa više tamo ne bih mogao da prepoznam. Metodično sam zaćutao; kad metodično zaćutite i gledate ljude pravo u oči, tako da im se učini kao da upijate svaku njihovu reč - ljudi govore. Vole oni kad ih neko sluša, i svi islednici to znaju; svi islednici, svi pisci, svi špijuni. - Vidite... - ponovo će on - Identitetski blok je u realnosti bio sve samo ne blok, bio je podeljen na više frakcija koje su se među sobom slabo razumevale i slagale: na katolike, na solidariste bliske „Trećem putu”, na rojaliste, neopagane, tvrdokorne sekulariste pristigle s ekstremne levice... Sve se, međutim, promenilo u trenutku kad su stvoreni „Evropski starosedeoci”. Njima su kao nadahnuće poslužili „Starosedeoci Republike”, s tim što su nastupili kao njihova sušta suprotnost, i uspeli da pošalju poruku jasnu i ujediniteljsku: mi smo starosedeoci Evrope, prvi koji su se naselili na ovom tlu, i nećemo pristati na muslimansku kolonizaciju; ne prihvatamo, isto tako, ni američke firme, kao što ne prihvatamo ni to da našu očevinu krčme kapitalistički skorojevići pristigli iz Indije, Kine, i tome slično. Oni citiraju Džeronima, Kočiza, Bika Koji Sedi, i čine to prilično vešto; pritom im je sajt na internetu u grafičkom smislu vrlo inovativan, s privlačnim animacijama, dobrom muzikom, što je privuklo jednu novu publiku, publiku koju čine mlađi. - Stvarno mislite da oni žele da započnu građanski rat? - U to nema nikakve sumnje. Sad ću da vam pokažem jedan tekst na netu... On ustade, pa ode u susednu prostoriju. Otkako smo ušli u njegov salon, ona pucnjava kao da je utihnula - ipak nisam, bio siguran da li se ovde kod njega išta uopšte i čulo, slepa ulica je bila izrazito tiha. Uto se i on vratio i doneo mi desetak listova spojenih spajalicom, naštampanih sitnim slovima; naslov dokumenta bio je, pak, sasvim razgovetan: „PRIPREMA GRAĐANSKOG RATA”. - Dobro, ima mnogo ovakvih stvari, ali ovaj je jedan od onih najzaokruženijih, s najpouzdanijom statistikom. Brojki ima pregršt, zato što se studija bavi situacijom u dvadeset dve zemlje članice Evropske unije, ali zaključci su jedni te isti. Da sumiram njihovu tezu,

superiornost je selektivna prednost: parovi koji se prepoznaju u jednoj od triju velikih religija, koji neguju patrijarhalne vrednosti, imaju više dece od ateističkih ili agnostičkih parova; žene su slabije obrazovane, hedonizam i individualizam manje važni. Superiornost ima, u velikoj meri, svojstvo da se prenosi genetskim putem; prelazak iz jedne u drugu veru i odbacivanje porodičnih vrednosti imaju tek marginalan značaj; ljudi u ogromnoj većini slučajeva ostaju verni metafizičkom sistemu u kojem su odgajani. Ateistički humanizam, na kojem počiva sekularni „suživot”, osuđen je na brzu propast, sledi ubrzan rast procenta monoteističke populacije, što posebno važi za muslimansku populaciju - ne računajući pritom novu imigraciju, koja će ovaj fenomen samo dodatno potcrtati. Iz ugla boraca za evropski identitet, u startu se podrazumeva da između muslimana i ostatka populacije, pre ili kasnije, građanski rat nužno mora da izbije. Oni, u tom smislu, konstatuju da bi, ukoliko im je stalo do kakve-takve šanse da iz tog rata izađu kao pobednici, bolje bilo da on izbije što je pre moguće - a pretpostavka je da bi to moglo biti pre 2050, s tim što bi još bolje bilo da se to desi i ranije. - To mi izgleda logično... - Da, na političkom i vojnom planu oni, po svemu sudeći, imaju pravo. Ostaje da se vidi da li su rešili da u akciju krenu odmah - i u kojim sve zemljama. Otpor prema muslimanima je manje-više jednako snažan u svim evropskim zemljama; ali Francuska je jedan po svemu poseban slučaj, i to zbog njene vojske. Francuska armija i danas je jedna od vodećih vojski u svetu, za nju je uvek bilo uprkos budžetskim ograničenjima, bez obzira na to ko je na vlasti; upravo zbog toga nijedan ustanički pokret ne može ni da se nada da će postići nešto ukoliko vlada donese odluku da vojska interveniše. Strategija se, stoga, nužno menja. - I, kakva će biti? - Vojnička karijera traje kratko. U ovom trenutku francuska vojska - kopnene, pomorske i vazduhoplovne snage zajedno - broje ukupno 330.000 ljudi, računajući i žandarmeriju. Godišnje se regrutuje nešto malo manje od 20.000 ljudi; to znači da će kroz nešto malo više od petnaest godina kompletan sastav francuske armije biti obnovljen. Ako bi se mladi, militantno nastrojeni pripadnici identitetskog pokreta - a oni gotovo listom jesu mlađi - masovno prijavili na konkurs za

stupanje u vojnu službu, za relativno kratko vreme mogli bi da preuzmu ideološku kontrolu nad vojskom. Tu liniju, od samog početka, podržava politička struja unutar ovog pokreta; i upravo je ovo pitanje, ima tome dve godine, izazvalo raskid s militantnom frakcijom, koja se zalaže za to da se odmah krene u oružanu borbu. Mislim da će politička struja i nadalje imati vodeću reč u pokretu, a da će ova frakcija koja se zalaže za rešavanje problema vojnim putem privući tek pokojeg marginalca, delinkventa opčinjenog oružjem; situacija bi, međutim, mogla da bude drugačija u drugim zemljama, naročito u skandinavskim. Multikulturalna ideologija još ima znatno veći uticaj u Skandinaviji nego u Francuskoj, militantni borci za identitet brojni su i vični borbi; s druge strane, vojska raspolaže neznatnim brojem ljudi, možda oni ne bi bili kadri da izađu na kraj s ozbiljnijom pobunom. Da, ukoliko bi u skorije vreme moglo da dođe do opšteg ustanka negde u Evropi, dogodiće se to, možda, u Norveškoj ili u Danskoj; Belgija i Holandija su, takođe, potencijalno izrazito nestabilne zone. Oko dva sata ujutro sve je bilo mirno, ili se barem činilo tako, i ja sam lako našao taksi. Čestitao sam Lempereru na kvalitetnoj kruškovači - popili smo praktično celu flašu. Razume se, godinama već, to jest decenijama, slušao sam razne ljude kako pričaju o ovim temama. Izraz „Posle mene potop” neki pripisuju Luju XV, drugi pak njegovoj naložnici madam De Pompadur. Ta rečenica je prilično dobro odslikavala moje stanje duha, ali te noći mi je prvi put na um pala jedna zabrinjavajuća ideja: taj potop bi, kad se sve sabere, mogao da se odigra i pre mog sopstvenog kraja. Nisam ja ni očekivao da ću skončati u veselju, nije bilo nikakvog razloga da budem pošteđen jada, slabosti i patnje; ali do toga časa mogao sam bar da se nadam da ću ovaj svet napustiti bez prekomemog nasilja. Da li je on preterano paničio? Nažalost, ne bih rekao da jeste; taj momak je na mene ostavio silan utisak ozbiljne ličnosti. Sutradan ujutro krenuo sam da pretražujem po Rutjubu, ali nije bilo ama baš ničega u vezi s Plas de Kliši. Naišao sam samo na jedan video-snimak, prilično zastrašujući, iako u njemu nije bilo nijednog nasilnog elementa: petnaestak tipova obučenih u crno od glave do pete, maskiranih, s kapuljačama na glavama, naoružani automatskim puškama, raspoređenih u „V” formaciju, lagano su koračali u nekom

urbanom okruženju koje je ličilo na Aržentej.10 Taj video očigledno nije bio snimljen mobilnim telefonom: slika je bila odlična, a dodat je i efekat usporenog snimka. Taj statični, impozantni video, snimljen iz donjeg rakursa, za svrhu je imao da potvrdi jedno prisustvo, jedno preuzimanje kontrole nad određenom teritorijom. U slučaju etničkog sukoba ja bih, po automatizmu, bio svrstan u tabor belaca, i toga dana, kad sam od kuće pošao na fakultet, prvi put osetih zahvalnost prema Kinezima zato što su, od samog nastanka ove četvrti, znali kako da izbegnu bilo kakvo doseljavanje crnaca ili Arapa - i, šire gledano, doseljavanje bilo kojih nekineskih elemenata, izuzev ono nešto malo Vijetnamaca. Razumnije je bilo povući se na rezervni položaj, za slučaj da situacija počne ubrzano da se pogoršava. Moj otac je živeo u jednoj kolibi na Ekrenskom masivu, nedavno je bio našao sebi novu družbenicu (nedavno sam, u svakom slučaju, ja za to saznao). Majka mi je čamila u Neveru, gde joj je jedino društvo bio njen francuski buldog. Bilo je prošlo desetak godina kako se sa njima nisam video ni čuo. To dvoje pripadnika bejbi-bum generacije bili su ovaploćenje neumoljive samoživosti, i ništa me nije moglo navesti na uverenje da bi me dočekali raširenih ruku. Ponekad bi mi palo na pamet pitanje da li ću videti roditelje makar još jednom pre nego što umru, ali odgovor na to pitanje redovno bi bio odrečan, i ja sam bio uveren da čak ni jedan građanski rat tu ništa ne bi mogao da dovede u red, uvek bi oni našli izgovor da me ne prime na konak; kad je o tome reč, u izgovorima nikada nisu oskudevali. Imao sam ja i prijatelje, nekoliko njih, u stvari, iskreno, i ne baš toliko mnogo prijatelja, s mnogima sam malo izgubio kontakt; bila je tu Alis, mogao sam, bez sumnje, Alis da smatram prijateljicom. Kad se sve sabere, otkako sam se rastao od Mirijam, bio sam prilično sâm.

Nedelja, 15. maj Oduvek sam voleo te večeri kad se održavaju predsednički izbori; smatram, štaviše, da mi je to, izuzmu li se finala svetskog prvenstva u fudbalu, omiljen televizijski program. Napetost očigledno nije bila tako naglašena, izbori su, po svemu sudeći, slutili na priču čiji se rasplet zna od prvog minuta; ali izrazita šarolikost učesnika u programu (politikologa, „istaknutih” političkih uvodničara, pa gomile pristalica, što slavljenički raspoloženih, što u suzama, po sedištima političkih stranaka; bili su tu, konačno, i sami političari, koji su davali izjave na osnovu prvih utisaka, neki unapred smišljene, neki obuzeti emocijama), a opšte uzbuđenje učesnika stvaralo je taj utisak tako redak, tako dragocen, i tako televizičan, da u direktnom prenosu proživljavamo jedan istorijski trenutak. Poučen iskustvom poslednje političke emisije, koju od problema s mikrotalasnom jedva da sam stigao da pratim, ovoga puta sam kupio taramu, humus, blini i ikru; prethodne večeri ostavio sam dve boce rilija11 da se hlade. Od trenutka kada se pred kamerama, u 19 časova i 50 minuta, pojavio David Pižadas, shvatio sam da će predstojeće izborno veče biti jedan uistinu veliki događaj, i da ću doživeti po svemu izuzetan televizijski trenutak. Pižadas je, razume se, bio krajnje profesionalan, ali sjaj u njegovom oku nije ostavljao nikakvog mesta sumnji: rezultate, koje je on već znao i koje će moći da saopšti kroz deset minuta, predstavljali su ogromno iznenađenje; politički pejzaž Francuske pretrpeće korenite promene. - Dogodio se potres - saopštio je on u trenutku kad su se na ekranu pojavile prve brojke. Nacionalni front je bio u ubedljivoj prednosti, s 34,1% glasova; bilo je to maltene očekivano, sva ispitivanja javnog mnjenja to su, uostalom, najavljivala prethodnih godinu dana, s tim što je kandidatkinja ekstremne desnice ostvarila lagani napredak u poslednjih nekoliko sedmica kampanje. Iza nje su, međutim, rame uz rame bili kandidat Socijalističke partije, s 21,8%, i kandidat

Muslimanskog bratstva, s 21,7% glasova; toliko je mala bila razlika između njih da je situacija mogla lako da se preokrene, štaviše, verovatno će se i menjati u više navrata u toku večeri, kako budu pristizali rezultati s biračkih mesta u većim gradovima i Parizu. S 12,1% glasova, kandidat desnice bio je već definitivno ispao iz trke.

Žan-Fransoa Kope se na ekranima pojavio tek u 21.50. Ispijen, slabo obrijan, s nakrivljenom kravatom, izgledao je kao da je poslednjih nekoliko sati proveo pred sudom. S bolnom poniznošću zaključio je da je reč o porazu, o teškom porazu, za koji on, Kope, preuzima svu odgovornost; nije, ipak, išao tako daleko kao Lionel Žospen 2002. godine, pa da uzme u obzir i mogućnost da se potpuno povuče iz političkog života. Što se tiče uputstava članovima i simpatizerima stranke za drugi krug izbora, nije se od njega ovoga puta ništa moglo čuti; politički odbor UMP-a12 okupiće se u toku nedelje i tada će biti doneta odluka. Tačno u deset sati, dva vodeća kandidata još su vodila mrtvu trku, pri čemu su najnovije brojke ukazivale na apsolutno identične prognoze - ta neizvesnost nikako nije dozvoljavala socijalističkom kandidatu da dâ izjavu koju u tom času nije bilo lako dati. Hoće li dve stranke koje su činile okosnicu poličkog života u Francuskoj još od začetaka Pete republike biti očišćene sa scene? Hipoteza je bila u toj meri poražavajuća da se prosto osećalo kako svi ti komentatori, koji su se ogromnom brzinom smenjivali u studiju - sve do samog Davida Pidžasa, za koga bi teško bilo posumnjati da gaji ikakvu naklonost prema islamu, a koji je, navodno, bio blizak Manuelu Valsu - u potaji zapravo priželjkuju da se ona ostvari. Seleći se iz studija u studio takvom brzinom da se činilo kao da poseduje čudesan dar da bude na više mesta istovremeno, Kristof Barbije se, sve do u pozni noćni sat zasenjujući gledaoce svojim šalom, nametnuo kao neprikosnoveni kralj izborne večeri, lako našivši Renoa Delija, otromboljenog i zlovoljnog zbog rezultata koji njegov list nije predvideo, pa čak i Iva Treara, inače mnogo borbenijeg. Tek neki minut iza ponoći, u trenucima dok sam ja privodio kraju drugu bocu rilija, padoše konačni rezultati: Muhamed Ben Abes, kandidat Muslimanskog saveza, osvojio je drugo mesto sa 22,3%

glasova. Sa 21,9%, socijalistički kandidat eliminisan je iz izborne trke. Manuel Vals je održao kratak govor, izrazito trezven, u kojem je pozdravio dva najbolje plasirana kandidata, i odgodio svaku odluku do sastanka glavnog odbora Socijalističke partije.

Sreda, 18. maj Dok sam se vraćao na faks da održim predavanja, prvi put me je obuzelo osećanje da bi nešto moglo da se desi; da bi politički sistem u kojem sam, od malih nogu, navikao da živim, i koji je već neko vreme vidno pucao po šavovima, sada mogao da eksplodira u trenutku. Nisam tačno mogao da odgonetnem otkud mi taj utisak. Možda je to bilo zbog držanja mojih studenata mastera; koliko god da je to inače bila jedna bezoblična, depolitizovana masa, toga dana bili su napeti i zabrinuti, pokušavali da napabirče što se može od informacija preko smartfona i tableta; u svakom slučaju, nikada na mom predavanju nisu tako malo pazili. A možda i zbog ponašanja devojaka u burkama, sada sigurnijih i opuštenijih nego obično; one su, u grupama od po tri, šetale hodnicima ne češući se o zidove, kao da već gospodare terenom. S druge strane, bio sam frapiran mlitavošću svojih kolega. Za njih kao da nikakvog problema nije ni bilo, nikakvog razloga za brigu oni u svemu nisu videli, što je samo potvrđivalo moja davnašnja razmišljanja; oni koji se domognu statusa univerzitetskog profesora ne mogu više ni da zamisle da bi nekakav razvoj političkih događaja mogao ma i najmanje da utiče na njihove karijere; oni su se osećali apsolutno nedodirljivim. Predveče, kad sam skrenuo u Ulicu Santej da bih se zaputio ka stanici metroa, ugledao sam Mari-Fransoaz. Brzo sam hodao, potrčao sam maltene, i kad sam je sustigao, posle kratkog pozdrava, bez okolišanja je upitao: - Šta misliš, je l’ imaju naše kolege razloga da budu ovako mirne? Misliš da smo stvarno zaštićeni? - Eh! - uskliknu ona s nekom gnomskom grimasom na licu, zbog koje je izgledala još ružnija nego što je inače bila, a onda pripali jedan žitan. - Pitala sam se baš da li će neko već jednom da otvori oči na tom jebenom faksu. Ne, nikako nismo zaštićeni, molim te, veruj mi da

nismo, a ja sam bar merodavna da o tome govorim... Poćutala je tako nekoliko sekundi, a onda počela da objašnjava: - Moj muž radi u DGSI...13 Gledao sam je, zapanjen; bilo je to prvi put za tih deset godina otkako je znam da sam zapravo postao svestan da je ona žena, štaviše da je neki tamo muškarac, jednog dana, mogao da oseti požudu prema toj nabijenoj, zdepastoj kreaturi, gotovo žabljeg oblika. Ona, sva sreća, nije prozrela povod tom izrazu na mom licu. - Znam... - reče ona zadovoljno - svi se iznenade. Nego, ti znaš šta je to, DGSI? - Neka tajna služba? Nešto kao DST?14 - DST više ne postoji. On se spojio s Opštom obaveštajnom, i tako je nastao DCRI,15 koji je potom postao DGSI. - Muž ti je neka vrsta špijuna? - I nije baš, špijuni su ti više oni iz DGSE,16 i rade pri Ministarstvu odbrane. DGSI je u sklopu Ministarstva unutrašnjih poslova. - To je, znači, politička policija? Ona se opet nasmeši, ovoga puta diskretnije, tako da od osmeha nije poružnela koliko prvi put. - Zvanično, oni sebe tako neće nazvati, ali u suštini da, to je otprilike to. Oni prate rad ekstremističkih pokreta, to im je jedan od glavnih zadataka. Mogao bi da navratiš do nas na piće, moj muž će ti sve to objasniti. Objasniće ti, u stvari, ono što ima pravo da ti objasni, ne znam ni ja tačno, to se svaki čas menja, u zavisnosti od razvoja događaja s dosijeima. Ali, u svakom slučaju, biće velikog tumbanja posle izbora, pa i takvog koje se tiče direktno fakulteta.

Stanovali su na Skveru Vermenuz, na pet minuta pešice od Senzijea. Njen muž ni najmanje nije ličio na pripadnika tajnih službi, bar ne onako kako sam ja njih zamišljao (a kako sam ih, inače, pa zamišljao verovatno kao neke korzikanske tipove, mešavinu gangstera i prodavca pića). Nasmejan i uredan, lobanje glatke kao kugla od lustera, na sebi je imao šlafrok sa škotskim motivom, ali ja sam mogao da ga zamislim u toku radnog vremena, s leptir-mašnom, možda i prslukom od odela, tako da odiše izvesnom staromodnom

elegancijom. Odmah je na mene ostavio utisak bezmalo nenormalne intelektualne okretnosti; bio je to verovatno jedini nekadašnji učenik iz Ulice Ulm17 koji će proći na konkursu za prijem na policijsku akademiju. - Odmah pošto sam imenovan za komesara - reče on služeći me portom - tražio sam da me rasporede u unutrašnju obaveštajnu službu; bila je to za mene neka vrsta poziva... - dodade on s osmejkom na licu, kao da je njegova sklonost ka tajnim službama nekakva bezazlena manija. A onda je ćutao, prilično dugo, otpio prvi gutljaj porta, pa sačekao još sekundu pre nego što će nastaviti: - Pregovori između Socijalističke partije i Muslimanskog bratstva mnogo su teži nego što se očekivalo. A opet, muslimani su spremni da ustupe levici više od polovine ministarstava - računajući tu i ključna ministarstva, kao što su finansije i unutrašnji poslovi. Nema nikakvih neslaganja oko ekonomije i fiskalne politike, pa čak ni oko bezbednosti - imaju oni i viška sredstava, za razliku od njihovih partnera socijalista, da zavedu red u gradovima. Postoje izvesna razmimoilaženja u vezi sa spoljnom politikom, oni bi želeli da Francuska energičnije osudi Izrael, ali to će im levica dati bez problema. Pravu teškoću, kamen spoticanja u ovim pregovorima, predstavlja nacionalni obrazovni sistem. Zanimanje za obrazovanje stara je socijalistička tradicija, i upravo je prosveta ta koja nikada nije okrenula leđa Socijalističkoj partiji, koja je nastavila da podržava socijaliste do same ivice propasti; jedino u prosveti imaju oni sagovornika koji je još više nego oni sami motivisan da socijalisti ostanu na vlasti, i koji neće uzmaći ni pod kakvim izgovorom. Muslimansko bratstvo je, znate, posebna jedna partija; prema mnogim uobičajenim političkim pitanjima oni su gotovo ravnodušni; na primer, eto, ekonomija im nije u središtu svega. Za njih je suština u demokratiji, i u obrazovanju; društvena grupa kod koje se beleži najpovoljnija stopa reprodukcije, koja ume da prenosi svoje vrednosti - ona će i pobediti; u njihovim očima, sve je to prosta stvar, dok su ekonomija i geopolitika samo bacanje prašine u oči. Onaj ko kontroliše decu - kontroliše budućnost, i tačka. Najvažnija stavka, stavka oko koje će apsolutno zahtevati zadovoljštinu, jeste obrazovanje dece.

- A šta oni traže? - Pa, Muslimansko bratstvo smatra da svakom francuskom detetu treba omogućiti da, od početka do kraja školovanja, stekne obrazovanje u duhu islama. A obrazovanje u duhu islama je, u svakom pogledu, mnogo drugačije od svetovnog obrazovanja. Tu, pre svega, škole nikako ne mogu da budu mešovite; a za žensku decu biće otvorene samo pojedine ustanove. Ono što bi njima bila prva želja jeste da se većina žena, posle završene osnovne škole, usmeri ka školama za obrazovanje domaćica, i da se one udaju što je pre moguće - sasvim mala manjina bi, pre udaje, završila studije književnosti ili umetnosti; bio bi to njihov model idealnog društva. Osim toga, svi prosvetni radnici, bez izuzetka, moraće da budu muslimani. Pravila koja se tiču prehrambenog režima u menzama, vreme posvećeno molitvama, pet puta svakoga dana, moraće da se poštuje; ali na prvom mestu, sam školski program moraće da se prilagodi prenosiocima kuranskog učenja. - Mislite da ti pregovori mogu da uspeju? - Nemaju izbora, ni jedni ni drugi. Ako ne uspeju da naprave sporazum, Nacionalni front sigurno dobija na izborima. Pod uslovom da sačuvaju izglede kakve imaju sada, a videli ste i vi, kao i ja, šta kažu istraživanja javnog mnjenja. Bez obzira na to što je Kope izjavio da će se on lično uzdržati od glasanja, osamdeset pet odsto birača UMP-a izjasniće se za Nacionalni front. Biće tesno, izrazito tesno: fifti-fifti, ali stvarno. - Ne, jedina opcija koja im preostaje - nastavi on - jeste da prionu na sistematsko udvajanje nastave. Što se poligamije tiče, tu su već postigli dogovor, koji bi mogao da im posluži kao model. Institucija građanskog braka ostaje kao što je bila do sada, kao zajednica dve osobe, muškog i ženskog pola. Muslimanski brak, posledično poligaman, neće ni na koji način uticati na bračni status dotičnog lica, ali će biti pravno valjan, to će mu biti priznato, i podrazumevaće određena prava, kako od centara za socijalnu zaštitu tako i od poreskih službi. - Jeste li sigurni? Meni se čini da je to ipak previše... - Apsolutno, to je već utanačeno u procesu pregovora i, štaviše, savršeno odgovara teoriji šerijata kao manjinskog prava, koju već dugo zagovara pokret Muslimanske braće. Otprilike tako nešto moglo

bi da se desi i u oblasti obrazovanja. Državne škole ostale bi takve kakve jesu, otvorene za sve - ali sa mnogo manje novca, budžet nacionalnog obrazovnog sistema bio bi, u najmanju ruku, podeljen na tri dela, tako da profe više ne bi mogle ništa da ušparaju, a u aktuelnom ekonomskom kontekstu svako smanjivanje budžeta svakako bi naišlo na širok konsenzus. A onda bi se, uporedo s tim, pojavio sistem privatnih muslimanskih škola, čije bi diplome bile ravnopravne - i koje bi mogle da primaju privatne subvencije. Nema sumnje da bi, vrlo ubrzo, javne škole izgubile na ceni, i svi roditelji koji iole vode računa o budućnosti svoje dece počeli bi da ih upisuju u muslimanske. - A isto će biti i sa univerzitetom - uključi se i njegova supruga u razgovor. - Naročito je Sorbona podsticajna za njihovu maštu, da ne poveruješ koliko - Saudijska Arabija spremna je da ponudi maltene neograničene donacije; postaćemo jedan od najbogatijih univerziteta u svetu. - A Redižea će postaviti za predseđnika? - upitah ja prisetivši se našeg prethodnog razgovora. - Da, naravno, to sada više gotovo da i ne dolazi u pitanje; on je konstantno na promuslimanskoj poziciji, već najmanje dvadeset godina. - Čak se i preobratio, ako se dobro sećam... - dodade njen muž. Popih ono piće naiskap, i on mi nasu ponovo; sipaće potom još. - Pretpostavljam da je to užasno poverljivo... - nastavih ja posle kraćeg razmišljanja. - Ne razumem šta vas to nagoni da mi o svemu ovome pričate. - U neka obična vremena, sigurno bih ćutao. Ali što se ovoga tiče, sve je već procurelo - i to nas u ovom trenutku i brine. Sve što sam ja vama sada ispričao, pa i više od toga, mogao sam da pročitam, od reči do reči, na blogovima pojedinih militantnih boraca za identitet - onih među koje smo uspeli da se infiltriramo. - Vrteo je glavom u neverici. Ni da su uspeli da postave mikrofone u najbolje čuvane sale Ministarstva unutrašnjih poslova, ne bi znali više od ovoga što su saznali ovako. A najgore je to što, u ovom trenutku, iako su u posedu svih tih eksplozivnih informacija, oni ne preduzimaju ništa; nema saopštenja za štampu, ništa se ne objavljuje široj javnosti; oni, prostonaprosto, čekaju. Dosad neviđena situacija - i pritom izrazito mučna.

Pokušao sam da saznam malo više o pokretima identiteta, ali on se odmah vidno zatvorio u sebe. Imam jednog kolegu na faksu, poverih se ja, koji je bio blizak jednom takvom pokretu, ali onda se potpuno udaljio od njih. - Da, svi oni tako kažu... - napomenu on sarkastično. Kad sam potom načeo temu naoružanja kojim raspolažu neke od tih grupa, on ne reče ništa; samo je pijuckao porto, a zatim promrmljao: - Da, priča se da ih finansiraju ruski milijarderi... ali nema tu ničeg realno utemeljenog. A onda je potpuno ućutao. Nedugo zatim, oprostio sam se i otišao.

Četvrtak, 19. maj Sutradan sam se zaputio prema faksu, iako tamo nisam imao posla, i usput ukucao Lempererov broj. Po mojim proračunima, negde u to vreme on je završavao predavanje; i stvarno, javio se na telefon. Predložio sam mu da odemo negde na piće; on i nije bogzna kako voleo kafee u blizini faksa, pa mi je predložio da se nađemo kod Delmasa, na Plas de la Kontrskarp. Koračajući Ulicom Muftar, ponovo sam razmišljao o onome što mi je ispričao Mari-Fransoazin muž; da li to moj mladi kolega možda zna i nešto više, a neće da mi kaže? Da li je i dalje direktno uključen u rad pokreta? S klupskim kožnim foteljama, tamnim parketom i crvenim zavesama, Delmas je bio upravo u Lempererovom stilu. Nikada on ne bi seo u kafe preko puta,Kontrskarp, s onom lažnom, razdražujućom bibliotekom; bio je to čovek od ukusa. Poručio je čašu šampanja, ja se zadovoljio točenim lefom,18 a onda je nešto puklo u meni, osetio sam najednom neki veliki zamor od silne moje suptilnosti i umerenosti, i napao sam direktno, nije se još ni konobar s pićem bio vratio: - Politička situacija je, tako se čini, veoma nestabilna... Šta biste vi učinili na mom mestu? Nasmešio se mojoj iskrenosti, ali je odgovorio ne menjajući ton: - Mislim da bih, za početak, promenio račun u banci. - Račun u banci? Zašto? - U tom času postadoh svestan da sam skoro vikao, vrlo sam napet bio, a da to nisam ni primetio. Konobar se vratio s pićem, Lemperer poćuta malo, a onda mi odgovori: - Pa da, nije izvesno da će potezi koje Socijalistička partija povlači u poslednje vreme naići na bogzna kako dobar prijem u njenom biračkom telu... - I u tom trenutku ja sam shvatio da on zna, da još ima neku ulogu u tom pokretu, možda i onu presudnu: sve tajne informacije koje su procurele u tu identitetsku magluštinu on je poznavao savršeno, možda je upravo on taj koji je odlučio da one, do

dana današnjeg, i ostanu tajne. - U takvim okolnostima - nastavi on blagim tonom - pobeda Nacionalnog fronta u drugom krugu izbora postaje sasvim moguć ishod. Oni su primorani - apsolutno primorani, i previše su se u tom smislu angažovali i davali obećanja svojim biračima, koji su ogromnom većinom suverenisti - da će istupiti iz Evrope i evropskog monetarnog sistema. Dugoročno gledano, posledice toga po francusku ekonomiju mogu biti i vrlo povoljne; u prvo vreme, međutim, biće roptanja u finansijskom smislu, i to nezanemarljivog; nije izvesno da će francuske banke, čak i one bolje, odoleti tome. Preporučio bih vam, stoga, da otvorite račun u jednoj stranoj banci - najbolje u nekoj engleskoj banci, na primer, Barkliz ili HSBC. - I... to je sve? - I to je već mnogo. Osim toga... Imate li vi neko mesto u unutrašnjosti gde biste mogli da se povučete na neko vreme? - Ne, i nemam baš. - Posavetovao bih vam da ipak odete, i to bez mnogo odlaganja; nađite neki hotelčić na selu. Vi stanujete u Kineskoj četvrti, tako beše? Slabi su izgledi da će u tom delu grada biti pljački ili težih sukoba; ali ja bih, da sam na vašem mestu, ipak otišao nekud. Uzmite odmor, sačekajte malo, da se stvari slegnu. - Osećam se pomalo kao pacov koji beži sa broda. - Pacovi su inteligentni sisari - uzvrati on na to staloženim glasom, kao da ga ovo maltene zabavlja. - Oni će, vrlo verovatno, nadživeti čoveka; njihov društveni sistem je, u svakom slučaju, kudikamo solidniji. - Školska godina još nije završena; još dve nedelje imam predavanja. - A to! - Ovoga puta nasmešio se iskreno, gotovo razdragano. Mnogo toga može da se desi, situacija je daleko od predvidive; ali jedno je, čini mi se, gotovo nemoguće - da se školska godina završi u normalnim uslovima! A onda je zaćutao, lagano pijuckajući šampanj, i ja shvatih da više od njega neću čuti; osmeh, malčice prezriv, sve vreme je lebdeo na njegovim usnama, no ipak mi je taj čovek, baš čudno, počeo da biva još malo pa simpatičan. Poručio sam drugo pivo, ovoga puta s aromom jagode; nije mi se vraćalo kući, ništa me i niko tamo nije

čekao. Pitao sam se da li on živi s nekom ženom, ili možda ima neku devojku; biće, verovatno, da ima. Bio je on neka vrsta sive eminencije, politički lider u jednom manje-više tajnom pokretu; ima devojaka koje to privlači, opšte je poznato. Ima, takođe, devojaka koje privlače specijalisti za Uismansa, ako ćemo pošteno. Čak sam jednom pričao s nekom mladom, lepom, privlačnom devojkom koja je maštala o ŽanFransoau Kopeu; dani i dani su prošli dok se od tog susreta nisam presabrao. Što se devojaka tiče, stvarno se u ovo naše vreme sve i svašta može sresti.

Petak, 20. maj Sutradan sam otvorio račun u filijali Barkliza na Aveniji Goblen. Prenos sredstava biće obavljen u roku od jednog radnog dana, izvestio me je službenik banke; na moje veliko iznenađenje, viza karticu dobio sam maltene istoga časa. Odlučio sam da se kući vratim pešice, formalnosti oko promene računa obavio sam mahinalno, kao automat, i sad sam osećao potrebu za razmišljanjem. Iznenada, kako sam kročio na Plas d’Itali, obuze me osećanje da bi sve ovo moglo da - nestane. I ova mala crnkinja kovrdžave kose, s dupencetom u džinsu kao salivenom, što je čekala bus 21, i ona bi mogla da nestane; ona će, štaviše, izvesno nestati, ili, u najmanju ruku, proći kroz ozbiljno prevaspitavanje. Na otvorenom prostoru pred tržnim centrom Itali 2 bilo je, kao i obično, onih koji traže pare, ovoga puta za Grinpis; i oni će nestati, a ja počeh da žmirkam u trenutku kad je prema meni, sa svežnjem prospekata u ruci, krenuo jedan mrkobradi mladić s kosom srednje dužine, i to je izgledalo kao da je on, eto, u nagoveštaju potonjih zbivanja, već nestao; prošao sam pored njega i ne videći čoveka, i ušao kroz staklena vrata što vode na nulti nivo galerije s prodavnicama. U unutrašnjosti centra, situacija je, kad se podvuče crta, bila u oštroj suprotnosti sa onom spolja. Brikorami niko ništa neće moći da prebaci, ali su zato za Dženifer, bez ikakve sumnje, odbrojani dani, oni ne nude ništa što bi moglo da pristaje jednoj adolescentkinji muslimanki. S druge strane, vlasnici prodavnice Secret stories, koja prodaje markirani donji veš na kojem i nema nalepnica sa cenom, nisu imali razloga za zabrinutost: uspeh takvih dućana na trgovačkim galerijama Rijada i Abu Dabija niko nikada nije poricao, povoda za strahovanje od uspostavljanja islamskog režima nisu imali ni Šantal Tomas ni La Perla. Preko dana odevene u neprozirne crne burke, bogate Saudijke uveče su se preobražavale u rajske ptice, oblačeći korsete, šupljikave grudnjake, tange ukrašene višebojnim čipkama i

dragim kamenjem; sušta suprotnost ženama zapadnjakinjama, otmenim i izazovnim preko dana, zato što to iziskuje njihov društveni status, da bi uveče, kad se vrate kućama, popadale s nogu i, onako iznurene, odustajale od svake primisli na zavođenje, prelazeći u ležernu, bezobličnu odeću. Najednom, ispred štanda Rapid’Jus (koji je, inače, nudio sve kompleksnije opcije: kokos-pasiflora-guava, mangoliči-guarana, bilo je više od tuce kombinacija, a sve sa straobalnim vitaminskim sastavom), pade mi na pamet Brino Deland. Nisam ga bio video skoro punih dvadeset godina, a za sve to vreme maltene nijednom nisam ni pomislio na njega. Bio mi je to jedan od drugova sa doktorskih studija, moglo bi se čak reći da su se među nama razvili gotovo prijateljski odnosi, pri čemu je on radio na Laforgu; napisao je bio jednu, bez daljeg, pristojnu tezu, odmah posle toga je prošao na konkursu za carinskog inspektora, da bi se potom oženio Anelizom, devojkom koju je upoznao nemam pojma gde, na nekoj studentskoj večeri. Ona je pak radila u marketinškoj službi jednog operatera mobilne telefonije, zarađivala je mnogo više od njega, ali on je, kako se to kaže, imao sigurnu službu, i tako su njih dvoje kupili kuću u Montinji-le-Bretoneu, već su imali dvoje dece, dečaka i devojčicu, on je bio jedini od mojih drugova iz škole i sa fakulteta koji je započeo normalan porodičan život, ostali su bludeli između Meetica,19 spiddejtinga i mnogo, mnogo samoće. Sreo sam ga slučajno, u RER-u,20 i on me je pozvao da dođem kod njega narednog petka uveče, roštiljaćemo, kraj je juna, on ima travnjak i imao je gde da priredi roštilj, biće tu i nekoliko njih iz komšiluka, „niko s faksa”, kako mi je najavio. Greška je bila organizovati to baš u petak uveče, shvatio sam čim sam stao na travnjak i poljubio u obraz Brinoovu ženu, ona je bila radila ceo dan i kući se vratila načisto krepala, a još je bila sebi utuvila u glavu da mora da gleda Jedna gotovo savršena večera na M6, pa je tako za ovu večerinku predvidela neke i preterano sofisticirane stvari, sufle sa smrčcima bio je beznadežan, ali u trenutku kad je postalo očigledno da će čak i gvakamola propasti, pomislio sam da će žena da brizne u plač, njihov trogodišnji sin uto je počeo da urla, a Brino, koji je, već kako su prvi gosti počeli da pristižu, krenuo da loče, nije mogao da joj pomogne oko okretanja kobasica na žaru, pa sam joj u pomoć pritekao ja, ona me je, onako sva očajna, pogledala izgubljeno i

zahvalno u isti mah, mnogo je to složenije nego što sam mislio, to, napraviti roštilj, jagnjeći kotleti su spolja bili zagoreli, a iznutra još ostali živi, nahvatala se na njima crnkasta i verovatno kancerogena kora, vatra mora da je bila prejaka, ali ja se u to nikako nisam razumevao, ako još krenem da petljam nešto po mehanizmu, mogla bi butan-boca da eksplodira, bili smo sami nas dvoje ispred gomile ugljenisanog mesa, a ostale zvanice cevčile su roze ne obraćajući na nas ni najmanju pažnju, i ja sam s olakšanjem video da dolazi nevreme, prve kapi pale su na nas, iskosa, i ledene su bile, svi su se momentalno povukli u living, preorijentisali smo se na hladnu zakusku. U trenutku kad se skljokala na kanabe, bacivši jedan neprijateljski pogled u tabule,21 a ja sam razmišljao kakav li je Anelizin život, i kakav li je život svih tih žena na Zapadu. Ujutro bi se verovatno isfenirala, pa s najvećom pažnjom obukla, u skladu već sa svojim profesionalnim statusom, a mislim da je u njenom slučaju to bila neka više elegantna nego seksi varijanta, ono, na kraju krajeva, treba to izdozirati, nije jednostavno, mora biti da joj je trebalo dosta vremena da ostavi decu u vrtiću, dan je potom provodila uz mejlove, pri telefonu, na raznim sastancima, a kući se vraćala tek oko devet uveče, iscrpljena (Brino bi uveče otišao da pokupi decu i davao im večeru, jer on je imao činovničko radno vreme), ne bi mogla da stoji na nogama, navukla bi duks i donji deo trenerke, i takva bi se pokazala svome gospodinu i gospodaru, i on mora da je imao utisak da se ona već negde tucala, pa i ona sama imala je utisak da se negde tucala, i da ovo s godinama neće doći u red, sa decom koja će porasti i profesionalnim obavezama koje će, kako to mehanički biva, postajati sve veće, a mlitavljenje puti da i ne računamo. Otišao sam među poslednjima, pomogao sam čak Aneliz da pospremi, nisam pritom imao ni najmanju nameru da se upuštam u avanturu s njom - što bi bilo izvodljivo, sve se u njenoj situaciji činilo izvodljivim. Želeo sam samo da pored mene oseti neku vrstu solidarnosti, uzaludne solidarnosti.

Brino i Aneliz su se sad već sigurno razveli, tako to biva u naše vreme; da su živeli sto godina ranije, u Uismansovo vreme, još bi bili zajedno, i možda i ne bi bili tako nesrećni, na kraju krajeva. Vrativši se kući,

sipao sam sebi punu čašu vina i prepustio se knjizi U kolotečini, koju bejah upamtio kao jedan od najboljih Uismansovih romana, da bih odmah osetio isti onaj užitak u čitanju, nekim čudom netaknut, kao dvadeset godina ranije. Nikada možda mlakušna sreća starih parova nije opisana s takvom blagošću: „Andre i Žana razmenjivali su sada samo nevine nežnosti, ono roditeljsko zadovoljstvo da pokatkad legnu zajedno, da se opruže, jednostavno, jedno pored drugoga kako bi bili blizu, i pročavrljaju malo pre nego što će jedno drugom okrenuti leđa i utonuti u san.” Lepo, ali može li tako biti u životu? Može li se danas takav jedan intimni obzir uopšte zamisliti? Sve je to, očigledno, povezano sa zadovoljstvima koja donosi trpeza: „Gurmanluk je u njihove živote ušao kao jedno novo interesovanje, podstaknuto sve naglašenijim odsustvom čulne znatiželje, kao strast sveštenika koji, uskraćeni za radosti puti, uzdišu pred finim jelima i starim vinima.” Svakako, u vreme kada je žena kupovala i sama čistila povrće, pripremala meso i krčkala paprikaše satima i satima, jedan takav odnos, nežan i hranljiv, još je i mogao da se razvije; s razvojem metoda skladištenja hrane prognano je u zaborav to osećanje koje je, uostalom, po Uismansovom iskrenom priznanju, bilo tek jedna slaba nadoknada za izgubljene čulne užitke. On sam, u svom životu, nikako nije uspeo da se skrasi s jednom od onih žena „domaćica”, koje, po Bodleru, uz „devojke” jedino i mogu odgovarati jednom literati zapažanje utoliko tačnije što, kako godine odmiču, devojka može da pretrpi savršen preobražaj u domaćicu, pri čemu je to, uostalom, njena tajna želja i prirodan put. Uismans je, međutim, posle jednog perioda „razvrata” - što treba prihvatiti sa zadrškom - krenuo putem monaškog života, i u toj tački sam se i ja razdvojio od njega. Dohvatio sam Na putu, pokušao da pročitam nekoliko stranica, a onda se vratio U kolotečini, ta duhovna nit u meni, definitivno, gotovo da i nije postojala, i šteta je što je tako, jer monaški život postoji i dalje, neizmenjen posle svih tih vekova, dok domaćice - a gde danas da nađeš domaćice? U Uismansovo vreme one su zacelo još postojale, ali on takve žene nije mogao da sretne u književnim krugovima u kojima se kretao. Iskreno govoreći, u tom pogledu povoljniji ambijent nije vladao ni na fakultetu. Da li bi, primera radi, Mirijam, kako godine prolaze, mogla da se transformiše u domaćicu? Upravo sam sebi postavljao to pitanje kad mi je zazvonio mobilni i, začudo, bila je to

ona, počeo sam da zamuckujem od iznenađenja, jer zapravo uopšte nisam očekivao da će me ponovo zvati. Bacio sam pogled na budilnik; deset uveče, ja već potpuno zaokupljen čitanjem, čak sam i da jedem zaboravio. Primetih, međutim, da sam već skoro završio drugu bocu vina. - Mogli bismo... - zastala je kolebajući se - ... mislila sam nešto, mogli bismo da se vidimo sutra uveče. - Da? - Sutra ti je rođendan. Da nisi možda zaboravio? - Jesam. Pravo da ti kažem, jesam, potpuno sam zaboravio. - A imam... - opet je načas oklevala - ... još nešto da ti kažem. U stvari, dobro bi bilo da se vidimo.

Subota, 21. maj Probudio sam se u četiri sata ujutro; posle Mirijaminog poziva završio sam U kolotečini, ta knjiga je, nema zbora, remek-delo, spavao sam tek nešto malo više od tri sata. Ženu koju je tražio celoga života Uismans je bio opisao već sa svojih dvadeset sedam ili dvadeset osam godina, u Marti, svom prvom romanu, objavljenom u Briselu 1876. Kao žena koja je veći deo vremena provodila kao domaćica, mora biti da je sačuvala sposobnost da se preobrazi u devojku, i to u tačno određene sate, precizirao je on. Nije to, naoko, bilo tako teško, preobraziti se u devojku, bilo je to, štaviše, kudikamo jednostavnije nego napraviti bernez sos; pa ipak, kasnije je za tom ženom uzalud tragao. A i ja sam, bar zaključno s tim trenutkom, uzalud tragao za svojom. Nisam ja pridavao toliki značaj činjenici da ću navršiti četrdeset četiri godine, rođendan kao rođendan; ali upravo je u dobu od četrdeset četiri godine, tačno tada, Uismans bio pronašao veru. Od dvanaestog do dvadesetog jula 1892. godine prvi put je boravio u trapističkom manastiru u Injiju, u Marni.22 Četrnaestog jula se ispovedio, posle silnog oklevanja brižljivo opisanog u Na putu. Sutradan, petnaestog jula, prvi put od detinjstva, primio je sveto pričešće. Dok sam pisao disertaciju o Uismansu, proveo sam nedelju dana u opatiji u Ligižeu, gde je i on, nekoliko godina kasnije, primio zvanje oblata, a posle još nedelju dana u opatiji u Ignjiju. Ta opatija bila je sravnjena sa zemljom u Prvom svetskom ratu, ali boravak tamo ipak mi je bio od velike pomoći. Samo uređenje i nameštaj, modernizovani naravno, sačuvali su bili tu jednostavnost, tu čistotu koja je svojevremeno bila frapirala Uismansa; a i satnica brojnih molitvi i svakodnevnih službi, od Zdravomarijo u četiri ujutro do Salve Regina uveče, ostala je ista. Obedovalo se u tišini, što je bilo vrlo ugodno u odnosu na ručkove u univerzitetskom restoranu; sećam se, takođe, da su opatice proizvodile čokoladu i makarone - njihovi proizvodi, koje je preporučivao i Peti fite, distribuisani su po celoj Francuskoj.

Lako mi je bilo da shvatim šta to ljude privlači monaškom životu, sve i ako je - toga sam bio svestan - moje stanovište veoma drugačije od Uismansovog. Nikako nisam mogao da saosetim s njegovim proklamovanim gađenjem prema telesnim strastima, nisam to sebi mogao da predočim. Moje telo je, uopšte gledano, bilo opsednuto raznih bolnim stanjima - migrenama, kožnim oboljenjima, zuboboljama, šuljevima - stanjima koja su neprekidno smenjivala jedno drugo, ne ostavljajući me, praktično, nikad na miru, a meni su bile tek četrdeset četiri godine! Šta li će tek biti kad budem imao pedeset, šezdeset, i više! Tada će od mene ostati samo jedna gomila organa izloženih sporom procesu raspadanja, a moj će se život pretvoriti u mučenje bez kraja i konca, turobno i neveselo, kukavno. Moja kita bila je, u osnovi, jedini moj organ čijeg postojanja ni u jednom trenutku nisam bio svestan kroz prizmu bola, već isključivo kroz prizmu uživanja. Skromnih dimenzija, ali živahna, odvajkada me je verno služila - ili sam možda ja, naprotiv, bio u njenoj službi, što je zamisao kojoj se svako može naći utemeljenja, ali njen je zapt bio, zapravo, vrlo blag: nikada mi nije naređivala, povremeno bi me, na skroman način, bez jeda i gneva, podsticala da se više uključim u društveni život. Znao sam da će se te večeri ona otvoreno založiti za Mirijam, ona je oduvek bila u dobrim odnosima s Mirijam, Mirijam ju je uvek tretirala s naklonošću i uvažavanjem, što je meni pričinjavalo neizmerno zadovoljstvo. A ja tih izvora zadovoljstva, sve u svemu, nisam imao napretek; u stvari, taj mi je bio jedini. Mnogo je već bilo splasnulo moje interesovanje za intelektualni život; moje postojanje kao društvene jedinke nije bilo ništa više zadovoljavajuće od mog telesnog postojanja, i ono se svelo na niz sitnih briga - zapušen lavabo, ne radi internet, kazneni poeni, nepoštena spremačica, greška u popunjavanju poreske prijave - koje su takođe neprekidno smenjivale jedna drugu, ne ostavljajući me, praktično, nikad na miru. U manastiru čovek, zamišljam ja, pobegne od većine tih sekiracija; tamo se čovek ratosilja bremena individualne egzistencije. Odriče se, istovremeno, zadovoljstva; ali to je izbor koji se može podneti. Šteta je bilo, rekoh sebi nastavljajući sa čitanjem, što je Uismans u Na putu toliko insistirao na tom svom gađenju prema negdašnjem raskalašju; možda tu i nije bio do kraja iskren. Ono što je njega mamilo manastiru, slutio sam ja, nije na prvom mestu bila želja da utekne od čulnih užitaka;

bila je to pre mogućnost da se oslobodi iznurujućeg, sumornog sleda sitnih trzavica svakodnevnog života, svega onoga što je on sam tako maestralno opisao u svom Nasuprot. U manastiru vas, ako ništa drugo, barem sigurno čekaju ležaj i ćebe - i, kao bonus, večni život, u najboljem slučaju.

Mirijam je na moja vrata pozvonila oko sedam sati. - Srećan ti rođendan, Fransoa... - rekla je odmah, tu na pragu, glasom sasvim tihim, a onda se bacila na mene i poljubila me u usta, i poljubac je bio dug, požudan, usne i jezici su nam se isprepleli. Vraćajući se s njom u dnevnu sobu, primetio sam da je još izazovnije obučena nego prethodni put. Bila je obukla neku drugu crnu mini suknju, još kraću, i nosila je hulahopke, a kad je sela na kanabe ugledao sam kopčicu na podvezici, crnu spram izrazito bele butine. Bluzica, takođe crna, bila je potpuno providna, i vrlo se dobro videlo kako joj se pomeraju grudi - shvatio sam u tom času da moji prsti još čuvaju uspomenu na njene bradavice, i kako su ih dodirivali; njoj je na licu bio neki kolebljiv osmeh, bilo je u samom tom trenutku nečeg neodlučnog i kobnog. - Donela si mi poklon? - upitah ja tonom koji je trebalo da bude ugodan, a sve u pokušaju da malo ublažim napetost. - Ne - odgovori ona ozbiljno - nisam našla ništa što bi mi se stvarno dopalo. Pošto smo opet malo ćutali ona, iznebuha, raširi butine; nije nosila gaćice, a suknja joj je bila toliko kratka da se namah pojavi linija pičke, izbrijane i na izvol’te. - Sad ću da ti popušim - reče ona - mnogo dobro da ti popušim. Dođi, sedi na kanabe. Poslušao sam je, pustio da me razodene. Ona je klekla preda mnom i počela jednim ružinim cvetom,23 dugim i nežnim, pre nego što će me uzeti za ruku; onda smo zajedno ustali. Naslonio sam se na zid. Ona je opet klekla, pa počela da mi liže muda, i istovremeno mi ga drkala, kratkim brzim pokretima. - Kad ti budeš hteo, prelazim na kurac... - reče ona zastavši načas. Sačekao sam još malo, dok žudnja nije postala već sasvim nepodnošljiva, a onda rekoh:

- Sada. Gledao sam je u oči pre nego što će jezikom dodirnuti moj ud, i od tog prizora moje uzbuđenje samo je dodatno naraslo; ona sama bila je u nekom čudnom stanju, u mešavini usredsređenosti i pomame, jezik joj je kružio po mom glaviću, katkad brzo, katkad s jačim stiskom i sporije; levom šakom stezala mi je kitu u korenu, dok mi je prstima desne lupkala po jajima, talasi užitka kršili su i raznosili moju svest, jedva sam se na nogama držao, malo je nedostajalo da izgubim svest. I taman pre nego što ću, uz krik, eksplodirati - prikupio sam snagu da je zamolim: - Stani... Stani... Jedva sam rođeni glas prepoznao - bio je izobličen, nečujan gotovo. - Nećeš da mi svršiš u usta? - Ne sad. - Dobro... Nadam se da to znači da ćeš malo kasnije poželeti da me tucaš. Hoćemo da jedemo, je li? Ovoga puta suši sam bio naručio unapred, čekao je, još od sredine popodneva, u frižideru; stavio sam bio i dve boce šampanja da se hlade. - Znaš, Fransoa... - reče ona pošto je otpila prvi gutljaj - nisam ja ni kurva ni nimfomanka. To što ti ga ovako pušim, to je zato što te volim. Što te stvarno volim. Znaš to? Da, znao sam to. Znao sam da ima tu još nečega, nečega što nikako da mi kaže. Dugo sam je gledao u oči, netremice, uzalud tražeći načina da načnem tu temu. Ona je popila šampanj, uzdahnula, sipala opet, i tad iz nje izlete: - Moji roditelji su odlučili da idu iz Francuske. Ostao sam bez glasa. Popila je i drugu čašu, pa sipala treću pre nego što će nastaviti: - Iseljavaju se u Izrael. Iduće srede letimo za Tel Aviv. Neće čak ni da sačekaju drugi krug predsedničkih izbora. Ono što je u svemu tome načisto otkačeno je što su sve organizovali iza naših leđa, ništa nam nisu rekli; otvorili su račun u banci u Izraelu, udesili sve da odavde tamo iznajme stan; moj otac je podigao premije od osiguranja, dao kuću na prodaju, i sve to a da nam ni jednu jedinu reč nije rekao. Dobro, u krajnjem slučaju i mogu da razumem što ništa nije rekao

mojoj mlađoj sestri i bratu, možda i jesu premladi, ali ja imam dvadeset dve godine, a oni me, ovako, dovode pred svršen čin! Ne teraju oni mene da idem s njima, ako bih stvarno insistirala da ostanem, spremni su i da mi iznajme sobu u Parizu; ali ionako počinje raspust, a ja osećam da ne mogu da ih ostavim, u svakom slučaju ne sada, preterano bi se brinuli zbog mene. Ja toga nekako i nisam bila svesna, ali poslednjih meseci promenio se sastav ljudi koji nam je navraćao u kuću, sve sami Jevreji su počeli da dolaze. Večeri su provodili zajedno, jedni drugima punili glavu, ne idu samo moji, ima još najmanje četvoro ili petoro njihovih prijatelja koji su rasprodali sve što imaju ovde da bi se preselili u Izrael. Celu jednu noć provela sam u razgovoru s njima, pokušala da ih pokolebam, ali oni su ubeđeni da će se u Francuskoj desiti nešto za Jevreje strašno, čudno je to da im sad tako nešto pada na pamet, posle pedeset godina ovde provedenih, rekla sam im da je to totalna glupost, da odavno već Nacionalni front nema nikakve veze s antisemitizmom! - Nije to baš odavno. Ti si premlada, pa ne znaš, ali otac njen, ŽanMari Lepen, negovao je stare tradicionalne veze s francuskom ekstremnom desnicom. Bila je to jedna gluperda, maltene potpuno neobrazovan čovek, nije taj sigurno čitao ni Drimona ni Moraa; ali mislim da je čuo bar za njih, i da je i to bio deo njegovog mentalnog horizonta. Što se njegove kćerke tiče, to nam, očigledno, samo po sebi ništa ne govori. Mislim, pritom, da ti, ako pobedi musliman, nemaš bogzna kakvog razloga za strah. On će u svakom slučaju biti u savezu sa Socijalističkom partijom, ne može sam bogzna šta da preduzima. - E, tu... - sumnjičavo je vrtela glavom - tu već nisam toliki optimista kao ti. Kad jedna muslimanska partija dođe na vlast, to nikako ne može da bude dobro po Jevreje. Ne vidim nijedan primer koji bi navodio na suprotan zaključak... Nisam na to ništa rekao; u suštini, nisam dobro poznavao istoriju, u gimnaziji sam bio nepažljiv na časovima, a ni otada mi nikako nije pošlo za rukom da pročitam jednu jedinu knjigu iz istorije, do kraja svakako ne. Ona je ponovo sipala šampanj. To je, vala, i bilo pametno - napiti se malo, s obzirom na date okolnosti. Osim toga, šampanj je bio dobar. - Moji brat i sestra moći će da nastave školovanje u gimnaziji; i ja ću moći da studiram na Telavivskom univerzitetu, preneću položene

ispite. Ali šta da radim tamo u Izraelu? Hebrejski ne znam ni da beknem. Francuska je moja zemlja. Glas joj se blago izmeni, osetio sam da je na ivici suza. - Volim Francusku! - reče ona, i lepo se čulo da joj se grlo steže volim, ne znam ni sama... Sir volim! - Imam sira! - I ja poskočih, kao klovn, da opustim atmosferu, pa odoh do frižidera da nađem sira. Bio sam kupio senmarslena, kontea, pa i plavog kuskog sira. Otvorio sam i bocu belog vina; ona na sve to nije obratila ni najmanju pažnju. - A sem toga... Sem toga, ne želim da ovo među nama prestane reče ona, pa briznu u plač. Ustao sam, zagrlio je; ničeg razboritog nisam mogao da se setim što bih joj rekao. Odveo sam je do sobe, ponovo zagrlio. Ona je tiho plakala.

Probudio sam se oko četiri sata izjutra; bila je to noć punog meseca, u sobi se vrlo dobro videlo. Mirijam je ležala na stomaku, na sebi je imala samo majicu s kratkim rukavima. Saobraćaja na bulevaru praktično i nije bilo. Prošla su tako dva-tri minuta, a onda se pojavilo dostavno vozilo „reno trafik”, koje se kretalo malom brzinom pre nego što će stati u nivou solitera. Dva Kineza izađoše iz kola da popuše cigaretu, i činilo se da razgledaju okolinu; potom se, bez vidnog razloga, vratiše u vozilo, koje se udalji u pravcu Port d’Itali. Ja se vratih u krevet, počeh da joj milujem zadnjicu; ona se pripi uz mene ne budeći se. Okrenuh je, razmaknuh joj butine i počeh da je mazim; maltene istog časa je ovlažila, i ja uđoh u nju. Oduvek je volela ovaj, jednostavan položaj. Ja joj sad podigoh butine, da bi mogao dublje da prodrem, i počeh da ga guram i vadim. Često kažu da je ženski orgazam kompleksan, da je to prava misterija; što se mene, međutim, tiče, mehanizam mog sopstvenog orgazma oduvek mi se činio još nedokučivijim. Čim sam krenuo, osetio sam, naime, da ću biti u stanju da se kontrolišem dokle god to bude potrebno, da ću sopstvenom voljom uspeti da obuzdavam užitak. Bedra su mi se kretala gipko, bez zamora, i ona je posle nekoliko minuta počela da uzdiše, onda da viče, a ja sam i dalje prodirao u nju, i terao sam tako čak i kad je krenula pičkom da mi steže kitu, disao sam polako, bez napora, imao sam

utisak da sam večno biće, a onda je ona ispustila jedan dugačak uzdah, ja sam se skljokao na nju i obujmio njeno telo obema rukama, a ona je samo ponavljala: „Dušo moja... Dušo moja...”, i plakala.

Nedelja, 22. maj Probudio sam se oko osam sati, pristavio kafu, legao ponovo; Mirijam je pravilno disala, dah joj pratio tromi ritam jedva čujnog filteraparata. Po azurnom svodu plovili su mali, bucmasti kumulusi; ja sam u njima oduvek video oblake sreće, oblake čije bleštavo belilo služi isključivo tome da se dodatno naglasi plavetnilo neba; to su oni oblaci koje deca uvek nacrtaju uz kućicu iz snova, s dimnjakom koji se puši, travnjakom i cvećem. Ne znam tačno šta mi bi da, tek što sam sebi sipao prvu šolju kafe, uključim iTele. Zvuk je bio ostao na preglasnom, a meni je trebalo vremena da nađem daljinski i pritisnem dugme „mjut”. Prekasno, Mirijam se probudila; još u onoj majici, prešla je u dnevnu sobu i sklupčala se na kanabetu. Taj kratki tren spokoja bio je prohujao; ponovo sam uključio zvuk. Vesti o tajnim pregovorima između Socijalističke partije i Muslimanskog bratstva vrtele su se na netu cele noći. I svi su samo o tome govorili - i iTele, i BFM, i LCK - bila je to sad već jedna dvadesetčetvoročasovna specijalna emisija. Do tog trenutka nije još bilo nikakve reakcije Manuela Valsa; ali Muhamed Ben Abes je trebalo da održi konferenciju za štampu u jedanaest sati. Onako debeljuškast i vedar, neretko pakostan u odgovorima na novinarska pitanja, muslimanski kandidat je iz kolektivnog pamćenja uspeo da istisne podatak da je on, zapravo, bio jedan od najmlađih politehničara Francuske pre nego što će upisati Nacionalnu upravnu školu, kao pripadnik generacije „Nelson Mandela”, iste koja je dala i Lorena Vokjea. Likom je, zapravo, više podsećao na ostarelog tuniskog bakalina iz kraja - što je njegov otac inače i bio, makar mu se bakalnica nalazila u Neji-sir-Sen, ne u Osamnaestom arondismanu, a kamoli u Bezonu ili Arženteju. Više od svih ostalih kandidata, napomenuo je ovog puta, upravo je on imao koristi od republikanske meritokratije; manje od svih ostalih je pak bio voljan da naudi sistemu kojem duguje sve, sve do ove, najveće počasti, da francuski narod glasa za njega. Pomenuo je potom

stančić iznad bakalnice, gde je radio domaće zadatke; nakratko je oživeo sećanje na svog oca, s pravom merom osećajnosti; po meni, govor je bio apsolutno savršen. Ali, nastavio je on, vremena su se promenila, i oko toga bi svi trebalo da budemo saglasni. Sve češće se dešava da porodice - bile one jevrejske, hrišćanske ili muslimanske - za svoju decu žele obrazovanje koje se ne bi ograničavalo na puko prenošenje znanja, već bi podrazumevalo i duhovnu nadogradnju u okviru njihove tradicije. Ovaj povratak religiji predstavlja jednu temeljnu tendenciju, koja prožima naše društvo, i nacionalni obrazovni sistem pred tim, jednostavno, ne može da okreće glavu. Zato sada treba povećati nastavnički kadar u državnim školama, kako bi one uspele da opstanu u jednoj skladnoj koegzistenciji s velikim duhovnim tradicijama muslimanskom, hrišćanskom ili jevrejskom - u našoj zemlji. Slatkorečiv i umilan, potrajao je taj njegov govor još desetak minuta pre nego što će preći na pitanje štampe. Ja sam već odavno bio primetio da i oni najgadniji, najagresivniji novinari postaju kao hipnotisani, potpuno smekšaju u prisustvu Muhameda Ben Abesa. A bilo je, bar se meni činilo, i neprijatnih pitanja koja su mogli da mu postave; protivljenje sklapanju mešovitih brakova, na primer, ili činjenica da bi prosvetni radnici morali da pređu u muslimansku veru. Ali nije li, naposletku, već takav slučaj kod katolika? Zar ne mora čovek prvo da se krsti da bi mogao da predaje u hrišćanskoj školi? Razmišljajući o tome, shvatio sam da zapravo ništa o tome ne znam, i u trenutku kad je ta konferencija za štampu bila završena, uvideo sam da sam stigao tačno do one tačke do koje je muslimanski kandidat i hteo da me dovede - do neke vrste opšte sumnje, do osećanja da nema ama baš nikakvog razloga za uzbunu, i da u svemu ovome nema ničeg istinski novog.

Marin le Pen je uzvratila udarac u pola jedan po podne. Živahna i sveže isfenirana, snimljena iz blagog donjeg rakursa ispred Otel de Vila, bila je tog dana gotovo lepa - što je bilo u oštrom kontrastu s ranijim utiscima o njenoj spoljašnjosti; od velike prekretnice 2017, kandidatkinja nacionalnih snaga učvrstila se u uverenju da jedna žena, ako želi da se domogne najviše vlasti, neizostavno mora da liči na

Angelu Merkel, te je počela da parira nemačkoj kancelarki u toj odbojnoj respektabilnosti, pri čemu je Le Penova išla čak dotle da šije stvari po istom kroju. Ali tog majskog jutra ona kao da je pronašla davno izgubljen plam, onaj revolucionarni elan koji je prizivao same začetke ovog pokreta. Pričalo se bilo već neko vreme da pojedine njene govore piše Reno Kami - pod nadzorom Florijana Filipoa. Ne znam da li su te priče imale osnova, ali ona je, u svakom slučaju, ostvarila znatan napredak na tom planu. Na mene je pak odmah ostavio utisak, i to jak, republikanski, pa čak i neskriveno antiklerikalan ton njenog govora. Pošavši od jednog banalnog osvrta na Žila Fertija, stigla je unazad sve do Kondorsea, citirajući njegov znameniti govor pred Zakonodavnom skupštinom 1792, u kojem on pominje te Egipćane, te Indijce „kod kojih je ljudski duh dosegao takve domete, da bi ponovo pali u ropstvo najsramnijeg neznanja, onoga časa kada su verske vlasti prisvojile pravo da obrazuju ljude”. - A ja mislila da je ona katolikinja - primeti Mirijam. - Za nju ne znam, ali njeni glasači nisu, nikada Nacionalni front nije uspeo da prođe kod katolika, oni su i previše solidarni, previše naklonjeni zemljama Trećeg sveta. Ona se, znači, prilagođava. Mirijam pogleda na sat, i načini umoran gest. - Moram da pođem, Fransoa. Obećala sam roditeljima da ću ručati s njima. - Oni znaju da si ovde? - Znaju, znaju, neće se oni brinuti; ali će me čekati da jedemo zajedno. Bio sam jednom kod njenih roditelja, i to još na samom početku naše veze. Stanovali su u kući u Site de Fleru, iza metro stanice Brošan. Imali su garažu, radionicu, pomislio bi čovek da je u nekom gradiću u unutrašnjosti, nije bitno gde, samo ne u Parizu. Sećam se da smo večerali na travnjaku, cvetao je žuti narcis. Fini su bili prema meni, gostoprimljivi i srdačni - a pritom mi nisu pridavali preveliki značaj, što je bilo još bolje. U trenutku kad je njen otac otvorio bocu šatonef-di-papa, meni je sinulo da Mirijam, iako je prešla dvadesetu, i dalje svake večeri obeduje s roditeljima, da i dalje pomaže mlađem bratu oko domaćih zadataka, a mlađoj sestri kupuje krpice. Bilo je to jedno pleme, porodično pleme povezano čvrstim nitima; u poređenju sa svim onim čega sam se u životu nagledao, bilo je to nešto jedinstveno, i imajući to u vidu, sada sam se s teškom mukom

savladavao da ne zaplačem. Isključio sam zvuk; pokreti Marin le Pen izgledali su sad još življi, tukla je pesnicom po vazduhu, u jednom trenutku silovito je raširila ruke. Mirijam će, po svemu sudeći, poći s roditeljima u Izrael, ne bi ona nikako drugačije ni mogla. - Nadam se da ću stvarno uskoro da se vratim, znaš... - izusti ona kao da mi je pročitala misli. - Da ostanem tamo samo nekoliko meseci, dok se stvari ovde u Francuskoj ne slegnu. Njen optimizam učinio mi se malo preteranim, ali ništa nisam rekao. Ona obuče suknju. - Ovde će, očigledno, sudeći po ovome što se dešava, oni pobediti, i onda će mi za vreme ručka ponavljati: jesmo li ti lepo rekli, ćerko... Dobro, oni su dragi, misle da je sve to za moje dobro, znam. - Da. Oni su dragi. Stvarno dragi ljudi. - A ti, šta ćeš ti? Šta misliš, kako će posle ovoga da bude na faksu? Otpratio sam je do vrata; shvatio sam, zapravo, da nikakvu predstavu nemam šta će i kako biti; postade mi, pritom, jasno i to da me baš briga šta će biti. Ovlaš je poljubih u usne pre nego što ću odgovoriti: „Ja svoj Izrael nemam.” Baš bedna misao; bedna, ali tačna. A Mirijam uđe u lift, i nestade.

Usledio je period od nekoliko sati. Sunce je zalazilo među soliterima, dok se u meni ponovo rađala puna svest o tome ko sam, o okolnostima u kojima sam, o svemu. Duh mi je bio lutao predelima nedorečenim i mračnim, bio sam nasmrt tužan. Uismansove rečenice iz U kolotečini neprekidno su mi se vraćale, kao probodi, i tek tada bolno shvatih da nisam čak ni predložio Mirijam da dođe da stanuje kod mene, da živimo zajedno, da bih već u narednom trenutku zaključio kako problem nije bio u tome, jer njeni roditelji su ionako izrazili spremnost da joj iznajme sobu, a i moj stan je bio tek dvosoban, veliki dvosoban, istina, ali ipak dvosoban; zajednički život u jednom dvosobnom stanu neizostavno bi, i to u vrlo kratkom roku, doveo do nestanka svake seksualne želje, a mi smo još bili premladi da bi naša veza u takvim prilikama opstala. U neka starija vremena, ljudi su zasnivali porodice i ostajali u njima, što znači da su, pošto bi obavili proces reprodukcije, rmbačili zajedno još neku godinu, taman dotle dok im deca ne stasaju, a onda bi se pridružili svome Tvorcu. Danas je, međutim, tek negde počev od pedesete, ili šezdesete godine, razumno očekivati da će jedan bračni par ući u tu kolotečinu, u času kada u njihovim ostarelim, bolom načetim telima, pretekne još samo potreba za prisnim dodirom, umirujućim i čednim; u času, takođe, kad domaća kuhinja, toliko slavljena u, na primer, Petirenoouim nestašlucima, bespovratno preuzme prvenstvo nad ostalim užicima. Poigravao sam se neko vreme idejom da sednem i napišem nešto za Žurnal de diznevjemist, u kojem bih ustvrdio da su, posle jednog dugog i dosadnog modernističkog perioda, Uismansovi zaključci, oni obojeni razočaranjem, ponovo aktuelni, i to više nego ikad, što se vidi i po sve većoj gledanosti emisija posvećenih kuhinji, a naročito domaćoj kuhinji, i to na svim televizijskim kanalima; a onda shvatih da u meni nema ni trunke energije, pa ni želje, koji su neophodni da bi se napisao jedan članak, pa makar to bilo i u jednoj publikaciji

namenjenoj zatvorenom krugu čitalaca kao što je Žurnal de diznevjemist. Shvatio sam, u isti mah, i to s nekom vrstom tupe neverice, da mi je televizor još uključen, i to i dalje na iTele. Uključio sam zvuk: Marin le Pen je odavno već bila završila govor, ali je bila glavna tema svih komentara. Saznao sam, tako, da je predvodnica nacionalnih snaga za sredu najavila masovne demonstracije na Šanzelizeu. Ni na kraj pameti joj nije bilo da traži dozvolu od policijske uprave, a u slučaju zabrane skupa, unapred je opomenula vlasti da će protest biti održan „šta god da se desi”. Govor je zaključila navodeći jedan član iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1793. godine: „Kada vlasti krše prava naroda, ustanak je, kako za narod u celini, tako i za svaki deo naroda, najsvetije od svih prava i najneophodnija od svih dužnosti”. Reč ustanak je, prirodno, izazvala brojne komentare, nateravši čak i Fransou Olanda da prekine dugo ćutanje. Sada, na isteku svog drugog petogodišnjeg mandata - pri čemu je za reizbor mogao da zahvali isključivo jadnoj strategiji koja se svodila na podršku Nacionalnom frontu - odlazeći predsednik je praktično odbio da izrazi svoj stav, a većina medija u međuvremenu kao da je bila i zaboravila da on uopšte postoji. Kada je, na stepeništu Jelisejske palate, pred grupicom od desetak okupljenih novinara, sebe okarakterisao kao „poslednji bastion državnog poretka”, čuo se tu i tamo smeh, nakratko samo, ali i te kako dobro. Desetak minuta kasnije, došao je red i na premijera da dâ izjavu. Izrazito crven u licu, nabreklih žila na čelu, izgledao je kao da će svakog časa da ga udari kap, a onda je upozorio sve one koji pokušavaju da izvrdaju demokratskim zakonima da će biti tretirani kao kriminalci. Naposletku, jedini koji je sačuvao hladnokrvnost bio je Muhamed Ben Abes, koji je branio pravo na javno demonstriranje i predložio Marin le Pen debatu na temu sekularnosti - što je, po mišljenju većine komentatora, bio vešt potez, u smislu da je mogućnost da ona prihvati ovaj predlog bila manje-više isključena, potez kojim je on sebi jeftino obezbedio imidž umerenog čoveka koji se zalaže za dijalog. Na kraju sam se umorio, pa sam počeo bez jasnog cilja da skačem s jednog na drugi rijaliti šou, bilo je to nešto o gojaznima, pre nego što ću definitivno isključiti televizor. Saznanje da cela ta politička priča može da igra ulogu u mom vlastitom životu mene je i dalje uznemiravalo, a i gadilo mi se pomalo. Pa ipak, bio sam ja svestan, i to

godinama, da taj sve veći jaz, koji se već pretvarao u pravu provaliju, između stanovništva i onih koji u njegovo ime govore, političara i novinara, nužno mora dovesti do nečeg haotičnog, nasilnog i nepredvidivog. Francuska, kao i ostale zemlje Zapadne Evrope, već dugo je išla u pravcu građanskog rata, bilo je to očigledno; ali ja sam, sve do tih dana, još živeo u ubeđenju da su Francuzi, ogromnom većinom, pomireni sa sudbinom i ravnodušni - bez sumnje zato što sam ja u tom trenutku bio privremeno pomiren sa sudbinom i ravnodušan. Bio sam se prevario.

Mirijam me je pozvala tek u utorak uveče, malo posle jedanaest sati; glas joj je bio vedar, vratilo joj se bilo pouzdanje u budućnost; po njenim rečima, u Francuskoj će ubrzo sve da dođe u red - ja sam ipak sumnjao da će tako biti. Uspela je Mirijam, čak, da ubedi samu sebe kako će se Nikola Sarkozi vratiti u političku utakmicu, i biti dočekan kao spasilac. Nisam imao srca da je razuveravam, ali takva mogućnost činila mi se izrazito neostvarivom; imao sam utisak da je Sarkozi, u dubini duše, odustao od politike, i da je 2017. definitivno stavio tačku na taj period svog života. Avion joj je poletao sutradan rano ujutro. Nismo, dakle, imali kad da se vidimo pre njenog polaska; imala je još mnogo toga da posvršava - počev od pakovanja, a nije tako jednostavno ceo svoj život sabiti u trideset kilograma prtljaga. Nisam ni očekivao da ću je videti; pa ipak, dok sam spuštao slušalicu, žignulo me je srce. Znao sam da ću sada biti veoma sâm.

Sreda, 25. maj Uprkos svemu, bio sam gotovo razdragan sutradan ujutro, kad sam metroom krenuo na faks - politički događaji od prethodnih dana, sve zaključno s Mirijaminim odlaskom, ličili su mi sada na loš san, na grešku koja će u najkraćem roku biti ispravljena. Veliko je bilo moje iznenađenje kada sam, stigavši u Ulicu Santej, konstatovao da je rešetkasta kapija na ulazu u univerzitetski kompleks hermetički zatvorena - čuvari su je obično otvarali u petnaest do osam. Veći broj studenata, među kojima sam prepoznao i neke s druge godine iz moje grupe, strpljivo su čekali pred ulazom. Tek oko pola devet pojavio se jedan čuvar, dolazeći iz glavnog sekretarijata, i stao s one strane ograde pa nas izvestio da će fakultet toga dana biti zatvoren, i da će zatvoren i ostati do daljeg. Ništa više od toga nije mogao da nam kaže; moraćemo da se vratimo kućama, a naknadno ćemo biti „individualno obavešteni”. Bio je to jedan crnac, Senegalac, ako se dobro sećam, koga sam poznavao dugi niz godina, i koji mi je bio drag. Uhvatio me je za nadlakticu, upravo dok sam kretao, i rekao mi da je, ako je verovati glasinama koje kruže među osobljem, situacija ozbiljna, ali stvarno ozbiljna, i da bi se on lično začudio ako faks bude otvoren u narednih nekoliko sedmica.

Možda će Mari-Fransoaz znati nešto, pomislio sam. U toku prepodneva pokušao sam u više navrata da je dobijem, ali bez uspeha. Očajan već, oko pola dva sam uključio iTele. Mnoštvo učesnika protestnog skupa u organizaciji Nacionalnog fronta već je bilo prispelo na lice mesta: Plas de la Konkord i vrt Tilerija crneli su se od sveta. Po rečima organizatora, bilo se tu okupilo dva miliona ljudi prema policijskim izvorima, tri stotine hiljada. Koliko god da ih je bilo, takvu gomilu u životu nisam bio video. Jedan džinovski kumulonimbus, u obliku nakovnja, nadneo se bio

nad sever Pariza, od Sakrkera do Opere; tamnosivi njegovi obodi behu prošarani mrkožutim tonovima. Pogledao sam čas u televizijski ekran, gde je i dalje sve vrvelo od neizmerne mase sveta, čas u nebo. Činilo se da se olujni oblak polako premešta ka jugu; ako se otvori iznad Tilerija, mogao bi ozbiljno da poremeti tok demonstracija. Tačno u dva po podne, povorka, s Marin le Pen na čelu, krenula je Šanzelizeom ka Trijumfalnoj kapiji, gde je ona, kako je bilo najavljeno, trebalo da održi govor u petnaest časova. Isključio sam zvuk, ali sam nastavio da gledam sliku. Ogroman transparent bio je razvučen s kraja na kraj avenije: „Mi smo narod Francuske.” Na brojnim manjim parolama koje su se videle tu i tamo u masi pisalo je, nešto jednostavnije: „Ovo je naš dom” - to je, inače, bilo postalo geslo ovog skupa, u isti mah eksplicitno i lišeno preterane agresivnosti, karakteristične, inače, za okupljanja militantnih nacionalista. Oluja je i dalje pretila; onaj ogromni oblak sada je stajao u vazduhu, nepomičan, iznad povorke. Posle nekoliko minuta, umorio sam se od gledanja, i ponovo se bacio na Nasukane.

Mari-Fransoaz me je pozvala nešto iza šest po podne; ni ona nije znala bogzna šta, prethodnog dana sastao se bio Nacionalni univerzitetski savet, ali nikakva informacija nije procurela. Ona je pak bila sigurna da se faks neće otvarati pre završetka izbora, a verovatno ni pre početka jesenjeg semestra - izbori bi mogli lako da budu odloženi za septembar. Šire gledano, njoj se činilo da je situacija ozbiljna; muž joj je bio vidno zabrinut, od početka tekuće nedelje provodio je i po četrnaest sati dnevno u kancelariji u DGSI-ju, a prethodne večeri tamo je i zanoćio. Razgovor je privela kraju obećavši mi da će me pozvati ako sazna još nešto. Nisam u kući imao više ništa za jelo, a nije mi se išlo skroz do Žean kazina, nije to bilo pravo doba dana za kupovinu u gusto naseljenoj četvrti u kojoj se taj market nalazio, ali ja sam bio gladan, i hteo sam nešto sebi da kupim za jelo, prijeo mi se nešto bio teleći paprikaš, i oslić s krbuljicom, i berberska musaka; obroci za mikrotalasnu, kvaliteta pouzdanog u svojoj bljutavosti, ali su šarenim, veselim ambalažama, predstavljali veliki napredak u odnosu na tugu i jade Uismansovih junaka; na njima se nije moglo pročitati ni slovo koje bi

prizivalo na pakost, a utisak da učestvujete u jednom kolektivnom doživljaju, razočaravajućem, ali istom za sve - mogao je pred vama otvoriti put ka jednom bar delimičnom mirenju sa sudbinom. Supermarket je, nekim čudom, bio gotovo pust, i ja sam vrlo brzo napunio kolica, u nekom nastupu entuzijazma pomešanog sa strahom; na pamet mi utom, bez konkretnog razloga, pade izraz „policijski čas”. Neke od kasirki koje su sedele za kasama čekajući mušterije slušale su tranzistore; demonstracije još nisu bile završene, incidenata i dalje nije bilo. Toga će biti kasnije, kad masa počne da se razilazi, pomislih ja. U trenutku kad sam izlazio iz trgovinskog centra, poče da pljušti kiša, baš žestoka. Vrativši se kući, podgrejao sam goveđi jezik u madera sosu, gumenkast, ali sve u svemu korektan, pa opet uključio televizor: sukobi su bili počeli, razaznavale su se grupe maskiranih ljudi, vrlo pokretljivih, naoružanih jurišnim puškama i mašinkama; nekoliko izloga bilo je polomljeno, tu i tamo videli su se automobili zahvaćeni plamenom, ali su sve te slike, snimane po jakom pljusku, bile vrlo lošeg kvaliteta, te je nemoguće bilo steći jasnu predstavu o tome ko je na jednoj, a ko na drugoj strani.

III

Nedelja, 29. maj Probudio sam se oko četiri ujutro, bistre glave, napregnutog duha; natenane sam, pažljivo, spakovao torbu, na jednom mestu sakupio sve što čini jednu putnu apoteku, pripremio preobuku za mesec dana; pronašao sam čak i gojzerice - američke cipele, haj-tek, koje ni jedan jedini put nisam obuo, a kupio sam ih godinu dana ranije, maštajući o tome da se bacim na pešačenje. Poneo sam sa sobom i laptop, zalihu proteinskih štanglica, električno kuvalo, instant-kafu. U pola šest ujutro bio sam spreman za polazak. Vozilo je krenulo bez teškoća, kapije Pariza behu opustele; u šest sati već sam bio nadomak Rambujea. Nikakav plan nisam imao, nikakvo konkretno odredište; samo osećanje, vrlo neodređeno, da je u mom najboljem interesu da se zaputim prema jugozapadu; da će građanski rat, ukoliko već mora da izbije u Francuskoj, najkasnije zahvatiti jugozapad zemlje. Iskreno govoreći, nisam gotovo ništa znao o jugozapadu Francuske, osim da je to regija gde se jede pečena patka; a pečena patka i građanski rat mi, nekako, ne idu podruku. No dobro, možda sam bio u zabludi. Slabo sam ja poznavao Francusku, generalno. Detinjstvo i period adolescencije proveo sam u Mezon-Lafitu, jednom nadasve građanskom predgrađu prestonice, preselio sam se potom u Pariz, i otada sve vreme bio tu; nikada ja zapravo i nisam prošao tom zemljom čiji sam - više u teorijskom smislu - građanin. Ispoljavao sam sklonost da učinim to, o čemu svedoči kupovina ovog folksvagen tuarega, savremenika onih gojzerica. Bilo je to jedno moćno vozilo, opremljeno V8 dizel-motorom od 4,2 litra s komon rejl direktnim ubrizgavanjem, zahvaljujući kojem je moglo da razvije brzinu od preko 240 kilometara na čas; dizajniran za duge vožnje auto-putem, ovaj automobil je mogao jednako dobro da se snađe i u manje povoljnim uslovima. Biće da sam u to vreme sanjario o vikendima kada ću iz grada uteći šumskim putevima; od toga, međutim, ništa nije bilo, a ja sam se zadovoljio time da nedeljom, kao redovna mušterija,

posećujem pijacu antikvarnih knjiga u Parku Žorža Brasensa. Ponekad bi mi se nedeljom posrećilo da ceo dan provedem u tucanju prvenstveno s Mirijam. Život bi mi bio vrlo jednoličan i vrlo neveseo da se nisam, s vremena na vreme barem, tucao s Mirijam. Predah sam napravio kod Hiljadu jezera, odmah po izlasku iz Šatorua; u pekariposlastičarnici kupio sam mafin i produženu kafu, pa opet seo za volan i doručkovao razmišljajući o svojoj prošlosti, ili ni o čemu uopšte. S parkirališta je pucao pogled na prirodu okolo, potpuno pustu, izuzme li se nekoliko krava - verovatno rase šarole. Odavno se već bilo razdanilo, ali pramenovi magle još su lebdeli nad poljima u nizini. Pejzaž je bio brežuljkast, vrlo lep, s tim što se ni jedno jedino jezero nije moglo videti - ni reke tu nikakve, uostalom, nije bilo na vidiku. Učinilo mi se da bi razmišljati o budućnosti bilo krajnje nepromišljeno.

Uključio sam radio u kolima; izborne operacije bile su otpočele, i sve se odvijalo normalno, Fransoa Oland je već glasao na svom „imanju u Korezi”. Izlaznost je, bar na osnovu prvih, prepodnevnih procena, bila nešto veća nego na prethodna dva glasanja za predsednika Republike. Pojedini politički analitičari smatrali su da povećana izlaznost ide u prilog „partijama koje čine vladu”, nauštrb onih ekstremnih stranaka; bilo je, međutim, i onih, takođe uglednih analitičara, koji su mislili upravo suprotno. Kad se sve sabere, u datom trenutku još se nikakav zaključak nije mogao izvući na osnovu podataka o odzivu birača, a i bilo je malo prerano za radio; isključio sam ga pre nego što ću krenuti s parkirališta. Tek što sam krenuo, shvatih da mi instrument za gorivo pokazuje da imam jedva četvrtinu rezervoara; moraću da ga napunim na narednoj pumpi. Primetio sam, u isti mah, da je auto-put neuobičajeno pust. Nedeljom ujutro ni inače nema mnogo sveta na putu, to je trenutak da društvo odahne, da se rastereti, tada jedinke koje ga čine mogu sebi da priušte tu kratkotrajnu iluziju da imaju sopstveni život. Uprkos svemu, prošao sam bio već možda i celih sto kilometara, a da nisam ni pretekao ni ugledao drugo vozilo; izbegao sam, jedino, neki bugarski šleper koji je išao u cik-cak, omamljen od umora, ševrdajući između srednje i zaustavne trake. Sve je bilo mirno, prolazio sam

pored dvobojnih vetrokaza koji su se njihali na povetarcu; sunce je obasjavalo polja i šume kao valjani, predani radnik. Ponovo sam uključio radio, ali ovog puta zabadava; sve unapred programirane stanice na mom uređaju, od Frans Info do Europ 1, preko Radio Monte Karla i RTL-a, zaglušilo je zbrkano krčanje. Nešto se događalo u zemlji Francuskoj, bio sam u to potpuno siguran; a ipak, mogao sam i dalje da vozim kroz tu zemlju, brzinom od dvesta kilometara na sat, po toj šestougaonoj mreži auto-puteva, što je možda i bilo pravo rešenje, jer u ovoj zemlji, po svemu sudeći, više ništa nije funkcionisalo, možda su i radari u kvaru, nastavim li ovom brzinom do četiri po podne stići ću do graničnog prelaza Žonke, a kad jednom pređem u Španiju, situacija će biti potpuno drugačija, i građanski rat još dalje iza mene; vredelo je pokušati. S tim što ja nisam imao više goriva; da, to je bio problem koji valja rešiti, i to hitno, trebalo je da se pobrinem za to već na narednoj benzinskoj stanici. Biće to pumpa Peš-Monta. Ničeg privlačnog nisi imao da pročitaš na tablama s informacijama; ni gde su restorani, ni koji su regionalni proizvodi; krajnje svedena jedna benzinska stanica, na kojoj si mogao samo da sipaš gorivo, i to ti je; ali nisam mogao da čekam Žarden de Kos di Lot, od koje me je delilo još pedeset kilometara. I ja pomislih kako ću napraviti predah u Peš-Montau, a zatim stati malo, čisto zadovoljstva radi, i u Kos di Lotu, gde ću kupiti guščje džigerice, sira kabekua i vina kaora, u kojima ću još iste večeri uživati u hotelskoj sobi na Kosta Bravi; bio je to već jedan zaokružen poduhvat, koji je imao smisla, ostvariv poduhvat.

Parkiralište i sve oko njega bilo je pusto, i ja istog časa postadoh svestan da nešto tu nije kako treba; usporio sam maksimalno pre nego što ću, vrlo obazrivo, prići samoj stanici. Izlog je bio raznet u paramparčad, srče je bilo posvuda po asfaltu. Izašao sam iz kola, prišao: u unutrašnjosti prodavnice frižider sa pićem takođe je bio razbijen, a stalci s novinama porušeni. Uto ugledah kasirku; ležala je u lokvi krvi, ruku privijenih uz grudi, u smešnom pokušaju da se odbrani. Ništa nije remetilo tišinu. Zaputio sam se prema samoj pumpi, ali gorivo nije moglo da se sipa - dotok je bio blokiran. Mora biti da se to aktivira negde sa kase, pomislio sam. Vratio sam se u

prodavnicu, teška srca preskočio leš, ali nisam uspeo da pronađem nikakav mehanizam pomoću kojeg bih mogao da uzmem gorivo. Posle kraćeg oklevanja, s police sam uzeo sendvič s tunjevinom i zelenišem, bezalkoholno pivo i Mišlenov vodič. Od preporučenih hotela u toj regiji, najbliži, Konak u O-Kersiju, nalazio se u Martelu, desetak kilometara odatle, putem D840. Krenuvši prema izlazu, načas mi se učinilo da sam ugledao dva tela kako leže nedaleko od parkirališta za kamione; i zaista, behu to dvojica mladih Magrebljana, odevena u prepoznatljivom maniru predgrađa, koje je tu neko ubio; bili su izgubili vrlo malo krvi, ali nije bilo spora da su mrtvi; jedan je još držao mašinku u ruci. Šta li je to ovde moglo da se desi? Pokušah, još jednom, da pronađem neku radio-stanicu, ali sve što se čulo bilo je nerazgovetno cvrčanje.

U Martel sam, bez ikakvih problema, stigao četvrt sata kasnije, okružni put prolazio je kroz lep, šumovit kraj. I dalje ni jednog jedinog vozila nije bilo na vidiku, i sada sam već počeo ozbiljno da se preispitujem; a onda dođoh do zaključka da su se ljudi, očigledno, pozatvarali po kućama iz istih onih razloga koji su mene nagnali da napustim Pariz, iz slutnje da se bliži katastrofa. Konak u O-Kersiju nalazio se u jednom velikom dvospratnom zdanju od belog krečnjaka, smeštenom malo izvan sela. Metalna ograda otvorila se uz blago škripanje, ja pređoh preko pošljunčane zaravni, pa se popeh nekoliko stepenica i stigoh do recepcije. Tamo nije bilo nikoga. Iza stola se nalazila tabla s ključevima soba; svi su bili na broju. Dozivao sam u više navrata, sve glasnije i glasnije, ali odgovora nije bilo. Izašao sam napolje; prostor iza zgrade zauzimala je terasa sa svih strana okružena ružičnjacima, s malim okruglim stolovima i metalnim, kitnjastim stolicama, gde se, po svemu sudeći, doručkovalo. Krenuo sam alejom kestenova i prešao tako jedno pedeset metara pre nego što ću izbiti na zatravljenu čistinu s koje je pucao pogled na okolinu, gde su ležaljke i suncobrani čekali potencijalne goste. Nekoliko minuta posmatrao sam predeo, brežuljkast i spokojan, pre nego što ću se vratiti do hotela. U trenutku kad sam stupio na terasu, jedna žena je izašla napolje, plavuša neka od četrdesetak godina, u dugoj sivoj vunenoj haljini, kose vezane

trakom; trgnula se ugledavši me. - Restoran ne radi - doviknu ona, kao da se brani. Ja joj rekoh da tražim samo sobu. - Ni doručak ne služimo - dodade ona pre nego što će, očito mimo volje, priznati da slobodnih soba ima. Otpratila me je potom do prvog sprata, otvorila jedna vrata i pružila mi papirić: - Ograda se zatvara u dvadeset dva sata, ako se budete vratili kasnije, trebaće vam šifra - napomenu ona, i potom se udaljila ne rekavši više ni jednu jedinu reč. Kad sam otvorio prozorske kapke, soba više nije izgledala tako neprijatno, izuzev tapeta zagasitocrvene boje s prizorima iz lova. Uzalud sam pokušavao da gledam televiziju; nije bilo signala, slike nije bilo ni na jednom kanalu, samo ona haotična vreva piksela. Ni internet nije radio; bilo je mnogo mreža čiji su nazivi počinjali sa Bbox ili SFR verovatno su pripadale žiteljima sela - ali ni u jednoj od njih nije se ni na koji način pominjao Konak u O-Kersiju. Na listiću s uputstvima namenjenim gostima hotela, koji sam pronašao u fioci, bili su odštampani detalji u vezi s turističkim znamenitostima sela, a bilo je tu i saveta u vezi s kersijskom kuhinjom; što se interneta tiče, ni slova. Ostati konektovan očigledno nije bilo prioritet klijentima ovog ugostiteljskog objekta. Pošto sam raspremio stvari, okačio na vešalice ono malo odeće što sam poneo, uključio električno kuvalo i električnu četkicu za zube, uključio mobilni telefon - u međuvremenu mi nije bila stigla nijedna poruka - počeo sam da se pitam šta ja ovde u stvari tražim. Ovo pitanje, izrazito uopšteno, može sebi da postavi bilo ko, bilo gde, u bilo kojem trenutku života; valja, međutim, priznati da je putnik samotnjak na to pitanje posebno osetljiv. Da je Mirijam bila sa mnom, ne bih, zaista, ni imao razloga da budem tu, u Martelu; a ni pitanje se, jednostavno, ne bi nametnulo. Jedan par je svet za sebe, svet nezavisan i zatvoren, koji se kreće unutar mnogo većeg sveta, a da ga se to zapravo i ne dotiče; posle svih lomova kroz koje sam prošao, meni je, ovako samom, bila potrebna izvesna hrabrost da, stavivši listić s informacijama u džep bluze, ponovo izađem napolje kako bih razgledao to selo. Središte Konzulskog trga zauzimao je jedan ambar, očito star, ja o

arhitekturi gotovo ništa ne znam, ali te kuće oko njega, izgrađene od lepog belog kamena, bile su, po svemu sudeći, nekoliko vekova stare; već sam takve stvari viđao na televiziji, uglavnom u emisijama Stefana Berna, a ovo ovde bilo je isto tako dobro kao na televiziji, i bolje čak, jedna od tih kuća bila je izrazito velika, palata maltene, sa svodnim rebrima i tornjevima, i ja sam, prišavši, doznao da je to Otel de la Remondi, građen u periodu od 1280. do 1350. godine, i da su njegovi prvi vlasnici bili vikonti od Tirene. Celo selo odisalo je istom atmosferom, i ja krenuh živopisnim, pustim uličicama, dok u jednom trenutku ne stigoh do Crkve Sen-Mor, ogromne, gotovo bez ijednog prozora; bila je to zapravo jedna utvrđena crkva, sagrađena tako da odoli napadima nevernika, a takvi su napadi bili česti u ovom kraju, saznao sam čitajući onaj listić s informacijama. Put D840, koji prolazi kroz selo, vodi dalje u pravcu Rokamadura. Već sam bio slušao o Rokamaduru; beše to poznato turističko odredište, s mnoštvom zvezdica u Mišlenovom vodiču, pitao sam se, štaviše, da nisam već možda i sâm video Rokamadur u jednoj emisiji Stefana Berna, ali donde je, ipak, bilo dvadeset kilometara, pa sam se opredelio za uži i vijugaviji sporedni put što vodi do Sen-Deni-leMartela. Sto metara dalje naleteo sam na majušnu oslikanu stražarnicu gde su se prodavale karte za turistički vozić - ćiru, koji prolazi kroz dolinu Dordonje. To je izgledalo zanimljivo; bilo je, svakako, još bolje da se ide u paru, ponavljao sam sebi s nekim turobnim zadovoljstvom; u stražarnici, kako god okreneš, nije bilo nikoga. Prošlo je bilo nekoliko dana kako je Mirijam stigla u Tel Aviv, imala je, bez sumnje, dovoljno vremena da se raspita oko upisa na faks, možda je već i ispite prebacila, ili se zadovoljila time da ide na plažu, oduvek je volela da ide na plažu, a mi ni jedan jedini put nismo zajedno išli na letovanje, setih se ja u tom trenutku; da, nikada nisam imao dara da pronađem pravo odredište, da napravim rezervaciju, pravio sam se da, kao, volim Pariz u avgustu mesecu, a u stvari nisam, jednostavno, bio u stanju da ikuda odem iz tog grada. Zemljani put išao je neko vreme paralelno sa železničkom prugom. Posle jedno kilometar blagog uspona, nasred guste šume, naleteh na vidikovac, s tablom za orijentaciju; slikovni prikaz fotoaparata s mehom jasno je svedočio da ovo mesto redovno pohađaju turisti.

Dordonja je tekla dole, sekući put između krečnjačkih litica visokih pedesetak metara, na nedokučiv način sledeći svoju geološku sudbinu. Ova oblast bila je nastanjena još od najranijih perioda praistorije, saznao sam čitajući informativnu tablu, kromanjonac je odavde postepeno potiskivao neandertalca, koji se povukao u Španiju pre nego što će nestati. Seo sam na ivicu litice nastojeći, bez većeg uspeha, da se udubim u posmatranje krajolika. Posle jedno pola sata, izvadio sam telefon i ukucao Mirijamin broj. Učinilo mi se da se iznenadila, ali i obradovala što mi čuje glas. Sve je u najboljem redu, rekla mi je, našli su prijatan, svetao stan u centru grada; ne, još ništa nije preduzimala oko upisa na faks; a ja, kako sam ja? Dobro, slagao sam je; mada mi ona mnogo nedostaje. Naterao sam je da mi obeća da će mi poslati jedan dug imejl, u kome će mi sve ispričati, čim stigne - pa se tek onda setio da ovde nemam internet. Oduvek mi je mrsko bilo ono oponašanje zvuka poljupca preko telefona, još dok sam bio mlad, teško sam se rešavao na taj čin, a sad, kad sam četrdesetu prevalio, činilo mi se to načisto smešnim; ipak se napregnuh da to učinim, ali onoga časa kad sam prekinuo vezu, osetih kako me sveg obuzima neka užasna samoća, i uvideh da nikada više neću prikupiti hrabrost da pozovem Mirijam; osećanje bliskosti za vreme telefonskog razgovora bilo je previše silovito, a tišina koja je usledila - previše okrutna.

Moj pokušaj da se zainteresujem za prirodne lepote ovog kraja bila je, očito, osuđena na propast; upinjao sam se, ipak, još neko vreme, i već je bilo počelo da se smrkava kad sam produžio u pravcu Martela. Kromanjonci su svojevremeno lovili mamute i irvase; ovi današnji imali su izbor između Ošana i Leklera - oba maloprodajna objekta nalazila su se u Sujaku. Jedine prodavnice u selu bile su jedna pekara zatvorena - i kafić na Konzulskom trgu; činilo se, spolja gledano, da je i kafić zatvoren, nijedan sto nije bio izbačen napolje, na trg. Iznutra je, međutim, dopiralo slabašno svetlo, i ja gurnuh vrata i uđoh. Četrdesetak muškaraca je, u potpunoj tišini, pratilo reportažu BiBi-Si njuza na televizoru postavljenom visoko, u dnu sale. Niko nije reagovao na moj dolazak. Videlo se da su to sve meštani, bezmalo svi

penzioneri, dok se po izgledu onih ostalih moglo zaključiti da su fizički radnici. Odavno mi se nije bila ukazala prilika da govorim engleski, komentator je pričao malo prebrzo, pa nisam uspeo bogzna šta da razumem; ni ostali u toj prostoriji, pravo govoreći, nisu odavali utisak naročito dobrih poznavalaca engleskog jezika. Slike, snimljene na raznim mestima - Miluz, Trap, Sten, Orijak - ni po čemu nisu bile zanimljive: sve same opustele višenamenske dvorane, vrtići, fiskulturne sale. Morao sam da sačekam izjavu Manuela Valsa snimljenog na stepeništu vile Matinjon,24 bledog pod previše jakim svetlom - da bih uspeo da rekonstruišem sled činjenica: u ranim popodnevnim časovima, naoružane bande zauzele su dvadesetak biračkih mesta širom Francuske. Ljudskih žrtava nije bilo, ali su zato odnete glasačke kutije; do toga časa niko nije preuzeo odgovornost za ove akcije. U takvim okolnostima, vlada nije imala drugog izbora do da prekine izborni proces. Sastanak kriznog štaba trebalo je da bude održan kasnije u toku večeri, kada će i prvi čovek vlade najaviti preduzimanje odgovarajućih mera; državni zakoni, zaključio je on vrlo izričito, ostaju na snazi na celoj teritoriji zemlje.

Ponedeljak, 30. maj Probudio sam se u šest ujutro i zaključio da je televizija proradila; iTele nije imao dobar prijem, ali se zato BFM sasvim korektno video; sve stanice su, razume se, program posvetile događajima koji su se odigrali prethodnog dana. Komentatori su poseban naglasak stavljali na izrazitu krhkost demokratskog procesa kao takvog; izborni zakon je, naime, bio jasan: dovoljno je da nestanu izborni rezultati sa samo jednog izbornog mesta u celoj Francuskoj, pa da izbori u celini budu poništeni. Oni su, takođe, podvlačili i to da je ovo prvi put da je jedna grupica došla na ideju da iskoristi ovu slabost zakona. U pozni noćni čas, predsednik vlade je saopštio da će novi izbori biti organizovani već naredne nedelje, s tim što će, ovoga puta, sva birališta u zemlji čuvati vojska. Što se tiče političkih posledica ovih događaja, komentatori su bili potpuno nesložni, i ja sam uz njihove oprečne stavove proveo veći deo prepodneva, da bih potom, s knjigom u ruci, sišao u park. Ni Uismansovo vreme nije oskudevalo političkim sukobima: tada su anarhisti izvršili prve atentate; na delu je bila antiklerikalna politika koju je sprovodila vlada „čika-Komba”,25 politika praćena danas nezamislivim nasiljem; vlasti su, naime, išle dotle da narede otimačinu crkvenih dobara i rasturanje pastve. Ovo potonje lično je pogodilo Uismansa, primoravši ga da napusti opatiju u Ligižeu, gde je bio pronašao pribežište; sama ova zbivanja zauzela su tek neznatno mesto u njegovom delu, budući da je prema političkim pitanjima u celini bio, po svemu sudeći, sasvim ravnodušan. Oduvek sam voleo ono poglavlje u Nasuprot gde se Esent, pošto je naumio da putuje u London, nadahnut ponovnim čitanjem Dikensa, nađe sateran uza zid u jednoj taverni u Ulici Amsterdam, i ne može od stola da se digne. „Nametnula mi se jedna neizmerna odbojnost prema putovanju, bespogovorna potreba za mirovanjem...” Ja sam, ako ništa drugo, barem uspeo da odem iz Pariza, bar sam, eto, do Lota stigao -

govorio sam sebi posmatrajući grane kestenova koje su se lagano njihale na vetru. Znao sam da sam učinio ono najteže: usamljeni putnik kod drugih prvo pobuđuje nepoverenje, odnosno neprijateljstvo, ali ljudi se malo-pomalo navikavaju, i hotelijeri i vlasnici restorana, i ubede sebe na kraju da ipak imaju posla s jednim potpuno bezopasnim ekscentrikom. Štaviše, kad sam se u rano popodne vraćao u svoju sobu, upravnica hotela pozdravila me relativno srdačno, izvestivši me da se naveče ponovo otvara hotelski restoran. Došli su u međuvremenu bili i novi gosti, jedan engleski bračni par, šezdesetogodišnjaci; muž je izgledom podsećao na intelektualca, što će reći na profesora univerziteta, to vam je ona sorta što nemilosrdno zalazi po najzabitijim crkvama, neprevaziđeni stručnjaci za romaničku umetnost u Kersiju i uticaj Moasačke škole, s takvima nikada niko nije imao problema. I iTele i BFM vratili su se analizi političkih posledica ishoda drugog kruga predsedničkih izbora. Sazvana je sednica Političkog saveta Socijalističke partije, zasedao je i Politički savet Muslimanskog bratstva; čak je i Politički savet UMP-a procenio da je pravi čas da se sastanu. Novinari, koji su se svaki čas uključivali uživo čas iz Ulice Solferino, čas iz Ulice Vožirar i sa Bulevara Malzerb, uspevali su, i to vrlo korektno, da prikriju činjenicu kako, zapravo, ne raspolažu nikakvim informacijama. Napolje sam ponovo izašao oko pet po podne: život malo-pomalo kao da se vraćao u selo, pekara je bila otvorena, narod je prelazio preko Konzulskog trga; sada već gotovo da su ličili na predstavu koju sam unapred mogao imati o žiteljima jednog malog sela u Lotu. U Sportskom kafeu nije bilo mnogo mušterija, a i radoznalost povodom aktuelnih političkih zbivanja kao da je bila zgasnula; televizor u dnu sale bio je namešten na TV Monte Karlo. Upravo sam bio dovršio pivo kad mi se učini da čujem poznat glas. Okrenuo sam se - Alen Taner je stajao kod kase i plaćao kutiju cigariljosa kafe krem; pod miškom je držao kesu iz pekare, iz koje je virila pogača. Uto se Mari-Fransoazin muž okrenu; po njegovom licu, koje se namah zaokruglilo, moglo se pretpostaviti da se iznenadio. Kasnije malo, uz drugo pivo, objasnio sam mu da sam ovde sasvim slučajno, i ispričao mu šta sam video na benzinskoj stanici u Peš-

Montau. On me je pažljivo saslušao, ničim ne pokazujući da je iznenađen. - Pretpostavljao sam i ja... - reče on kad sam mu ispričao sve što sam imao. - Pretpostavljao sam da je, osim napada na biračka mesta, bilo i drugih sukoba, o kojima mediji nisu izvestili; a bilo ih je sigurno mnogo po Francuskoj... Za razliku od mene, on u Martelu nije bio slučajno; ovde je imao kuću, koja je ranije bila u vlasništvu njegovih roditelja; on je seljačko dete, i u Martel namerava da se vrati kad ode u penziju, do koje mu sad još samo malo fali. Ako pobedi muslimanski kandidat, MariFransoaz će sigurno ostati bez katedre, žena koja nije završila islamski univerzitet neće moći da se zaposli nigde u prosveti, biće to potpuno nemoguće. A on i njegova služba u DGSI-ju? - Ja sam suspendovan - reče mi on, i iz njega pokulja potisnuti bes. - Suspendovan sam u petak ujutro, ja i ceo moj tim - nastavi on. Sve se odigralo veoma brzo, dali su nam dva sata da ispraznimo kancelarije. - A znate li zbog čega? - O, da! O da, znam zbog čega... U četvrtak sam svojim pretpostavljenima poslao izveštaj u kojem sam ih upozorio da postoji rizik od izbijanja incidenata na raznim delovima teritorije, i da će cilj izgrednika biti da spreče normalno odvijanje izbora. A ovi, jednostavno, ništa nisu preduzeli; i tako sam, sutradan, suspendovan. On mi dade vremena da svarim informaciju, pre nego što će zaključiti: - I? I, kakve bismo zaključke, po vašem mišljenju, iz toga mogli da izvučemo? - Hoćete da kažete da su vlasti priželjkivale da dođe do prekida izbornog procesa? Lagano je klimao glavom. - Ne bih to mogao da dokažem pred istražnom komisijom... Zato što ni moj izveštaj nije bio izrazito precizan. Ja sam, na primer, bio ubeđen, na osnovu upoređivanja dojava mojih doušnika, da će se nešto dogoditi u Miluzu, ili u okolini Miluza; ali nipošto nisam bio u mogućnosti da kažem da li će to biti na biračkom mestu Miluz 2, Miluz 5, Miluz 8... Zaštititi sva ta mesta podrazumevalo bi raspoređivanje znatnih snaga; a isto je važilo i za ostale tačke koje bi se eventualno mogle naći na udaru. Moji pretpostavljeni bi imali savršen argument: to ne bi bilo prvi put da

DGSI preteruje u pozivanju na uzbunu; ukratko, da je reč o prihvatljivom riziku. Ja sam, međutim, ubeđen, i to vam ponavljam, da je situacija osetno drugačija... - Znate li ko stoji iza toga? - Upravo oni za koje i vi pretpostavljate da bi mogli stajati iza toga. - Identitetski pokreti? - Da, jednim delom to su identitetski pokreti. I, takođe, mladi muslimani džihadisti; te dve grupacije su manje-više jednako zastupljene. - A vi mislite da su oni povezani s Muslimanskim bratstvom? - Ne. - Odlučno je vrteo glavom. - Petnaest godina svog života proveo sam istražujući tu oblast; nikada nismo uspeli da razotkrijemo bilo kakvu vezu, bilo kakav kontakt. Džihadisti su zabludele selefije koji pribegavaju nasilju umesto da se uzdaju u propovedanje vere, ali su ipak selefije, i za njih je Francuska zemlja bezbožnička, dar al koufr; za Muslimansko bratstvo, naprotiv, Francuska je već, potencijalno, deo dar al islam. Selefije smatraju da sva vlast potiče od Boga, za njih je bezbožno i samo to načelo zastupanja naroda, nikada njima na pamet ne bi palo ni da osnuju ni da podrže neku političku partiju. Što će reći da, sve i ako su fascinirani džihadom kao svetskim pokretom, mladi muslimanski ekstremisti pre svega priželjkuju Ben Abesovu pobedu; oni njemu ne veruju, jer misle da je džihad jedini put, ali neće preduzeti ništa da ga ometu. I upravo isto važi i za odnos između Nacionalnog fronta i identitetskih pokreta. Identitetski pokreti jedini pravi put vide u građanskom ratu; ali neki među njima bili su bliski Nacionalnom frontu pre nego što su se radikalizovali, i neće učiniti ništa što bi Frontu moglo da naudi. Otkako je nastao, Nacionalni front, uostalom kao i Muslimansko bratstvo, opredelio se za put koji vodi preko glasačkih kutija; oni su procenili da mogu na vlast da dođu pridržavajući se pravila demokratske igre. Što jeste čudno... Čudno je, pa i zabavno čak, ako hoćete, što su, evo, pre neki dan evropski identitetski pokreti, kao i muslimani džihadisti, ubedili sebe, i to nezavisno jedni od drugih, da će prevagnuti ona druga strana - i da njima ne preostaje ništa drugo nego da prekinu tekući izborni proces. - A, po vama, koja je od dve strane bila u pravu? - O tome već ne znam apsolutno ništa. - Prvi put se opustio, i

iskreno se nasmešio. - Postoji jedna legenda, koja potiče još iz vremena stare obaveštajne službe, po kojoj smo mi imali pristup rezultatima strogo poverljivih ispitivanja javnog mnjenja, rezultatima koji nikada nisu objavljivani. Pomalo je to i kao dečja igra... Ali je, isto tako, pomalo i istina, i ta tradicija se, u izvesnoj meri, održala do danas. I dobro, u ovom konkretnom slučaju, tajna ispitivanja javnog mnjenja dala su rezultate identične onima dobijenim putem zvaničnih anketa: fifti-fifti, neizvesno do kraja, razlika se meri promilima...

Naručio sam još dva piva. - Bio bi red da dođete kod nas na večeru reče Taner. - Mari-Fransoaz će biti drago da vas vidi. Znam da je njoj mnogo teško da napusti univerzitet. I sa mnom stvari stoje tako nekako, mada bih, u svakom slučaju, kroz dve godine morao u penziju... Sve se ovo, očigledno, završava na jedan ne baš prijatan način; ali meni neće smanjiti penziju, to je sigurno, a bez sumnje mi sleduje i ekstra bonus; mislim, uostalom, da će oni učiniti sve samo da im ja ne pravim probleme. Konobar nam je doneo pivo i ćasu s maslinkama; sada je u kafeu bilo više sveta, ljudi su glasno pričali, videlo se da se svi poznaju među sobom, a neki među njima pozdravili bi Tanera kad prođu pored našeg stola. Ja sam smazao dve maslinke, sve vreme se premišljajući; nešto mi i dalje nije bilo jasno u razvoju događaja; na kraju krajeva, o tome sam mogao da razgovaram s ovim čovekom, on je o tome nešto znao, činilo se da o mnogim stvarima nešto zna; žao mi je sad bilo što sam na politički život do toga trenutka pažnju posvećivao samo u onom anegdotskom, površnom kontekstu. - Ono što ja nikako ne razumem - rekoh, otpivši gutljaj piva - jeste čemu se zapravo nadaju ljudi koji su napali i zauzeli ta biračka mesta. Jer izbori će se, šta god da bude, održati kroz nedelju dana, i to će vojska da čuva birališta, a odnos snaga nije se promenio, rezultat će opet biti neizvestan. Izuzev, možda, ako se ne ustanovi da su za izgrede odgovorni članovi identitetskih pokreta, što bi korist donelo Muslimanskom bratstvu; ili da su krivi muslimani, od čega bi koristi imao Nacionalni front. - Ne, to vam mogu reći s punom sigurnošću: biće nemoguće dokazati bilo čiju odgovornost, ni ovih ni onih; niko to neće ni

pokušavati da dokaže. Naprotiv, dešavaće se neke stvari na političkom planu, i to u najskorije vreme, verovatno koliko sutra. Prva hipoteza bila bi da se UMP reši da uđe u izborni savez s Nacionalnim frontom. UMP, brat bratu, nije nešto naročito, već su oni pušteni niz vodu; ali i njihova snaga je dovoljna da se naruši ravnoteža, da jedna strana odnese prevagu. - Ne znam, ne verujem ja u to mnogo; meni se čini da bi se to, da je trebalo da se desi, već desilo, i to pre ko zna koliko godina. - Potpuno ste u pravu! - uskliknu on sa širokim osmehom na licu. U početku je Nacionalni front bio spreman na sve samo da uđe u koaliciju sa UMP-om, i sebi obezbedi većinu; potom je, malo-pomalo, počeo da raste, da jača, na šta su ukazivala ispitivanja javnog mnjenja; to je, opet kod UMP-a počelo da izaziva strah. Ne strah od populizma, pa ni od navodnog fašizma Nacionalnog fronta - ne, rukovodioci UMPa nisu zapravo videli ništa nedolično u tome da se preduzme pokoja bezbednosna ili ksenofobična mera, što bi, naposletku, naišlo na masovno odobravanje i u njihovom vlastitom biračkom telu, ili dobro sad, u onome što je od njega ostalo; ali, ako ćemo po činjeničnom stanju, UMP je sada veoma daleko od statusa najpouzdanije stranke u tom savezu; i oni se plaše da će ih, ako sklope sporazum s nekim, taj partner prosto neutralisati, progutati. Tu je, sem toga, i Evropa, a to je temeljna stavka. Ono za šta se zalaže UMP, kao i Socijalistička partija, jeste nestanak Francuske, njena integracija u evropsku federaciju. Birači UMP-a, u to nema sumnje, ne podržavaju tu opciju, ali rukovodstvo već godinama uspeva, ispotiha, da progura svoju stvar. Ako oni uđu u koaliciju s nekom otvoreno antievropskom partijom, neće moći da istraju u takvom stavu; dok dlanom o dlan, raspašće se ta koalicija. Zato ja više verujem u drugu jednu hipotezu: stvaranje republikanskog fronta, kojem bi prišao i UMP, kao i socijalisti, pa da svi glasaju za Ben Abesa - pod uslovom, razume se, da budu dovoljno zastupljeni u vladi, a i da se unapred naprave dogovori za predstojeće parlamentarne izbore. - Meni i to izgleda teško ostvarivo... U svakom slučaju, baš iznenađujuće. - I ovoga puta imate pravo! - On se opet nasmeši, stade da trlja ruke, očito ga je sve ovo mnogo zabavljalo. - Jeste teško ostvarivo, ali iz drugog jednog razloga: teško je zato što je iznenađujuće; zato što je

reč o nečemu što nije viđeno bar od Oslobođenja naovamo. Dugo se već struktura političke igre, iz koje je, nama se makar tako čini, nemoguće izaći, zasniva na toj suprotnosti levica-desnica. U suštini, međutim, nikakvog stvarnog problema tu nema; razlike između UMPa i Muslimanskog bratstva zapravo su mnogo manje od razlika između UMP-a i Socijalističke partije. O tome smo, sećam se, razgovarali i kad smo se prvi put sreli; ako je Socijalistička partija konačno digla ruke od nacionalnog obrazovnog sistema, ako je napravila sporazum s Muslimanskim bratstvom, ako je njena antirasistička frakcija uspela da nadvlada sekularističku frakciju, to je isključivo zato što su načisto saterani u ćošak, što su dotakli dno. UMP će biti u lakšoj situaciji, zato što su oni još bliži totalnom raspadanju, a ionako nikada nisu ni najmanjeg značaja pridavali obrazovanju, čitav taj koncept njima je maltene stran. S druge strane, UMP i socijalisti bi sad trebalo da se priviknu na ideju da vladaju zajedno; a to je za njih nešto apsolutno novo, nešto totalno suprotno svemu na čemu se zasnivaju njihovi stavovi od časa kad su se pojavili na političkoj sceni. - Ostaje, naravno, i treća mogućnost - nastavio je on - a to je da se ne desi ništa; da nikakav sporazum ne bude postignut, i da i u drugi krug svi uđu na istim pozicijama, s istom neizvesnošću. To je, u određenom smislu, najverovatniji ishod, ali ishod koji je, u isto vreme, krajnje zabrinjavajući. Kao prvo, nikad u istoriji Pete republike nije konačan ishod izbora bio ovako neizvestan; potom, i pre svega, nijedna od dve grupacije koje ostaju u utakmici nemaju ni najmanje iskustvo u vršenju vlasti, kako na državnom, tako ni na lokalnom nivou; to su, s političkog stanovišta, savršeni amateri. Dovršio je pivo, pa me pogledao onim vrcavim, inteligentnim očima. Ispod prens-de-gal jakne nosio je polo majicu; bio je dobronameran, bez iluzija, pronicljiv; mora biti i, velika je verovatnoća da je bio, pretplatnik na izdanja Historia; nije mi bilo teško da zamislim ukoričenu zbirku Historia u biblioteci pored kamina, na kojoj će se, verovatno, naći i stručna dela tipa Fransafrik, ili pak istorija tajnih službi u periodu posle Drugog svetskog rata; nema sumnje da su s njim već razgovarali autori tih dela, ili će razgovarati uskoro, kad otpočnu njegovi penzionerski dani u Kersiju; moraće da ćuti kad sagovornik načne pojedine teme, ali će se zato smatrati merodavnim da progovori na neke druge.

- I dobro, je l’ pao dogovor za sutra veče? - upita on pošto je dao konobaru znak da hoće da plati. - Navratiću do vašeg hotela da vas pokupim; Mari-Fransoaz će se oduševiti, stvarno. Veče je padalo na Konzulski trg, i zalazeće sunce bojilo je beli kamen žutomrkim odblescima; stajali smo preko puta Otela de la Remondi. - Staro je ovo selo, zar ne? - upitah ga. - Veoma staro. A i taj naziv, Martel, nije ponelo slučajno...26 Svi znaju da je Karlo Martel potukao Arabljane kod Poatjea 732. godine, zaustavivši širenje muslimana na sever. To jeste bila odsudna bitka, koja je označila stvarni početak srednjovekovnog hrišćanstva; stvari, međutim, nisu bile tako crno-bele, osvajači se nisu odmah povukli, i Karlo Martel je nastavio da ratuje protiv njih još nekoliko godina po Akvitaniji. Godine 743. odneo je još jednu pobedu, nedaleko odavde, i odlučio je da, u znak zahvalnosti, sagradi crkvu; na njoj se našao i njegov grb, tri ukrštena malja. Selo je potom sagrađeno oko te crkve, koja je kasnije uništena, da bi u XIV veku bila ponovo sagrađena. Istina je da su se hrišćanstvo i islam nebrojeno mnogo puta susretali na bojnom polju, borba je i danas jedna od glavnih aktivnosti ljudskog roda, rat je prirodno stanje, kako je govorio Napoleon. Ali ja sam uveren da je sada došao trenutak da se sa islamom napravi nagodba, da se uđe u savez. Pružio sam mu ruku, spremajući se da pođem. Jeste se on bio malo i previše uživeo u ulogu veterana tajnih službi, ostarelog mudraca u penziji i tome slično, ali na kraju krajeva, suspenzija je još bila sasvim sveža, i razumljivo je bilo da će čoveku biti potrebno vreme da se navikne na tog novog sebe. U svakom slučaju, drago mi je bilo što me je pozvao da sutradan dođem kod njega kući, bio sam siguran da će porto biti kvalitetan, a i što se večere tiče očekivao sam samo najbolje, nije taj od onih što gastronomiju olako shvataju. - Gledajte sutra televiziju, pratite aktuelna politička zbivanja... reče mi on pre nego što će poći. - Mogao bih da se kladim da će se desiti nešto.

Utorak, 31. maj I zaista, vest je odjeknula malo posle dva po podne: UMP, UDI,27 i Socijalistička partija zaključili su koalicioni sporazum, stvarajući „prošireni republikanski front” koji će podršku pružiti predsedničkom kandidatu Muslimanskog bratstva. U neumerenom uzbuđenju, novinari informativnih emisija smenjivali su se tokom celog popodneva u nastojanjima da saznaju malo više o uslovima po kojima je sporazum sklopljen, kao i o raspodeli ministarstava, svaki put se pozivajući na lične sujete političara, ali i neodložnu potrebu za nacionalnim ujedinjenjem, kako bi se izvidale rane koje tište jednu podeljenu zemlju, itd. Sve je to bilo apsolutno predvidivo, moglo se očekivati; ono pak što je teže bilo predvideti svakako je bio povratak Fransoa Bajrua na političku pozornicu, i to u njen prvi plan. Bajru je, zapravo, prihvatio dil s Muhamedom Ben Abesom; ovaj je najavio da će, ukoliko pobedi na predsedničkim izborima, imenovati Bajrua za predsednika vlade. Stari političar iz Bearna, koji je poraze trpeo na praktično svim izborima na kojima se kandidovao u prethodnih tridesetak godina, sada je, u saradnji s uredništvima raznih časopisa, uspeo da u javnosti stvori o sebi sliku uzvišenosti, što će reći da se svaki čas fotografisao oslonjen na pastirski štap, odeven u pelerinu a la Žistin Bridu, u krajoliku kojim dominiraju livade i oranice, prvenstveno u Laburu.28 Predstava koju je on o sebi pokušavao da stvori u brojnim intervjuima bila je ona degolovska, slika čoveka koji je rekao „ne”. - Genijalna ideja, to sa Bajruom, apsolutno genijalna! - uzviknuo je Alen Taner onog časa kad me je ugledao, doslovce sav trepereći od ushićenja. - Priznajem da mi to nikada ne bi palo na pamet; stvarno je mnogo jak taj Ben Abes... Mari-Fransoaz me je dočekala sa širokim osmehom na licu; ne samo što se videlo da joj je milo što me vidi već je i sama izgledala, generalno, u punoj formi. Posmatrajući je tako upošljenu za

kuhinjskom radnom pločom, sve sa šaljivom keceljom tipa: „Ne derite se na kuvaricu, za to je zadužen gazda”, teško je bilo i zamisliti da je, svega nekoliko dana ranije, doktorandima predavala o izrazito specifičnim okolnostima u kojima je Balzak radio na lekturi Beatrise. Pripremila je bila pitice s pačjom šijom i vlašcem, baš ukusne. Njen muž, prekomerno uzbuđen, istovremeno je otvorio bocu kaora i bocu soterna, pre nego što će se dosetiti da bi, apsolutno, prvo trebalo da probam njegov porto. Uopšte mi nije bilo jasno zbog čega bi se to povratak Fransoaa Bajrua u političku arenu mogao okvalifikovati kao genijalna ideja, ali Taner će ionako vrlo brzo krenuti u razradu svoje ideje, u to sam bio siguran. Mari-Fransoaz ga je posmatrala blagonaklono, s vidnim olakšanjem što se njen muž tako lako saživljava s novom ulogom salonskog vojskovođe - u kojoj će ubuduće moći časno da se oprobava pred gradonačelnikom, lekarom, notarom, naposletku pred svim uglednim meštanima, koji i dalje imaju i te kakav značaj u svim tim velikim provincijskim varošima, a pred kojima će on, njen suprug, zauvek sačuvati oreol čoveka koji je radni vek proveo u tajnim službama. Pred njima su, nema zbora, bili lepi penzionerski dani. - Ono što je kod Bajrua izvanredno, što ga čini nezamenjivim nastavi Taner poletno - jeste to što je on savršeno glup, dok je njegov politički projekt oduvek bio ograničen na njegovu vlastitu želju da se na bilo koji način domogne „vrhovne vlasti”, kako se to kaže; nikada taj nije imao, pa se čak ni pretvarao da ima, makar kakvu ličnu ideju; u tom smislu, reč je o prilično retkoj pojavi. Zbog toga se on i nameće kao idealno političko otelovljenje ideje humanizma, tim pre što samoga sebe doživljava kao Anrija IV, kao velikog mirotvorca i utemeljivača međuverskog dijaloga;29 on je, pritom, visoko kotiran među biračima katolicima, na koje njegova glupost deluje umirujuće. I upravo je to potrebno Ben Abesu, koji bi pre svega voleo da ga dožive kao oličenje jednog neohumanizma, pre nego što će im on predstaviti islam kao jedan zaokruženi oblik tog novog humanizma, a sebe kao ponovnog ujedinitelja koji, uostalom, nastupa sa savršeno iskrenim namerama budući da javno izražava respekt prema svim trima religijama Knjige. Mari-Fransoaz nas je pozvala da sednemo za sto; bila je pripremila salatu od boba s maslačkom i odozgo narendanim parmezanom.

Ukusna je bila, toliko ukusna da sam na trenutak izgubio nit priče njenog muža. Katolika, praktično, više nema u Francuskoj, govorio je on dalje, ali su zato oni i dalje privrženi nekoj vrsti moralnog učenja; bilo kako bilo, Ben Abes je od samoga početka činio sve da pridobije njihovu naklonost; samo u toku prethodne godine, u Vatikan je išao najmanje tri puta. Zahvaljujući svom poreklu, on je okružen aurom čoveka koji brine za sudbinu Trećeg sveta, čime je uspeo da umiri konzervativni segment biračkog tela. Za razliku od svog nekadašnjeg suparnika Tarika Ramadana, opterećenog svojim vezama s trockistima, Ben Abes je oduvek pazio da se ne kompromituje eventualnim približavanjem antikapitalističkoj levici; liberalna desnica odnela je pobedu u „bici ideja”, on je to savršeno dobro shvatio, među mladima je preovladao preduzetnički duh, a nenašnu tržišnu privredu u datom su trenutku svi prihvatili. Istinski genijalna crta muslimanskog lidera ogledala se, međutim, prvenstveno u tome što je na vreme uvideo da se izbori ubuduće neće dobijati na ekonomskom planu, već u sferi osnovnih vrednosti, te da će i tu desnica dati sve od sebe ne bi li pobedila u „bici ideja”, a da pritom neće morati ni da se bori. Dok je Ramadan zagovarao šerijat kao jednu novu, što bi značilo - revolucionarnu opciju, Ben Abes je govorio o povratku pouzdanim, tradicionalnim vrednostima, uz primesu egzotike koja svemu daje dodatnu draž. Što se tiče obnove porodice i tradicionalnog morala, a samim tim, posredno, i patrijarhata, pred njim se otvarala široka džada, kakvom desnica nikada ne bi mogla da pođe, Nacionalni front naročito, a da ih kao reakcionare, iliti fašiste, ne obeleže poslednji šezdesetosmaši, te progresivne mumije u izumiranju, u sociološkom smislu potpuno beskrvne, ali udomljene u medijskim tvrđavama, odakle i dalje mogu da bacaju kletve na ova zlehuda vremena i mučan ambijent koji vlada u zemlji; on je, i samo on, pružao zaklon od svake opasnosti. Kao hipnotisana njegovim temeljnim antirasizmom, levica još od samog početka nije bila u stanju ne samo da mu se suprotstavi nego ni ime da mu pomene. Mari-Fransoaz nam potom posluži pečenu jagnjeću plećku s restovanim krompirom, i ja počeh da se gubim. - Ipak je on musliman... - napomenuh ja zbunjeno. - Jeste! Pa šta? - Posmatrao me je, sav blistajući. - Musliman je, ali

umeren, i to je ono glavno; on to stalno ponavlja, i to je istina. Ne treba ga sebi predstavljati ni kao talibana ni kao teroristu, bila bi to gruba greška; osim prezira, on nikada nije iskazivao ništa drugo prema tim ljudima. Kad o tome govori u svojim tekstovima u rubrici posvećenoj pismima čitalaca u Mondu, mimo proklamovane moralne osude, tačno se kod njega raspoznaje ta nijansa prezira; on, u suštini, teroriste smatra amaterima. Ben Abes je, zapravo, jedan izrazito sposoban političar, bez sumnje sposobniji i lukaviji od ma kojeg političara u Francuskoj posle Fransoe Miterana; za razliku od Miterana, međutim, on ima jednu pravu istorijsku viziju. - Ukratko, vi mislite da katolici nemaju čega da se plaše. - Ne samo što nemaju čega da se plaše već imaju mnogo čemu da se nadaju! Znate... - poče on, uz osmeh kao da se izvinjava. - Ima deset godina kako okapavam nad slučajem Ben Abesa, i mogu reći, bez preterivanja, da sam jedan od ljudi u Francuskoj koji ga najbolje poznaju. Celu svoju karijeru posvetio sam, praktično, praćenju islamističkih pokreta. Prvi slučaj na kojem sam radio - bio sam u to vreme sasvim mlad, još sam učio na Sen-Sir-o-Mon-d’Oru - bili su napadi 1986. u Parizu, za koje se na kraju ispostavilo da je iza njih stajao Hezbolah i, indirektno, Iran. Posle su došli Alžirci, pa Kosovari, zatim pokreti koji su bili direktnije povezani s Al-Kaidom, pa onda vukovi samotnjaci... Nikada to nije prestajalo, samo su se vidovi menjali. Po nuždi, čim je Muslimansko bratstvo stvoreno, odmah se našlo pod našom lupom. Godine i godine prošle su pre nego što smo se konačno uverili da, ako Ben Abes zaista ima neki program, pa čak i program izrazito ambiciozan, to nema ama baš nikakve veze sa islamskim fundamentalizmom. Po ultradesničarskim krugovima tada se proširila ideja da će hrišćani, onoga časa kad muslimani dođu na vlast, neizbežno biti dovedeni u status dimija,30 građana drugog reda. Dimijstvo uistinu spada u red glavnih načela islama; ali u praksi je status dimija krajnje fleksibilan. Islam se proteže na ogromnom geografskom prostoru; verski običaji u Saudijskoj Arabiji nemaju nikakve veze s onima koje srećemo u Indoneziji, ili pak u Maroku. Što se Francuske tiče, apsolutno sam ubeđen - bio bih spreman da se opkladim - da hrišćanima neće biti nametnuta nikakva ograničenja u ispovedanju vere, već da će donacije namenjene katoličkim centrima i održavanju verskih objekata biti, štaviše, povećane - oni to sebi mogu

da dozvole, budući da će subvencije koje će petromonarhije davati džamijama biti još veće. A na prvom mestu, pravi neprijatelj muslimana, ono čega se oni plaše i što mrze iznad svega, nije katoličanstvo; ne, to je sekularizam, laicizam, materijalistički ateizam. U njihovim očima, katolici su verujući, katoličanstvo je jedna od religija Knjige; reč je, dakle, isključivo o tome kako da se katolici ubede da učine taj još jedan korak, da pređu u islam; eto kako muslimani uistinu vide hrišćanstvo, to je to njihovo izvorno viđenje. - A Jevreji? - Ovo mi se omaklo, nisam uopšte bio nameravao da postavim to pitanje. Slika Mirijam kako leži u mom krevetu, u majici, onog našeg poslednjeg jutra, slika njene male, oble guze, nakratko mi prođe kroz glavu; nasuh sebi punu veliku čašu kaora. - A... - on se ponovo nasmeši. - Što se Jevreja tiče, situacija je očigledno malo komplikovanija. Teorija je u načelu ista, judaizam je religija Knjige, islam priznaje Avrama i Mojsija kao proroke; u praksi, u muslimanskim zemljama odnosi s Jevrejima često su mnogo teži nego sa hrišćanima; i naravno, sve je zatrovalo to palestinsko pitanje. Postoje, dakle, određene manje frakcije pod okriljem Muslimanskog bratstva koje priželjkuju odmazdu prema Jevrejima; ja, međutim, verujem da te frakcije nemaju nikakve šanse da odnesu prevagu. Ben Abes je oduvek vodio računa o negovanju dobrih odnosa s velikim rabinom Francuske; možda će, ipak, s vremena na vreme malo olabaviti dizgine, pustiti malo na volju svojim ekstremistima; jer ako on zaista misli da navede veliki broj hrišćana da pređe u njegovu veru - a nemamo nikakvih dokaza da tako nešto nije izvodljivo - onda svakako ne gaji ne znam kakve iluzije u pogledu Jevreja. Mislim da se on, u suštini, nada da će oni sami doneti odluku da napuste Francusku - da emigriraju u Izrael. U svakom slučaju, u jedno mogu da vas uverim, a to je da njemu na pamet ne pada da ugrozi svoje lične ambicije - koje su ogromne - tek da bi ugodio palestinskom narodu. Začuđujuće malo ljudi pročitalo je ono što je on pisao na početku istina je da su ti tekstovi objavljeni u prilično nepoznatim geopolitičkim revijama. Ali ono što on stalno pominje, i to baš bode oči, jeste Rimsko carstvo - u Ben Abesovim očima, cela evropska konstrukcija nije ništa drugo do sredstvo da ostvari tu hiljadugodišnju ambiciju. Oko toga će on izgraditi svoju spoljnu politiku - oko izmeštanja težišta Evrope ka jugu; već postoje organizacije koje

deluju u tom pravcu, na primer Savez za Mediteran. Prve zemlje koje bi mogle da pristupe toj novoj evropskoj konstrukciji svakako će biti Turska i Maroko; potom na red dolaze Tunis i Alžir. Dugoročnije gledano, tu je i Egipat - to je već jedan krupniji zalogaj, ali upravo onaj koji će biti presudan. Uporedo s tim, može se računati da će se evropske institucije - koje su u ovom trenutku sve samo ne demokratske - razvijati više u nekom referendumskom pravcu; logična posledica toga biće da svi glasaju za jednog, zajedničkog evropskog predsednika. U tom kontekstu, evrointegracija zemalja koje su već prenaseljene i demografski dinamične, kao što su Turska i Egipat, mogla bi da odigra ključnu ulogu. Istinska Ben Abesova ambicija, ubeđen sam u to, jeste da u jednom trenutku postane prvi izabrani predsednik Evrope - jedne proširene Evrope, u čijem će sastavu biti zemlje mediteranskog basena. Valja, pritom, imati u vidu da su njemu tek četrdeset tri godine - makar se on, da bi ugodio biračkom telu, trudi da izgleda stariji tako što neguje stomak i neće da farba kosu. U izvesnom smislu, stara Bat Je’or31 jeste bila u pravu, s onom svojom fantazijom o zaveri da se stvori Evrabija; ona, međutim, načisto greši kad zamišlja kako će taj evromediteranski svet u odnosu na monarhije Zaliva biti u podređenom položaju; tu ćemo, naprotiv, imati posla s jednom od vodećih ekonomskih sila sveta, koju će ostali u svakom pogledu tretirati kao sebi ravnu. Čudna se igra u ovom trenutku igra oko Saudijske Arabije i ostalih petromonarhija; Ben Abes je sasvim spreman da se, bez zadrške, okoristi njihovim petrodolarima, ali nema nameru da pristane ni na kakvo odricanje od suvereniteta. On, u izvesnom smislu, čini isto ono što je svojevremeno bila De Golova ambicija, ambicija da Francuska vodi jednu veliku politiku prema arapskom svetu, i ja vas uveravam da Ben Abes ne oskudeva u saveznicima, uključujući tu i monarhije u Zalivu, koje su, opet, zbog svoje pozicije u odnosu na Amerikance primorane da gutaju uvrede i trpe u tom neugodnom položaju prema ostatku arapskog sveta, ali zato sada već počinju da razmišljaju o mogućnosti da bi jedna saveznica kao što je Evropa, organski manje povezana s Izraelom, za njih eventualno bila znatno bolji izbor...

Zaćutao je; bez prekida je govorio više od pola sata. Pitao sam se da li

namerava da napiše knjigu, sada kad se praktično penzionisao, da li će pokušati svoje ideje da baci na papir. Meni je to što je on govorio bilo interesantno; interesantno, u svakom slučaju, za ljude koje zanima istorija. Mari-Fransoaz donese desert, landsku gibanicu s jabukama i orasima. Odavno nisam tako dobro jeo. Posle večere trebalo je da pređemo u salon i tamo pijemo baz-armanjak; upravo to smo i učinili. Smekšan karakterističnom aromom alkohola, zagledan u blistavu ćelu nekadašnjeg špijuna i njegov karirani sako, pitao sam se šta li taj čovek intimno misli o svemu tome. Kakvo bi mišljenje mogao imati neko ko je čitav svoj život posvetio istraživanju lica i naličja? Verovatno nikakvo, i ne bi me čudilo da on uopšte i ne izlazi na glasanje; previše toga je znao. - To što sam pristupio francuskim tajnim službama - produži on, sad nešto smirenijim tonom - to je svakako zato što sam kao dete bio opčinjen špijunskim pričama; ali, isto tako, zato što sam, verujem, od oca nasledio rodoljublje, da, to me je kod njega impresioniralo. Moj otac je rođen 1922, razumete vi to! Te godine baš! Od samoga početka priključio se Pokretu otpora, krajem juna meseca devetsto četrdesete. Već je u njegovo vreme francusko rodoljublje, kao kategorija, bilo pomalo izgubilo na ceni - može se reći da je naš patriotizam rođen u Valmiju 1792, a da je počeo da zamire u rovovima Verdena devetsto sedamnaeste. Nešto malo više od jednog veka je potrajao, a to je, u suštini, malo. Ko još danas u to veruje? Nacionalni front, istina, održava privid da veruje u rodoljublje, ali ima u toj njihovoj veri nečeg toliko nesigurnog, toliko beznadežnog... Što se ostalih partija tiče, one su se već nedvosmisleno opredelile za utapanje Francuske u Evropu. I Ben Abes veruje u Evropu, on, štaviše, u nju veruje više od svih ostalih, ali drugačije s njim stoje stvari, on ima jednu ideju Evrope, jedan istinski civilizacijski projekt. Njegov najviši uzor je, u suštini, car Avgust; a to nipošto nije osrednji uzor. Sačuvani su, znate, Avgustovi govori pred Senatom, i siguran sam da ih je Ben Abes pažljivo proučio... Poznajete li Rokamadur? - upita me on iznenada; ja sam već bio zadremao, i odgovorih mu da ne poznajem, da mi se bar čini da ne poznajem, osim ako, možda, nešto nisam gledao na televiziji. - Trebalo bi da odete tamo. Dvadesetak kilometara odavde svega; apsolutno bi trebalo da odete. Rokamadur je, kao stecište hodočasnika, bio jedno od najslavnijih mesta u hrišćanskom svetu,

znate. Henri Plantagenet, sveti Dominik, sveti Bernard, sveti Luj, Luj XI, Filip Lepi... Svi su oni dolazili da kleknu pred Crnom Bogorodicom, svi su se, na kolenima, peli uz stepenice što vode ka svetištu, ponizno moleći za oproštaj svojih grehova. U Rokamaduru će vam se ukazati prilika da se stvarno uverite u kojoj je meri srednjovekovno hrišćanstvo bilo jedna velika civilizacija.

Prisećam se, kao kroz maglu, Uismansovih rečenica o srednjem veku, taj armanjak je bio apsolutno fenomenalan, razmišljao sam o tome da mu odgovorim, da bih tek potom uvideo kako nisam u stanju da izgovorim razgovetnu misao. Na moje veliko iznenađenje, on, glasom postojanim i ritmičnim, poče da deklamuje Pegija:32 Srećni su što padoše za tlo od pûti, S tim da to zbilo se u pravednom ratu. Srećni su što padoše za zemnu platu. Srećni što s dostojanstvom odoše ljudi. Teško je razumeti druge, saznati šta se krije u dubinama njihovih duša, i bez pomoći alkohola to nam možda nikada ne bi ni pošlo za rukom. Iznenađujuće je i dirljivo bilo videti ovog ostarelog čoveka, urednog, negovanog, kultivisanog i ironičnog, kako recituje pesme: Srećni su što padoše u boju silnom, Usnuli pod suncem, sa Bogom u zeni. Srećni su što padoše blagosloveni, Pogrebeni, uz počast, s pesmom umilnom. Vrteo je glavom rezignirano, tužno čak. - Vidite, od druge strofe pa nadalje, da bi pesmi dao veličinu, on mora da priziva Boga. Sama ideja otadžbine nije dovoljna, ona se mora povezati s nečim jačim, s jednom mistikom višega reda; i tu vezu on iskazuje sasvim jasno, počev od sledećih stihova: Srećni za zemaljske gradove su pali Božijega grada telo sad su oni Za ognjište pali, za oganj milosni Za počasti sitne što dom očev kali.

Jer oni su slika, a i prapočelo, Telo, Božjeg doma prag u pokušaju, Srećni li su pali u tom zagrljaju, U tom stisku časti i zaveta zemnog. - Francuska revolucija, Republika, otadžbina... Da, moglo je to biti uzrok nečemu; nečemu što je potrajalo, eto, malo više od jednog veka. Srednjovekovno hrišćanstvo je trajalo duže od hiljadu godina. Znam da ste vi specijalista za Uismansa, rekla mi je Mari-Fransoaz. Ali, po mom mišljenju, niko nije ušao u dušu srednjovekovnog hrišćanina tako duboko kao Pegi - koliko god on bio republikanac, laik, drajfusovac. Isto je tako dobro osetio da istinsko božanstvo srednjeg veka, živo srce srednjovekovne pobožnosti, nije ni Otac, pa čak ni Isus Hrist; to je Majka Božija. I to ćete osetiti tamo, u Rokamaduru...

Znao sam da su njih dvoje bili nameravali da se sutradan, ili kroz dva dana, vrate u Pariz kako bi se pripremili za selidbu. U ovom trenutku, pošto su zaključeni sporazumi među strankama vladajućeg, proširenog republikanskog fronta, oko rezultata drugog izbornog kruga nije više bilo nikakve sumnje, pa je i njihov odlazak u penziju postao čista izvesnost. Odlazeći, pošto sam najiskrenije čestitao MariFransoaz na njenom kulinarskom talentu, na pragu sam se oprostio od njenog muža. Bio je popio gotovo isto koliko ja, a ipak je bio u stanju da napamet recituje čitave Pegijeve strofe, što me je pomalo i impresioniralo. Što se mene tiče, nisam bio ubeđen da su republika i rodoljublje „mogli biti uzrok nečemu”, ako to nešto nije neprekinuti niz glupavih ratova, ali Taner, u svakom slučaju, nije bio ni izbliza izlapeo, štaviše, ja bih lično voleo da budem takav kad dođem u njegove godine. Sišao sam niz onih nekoliko stepenica, do nivoa ulice, okrenuo se ka njemu i rekao: - Otići ću do Rokamadura.

Turistička sezona još nije bila u punom jeku, i ja sam lako našao sobu u hotelu Lep pogled, fino smeštenom u samom srcu srednjovekovnog grada; panoramski restoran dominirao je dolinom reke Alzu. Pogled uistinu jeste bio impresivan, i privlačio je ogroman broj gostiju. Neprekidno smenjivanje turista, pridošlih sa sve četiri strane sveta, uvek pomalo drukčijih, i uvek pomalo sličnih, s kamericama u rukama, što zadivljeni obilaze ovaj metež od kula, grudobrana, soba za molitvu i kapela načičkanih na litici, u meni je, već posle nekoliko dana, pobudilo utisak da sam iskoračio iz istorijskog vremena, tako da sam, u večernjim časovima druge izborne nedelje, maltene jedva i obratio pažnju na ubedljivu pobedu Muhameda Ben Abesa. Prepustio sam se, lagano, sanjarskom nedelanju, i premda je u hotelu internet veza besprekorno funkcionisala, ja sam konačno prestao onoliko da se brinem zbog dugog Mirijaminog ćutanja. U očima samog vlasnika hotela, kao i celog hotelskog osoblja, sada sam bio svrstan u određeni fah: neženja, neženja pomalo kulturan, pomalo tužan, nesklon bogzna kakvom provodu - opis je, u suštini, i bio tačan. Za njih sam ja, naposletku, bio od onih mušterija s kojima nikad nemaju problema, a to je bilo najvažnije. Bio sam možda već nedelju-dve u Rokamaduru kad mi je, najzad, stigao njen mejl. Mnogo mi je pisala o Izraelu, o potpuno jedinstvenom ambijentu koji tamo vlada - izvanredno dinamičan i radostan ambijent, s tim što se uvek u pozadini oseća neka tragedija. Može to baš čudno da izgleda, pisala mi je ona, da čovek napusti jednu zemlju Francusku - zato što se plaši da mu u njoj, hipotetički, preti opasnost, da bi se preselio u zemlju gde su opasnosti uvek tu i gde u njima nema ničeg hipotetičkog - jedno disidentsko krilo Hamasa upravo je, naime, bilo odlučilo da se upusti u novu seriju akcija, i svakog dana, ili skoro svakog dana su se bombaši samoubice naoružani eksplozivom dizali u vazduh po restoranima, autobusima. Jeste to bilo neobično, ali kad čovek dođe na lice mesta, može to da razume; jer Izrael je, od svoga

nastanka, sve vreme u ratu, bombaški napadi i borbe tu su nešto što se ne može izbeći, nešto prirodno, bilo kako bilo, nije to razlog da čovek ne uživa u životu. Uz mejl mi je poslala i dve svoje fotografije, u bikiniju, snimljene na plaži u Tel Avivu. Na jednoj od tih fotki, snimljenoj iz zadnjeg poluprofila, u trenutku dok ona skače u more, vrlo dobro su se videli njeni guzovi, i meni je počeo da se diže, obuze me neodoljiva potreba da milujem to dupe, u šakama osetih neko bolno peckanje; neverovatno je bilo koliko sam se dobro sećao njenog dupeta. Dok sam gasio računar, shvatio sam da, ni u jednom jedinom trenutku, nije pomenula eventualni povratak u Francusku.

Još od samog početka boravka u Rokamaduru, prešlo mi je u naviku da svakodnevno odlazim do Kapele Naše Gospe i da nekoliko minuta posedim ispred Crne Bogorodice - iste one koja je, hiljadu godina ranije, bila povod tolikim hodočašćima, one pred kojom su na kolena padali toliki sveci i kraljevi. Neobična je bila ta skulptura, koja je svedočila o jednom potpuno iščezlom svetu. Bogorodica je sedela vrlo uspravno; njeno lice sa zatvorenim očima izgledalo je tako daleko, kao da je nezemaljsko; na glavi je nosila dijademu. Mali Isus - koji, zaista, nije ni imao crte deteta, već više odraslog čoveka, pa čak i starca - sedeo je u njenom krilu, takođe izrazito uspravnih leđa; i njemu su oči bile zatvorene, a lice oštrih crta, mudro i moćno; na glavi je nosio krunu. Ni trunke nežnosti, ni trunke materinskog zanosa nije bilo u njihovom držanju. Nije tu, zapravo, predstavljeno bilo dete Isus; bio je to, već, kralj sveta. Njegova blagost, utisak duhovne snage, neke neopipljive sile koja se oko njega širi - sve je to bilo gotovo zastrašujuće. Ova nadljudska predstava bila je svojevrsni antipod onom namučenom, napaćenom Hristu u viđenju Matijasa Grinevalda, onom Hristu koji je ostavio tako snažan utisak na Uismansa. Uismansov srednji vek jeste srednji vek gotike, pozne gotike čak; patetičan, realističan i moralističan, već je taj srednji vek bliži renesansi nego romaničkoj epohi. Prisetih se, tako, razgovora koji sam jednom prilikom - godine otada behu prošle - vodio s jednim profesorom istorije sa Sorbone. Početkom srednjeg veka, objasnio mi je on,

pitanje individualnog rasuđivanja nije se maltene ni postavljalo još; tek znatno kasnije, kod Hijeronimusa Boša, pojavljuju se one zastrašujuće predstave, gde Isus Hrist razdvaja kohortu izabranih od legije prokletih; gde đavoli odvlače grešnike koji nisu hteli da se pokaju na muke paklenske. Romanička vizija bila je drugačija, mnogo više unanimistička; verujući je, po smrti, ulazio u stanje dubokog sna, i stapao se sa tlom. Jednom, kad sva proročanstva budu ispunjena, u vreme drugog dolaska Hristovog, ceo hrišćanski narod, ujedinjen i prožet duhom zajedništva, ustaće iz svoga groba, oživeti u svoj slavi tela svojega, da bi krenuo putem raja. Pojmove moralnog suda, individualnog rasuđivanja, pa i individualnosti kao takve - ljudi romanike nisu baš najbolje razumevali, a sada sam i ja osećao kako se moja individualnost rastače u tim mojim, sve dužim i dužim, sanjarenjima pred Bogorodicom Rokamadurskom. Bilo je već, međutim, krajnje vreme da se vratim u Pariz, već je sredina jula bila, prošlo je više od mesec dana kako sam došao ovamo, zaključio sam jednog jutra, iznenadivši samoga sebe; istinu govoreći, razloga za žurbu nisam imao, stigao mi je bio mejl od Mari-Fransoaz, koja je bila u kontaktu s drugim kolegama; od univerzitetskih vlasti nikome još nije bila stigla nikakva poruka, zbrka je bila potpuna. Na jednom, opet, širem planu u međuvremenu su održani parlamentarni izbori, okončani predvidivim rezultatom, na osnovu kojih je formirana vlada. U selu su već počele da se održavaju turističke manifestacije, na prvom mestu one gastronomske, ali isto tako i kulturne, i veče uoči polaska, dok sam se vraćao iz redovne posete Kapeli Naše Gospe, slučajno naleteh na neko predavanje o Pegiju. Seo sam u pretposlednji red; poseta je bila slaba, pretežno su to bili mladići u džinsu i polo majicama, i svi su imali ta otvorena, bratska lica koja se, ne znam ni ja kako, stalno viđaju kod mladih katolika. Majko, evo sinova tvojih, boraca. Neka im ne sude ko što duhu se sudi. Nek sude im ko odmetnicima hudim Što vraćaju se kradom, putem praotaca. Aleksandrinci su, u pravilnom ritmu, odjekivali u tišini, a ja sam se pitao šta ovi mladi katolici humanitarci uopšte mogu kod Pegija da

razumeju, mogu li da shvate njegovu rodoljubivu i nasilnu dušu. Dikcija glumca koji je kazivao stihove bila je zaista izvanredna, činilo mi se, inače, da je reč o poznatom pozorišnom glumcu, biće da glumi u Komedi fransez, ali mora biti da, isto tako, i u filmovima igra, imao sam utisak da sam negde već bio video njegovu fotografiju. Majko, evo ti dece, i silne vojske. Neka im ne sude po jadu i bedi. Nek ih Bog poškropi tlom ovijem žednim Što ih stroši, a koje voljahu svojski. Glumac je bio Poljak, sada sam u to bio siguran, ali nikako nisam mogao da mu se setim imena; možda je i on bio katolik, neki glumci jesu vernici, i istina je da se bave vrlo čudnovatim zanimanjem, gde čoveku ideja o Proviđenju može delovati verodostojnije nego što je to slučaj kod drugih profesija. A ovi mladi katolici, vole li i oni svoju zemlju, pitao sam se ja. Jesu li i oni spremni da polože svoj život za nju? Što se mene tiče, ja sam se osećao spremnim da položim život, ali ne isključivo za svoju zemlju, osećao sam se generalno spremnim da položim život, bio sam u jednom stvarno čudnom stanju, činilo mi se da se Bogorodica vinula, da se uzdigla sa svog pijedestala i da se sad nadnosi nad nama, a mali Isus kao da će svaki čas da se odvoji od nje; imao sam utisak da bi u tom času dovoljno bilo da on podigne desnu ruku, i da svi pagani i idolopoklonici budu zbrisani s lica zemlje, a njemu da budu predati ključevi sveta, „i kao velmoži, i kao posedniku, i kao gospodaru”. Majko, izgubljenih ti sinova eno. Neka im ne sude po zluradu glasu. Primi ih, bludne, u sabornom času. Neka klonu na rukama tvojim, sneno.33 Možda sam, prosto-naprosto, bio gladan, prethodne večeri bio sam zaboravio da jedem, i možda bi bolje bilo da se odmah vratim u hotel, da sednem lepo, uzmem nekoliko pačjih bataka, a ne da ovde stojim i čekam da se skljokam između dve klupe, kao žrtva jedne mistične hipoglikemije. Opet mi misli odleteše ka Uismansu, ka bolnom i sumnjom prožetom preobraćenju njegovom, ka njegovoj očajničkoj želji da postane deo jedne vere.

Ostao sam tu do kraja predavanja, ali sam na kraju došao do zaključka da bih, uprkos velikoj lepoti samog teksta, više voleo da sam tog poslednjeg dana u kapelu otišao sam. Bilo je u toj ozbiljnoj skulpturi nečeg drugog, ne te povezanosti s jednom otadžbinom, jednom zemljom, niti sa veličanjem muževne snage vojnika; pa čak ni želje, detinje, u srcu jedne majke. Bilo je tu nečeg tajanstvenog, svešteničkog i kraljevskog što ni Pegi nije mogao da razume, a kamoli Uismans. Sutradan ujutro, pošto sam se spakovao i platio hotel, vratio sam se u Kapelu Naše Gospe, sada opustelu. Majka Božija čekala je u senci, smirena i neuvela. Imala je tu zaštitničku snagu, imala je moć, ali ja sam osećao da, malo-pomalo, gubim kontakt s njom, da se ona udaljava od mene, nestaje u prostoru i vekovima, dok ja sedim tu, na toj klupi, zgrčen, ograničen. Posle jedno pola sata, ustao sam, Duh me je već bespovratno bio napustio, i ja, opet utoren u to načeto, propadljivo telo, ojađen siđoh niz stepenice i zaputih se ka parkiralištu.

IV

Na povratku u Pariz, kad sam stigao do naplatne rampe u Sent-Arnou, ostavivši za sobom Savinji-sir-Orž, Antoni, a potom i Monruž, pa skrenuvši ka ulazu u grad kod Port d’Itali, znao sam da se vraćam jednom životu bez radosti, ali životu koji nije prazan već, naprotiv, prepun sitnih oblika agresije; kao što sam i očekivao, uostalom, neko je moje odsustvo iskoristio da zauzme parking-mesto koje mi je pripadalo kao stanaru zgrade; malo je i neka voda iscurela iz frižidera; nikakve druge štete u stanu nije bilo. Dočekalo me je poštansko sanduče nabubrelo od raznorazne pošte, uključujući i pisma na koja se moralo odgovoriti u što kraćem roku. Da bi čovek, u istrativnom smislu reči, ispravno živeo, on mora, manje-više, neprestano da bude tu, da bude prisutan; svako duže odsustvovanje može vas dovesti u neugodan položaj jal’ prema ovoj, jal’ prema onoj instituciji; odmah sam znao da će mi trebati nekoliko radnih dana da iz svega toga isplivam. Pristupio sam, odmah, gruboj trijaži, odbacujući one najbeznačajnije reklame, a pritom gledajući da sačuvam sve ciljane ponude (tri luda dana kod Ofis Depoa, rasprodaje kod Kobrazona), pre nego što ću pogled ponovo uprti ka nebu, jednolično sivom. Provešću tako nekoliko narednih sati, u pravilnim vremenskim razmacima dolivajući rum u čašu, pre nego što ću se, konačno, baciti na gomilu prispelih pisama. Prva dva bila su od mog društva za uzajamno osiguranje; obaveštavali su me da ne postoji mogućnost odobravanja određenih zahteva za povraćaj sredstava, i pritom me pozivali da iste zahteve obnovim tako što ću priložiti fotokopije određenih dokumenata; ja sam se na takvu poštu već bio navikao, poslovično na to nisam odgovarao. Treće pismo me je, naprotiv, iznenadilo. Poslato je bilo iz opštine u Neveru, odakle su mi uputili izraze najiskrenijeg saučešća povodom upokojenja moje majke, obaveštavajući me pritom da je telo prebačeno na gradski Medicinsko-pravni institut, te da mogu slobodno da im se obratim za sve; pismo je bilo od utorka, 31. maja. Brzo sam pogledom preleteo

preko te hrpe; pisali su mi bili opet 14. juna, pa još jednom, 28. Konačno me je, dana 11. jula, neverska opština obavestila da je, u skladu s Članom L 2223-27 Opšteg zakona o teritorijalnim kolektivitetima, opština na sebe preuzela dužnost da sahrani moju majku na parceli gradskog groblja na kojem se nalazi zajednička grobnica. Na raspolaganju sam imao rok od pet godina da naložim da se izvrši ekshumacija leša, kako bi on potom bio sahranjen u zasebnu grobnicu; po isteku tog roka, telo će biti spaljeno, a pepeo rasut po vrtu sećanja. U slučaju da zatražim tu ekshumaciju, na meni će biti da izmirim troškove koje je podnela opštinska uprava - pogrebna kola, četiri nosača, sve u svemu, da platim sahranu. Nisam ja, svakako, bio mislio da moja majka vodi neki intenzivan društveni život, da prisustvuje javnim predavanjima o prekolumbovskim civilizacijama, ili da trči po nivernjanskim romaničkim crkvama u društvu svojih vršnjakinja; iznenadilo me je, ipak, saznanje da je živela u takvoj, potpunoj samoći. Pokušali su oni verovatno da stupe u kontakt i s mojim ocem, i njemu su slali pisma, ali im nije odgovorio. Neugodno je, ipak, bilo razmišljati o tome kako je pokopana na parceli namenjenoj nemajućima (tako se, doznao sam tragajući po internetu, nekada zvao deo groblja na kojem se nalazila zajednička grobnica), i ja se upitah kakva li je sudbina mogla zadesiti njenog francuskog buldoga (društvo za zaštitu životinja, direktna eutanazija?). Odložio sam, potom, u stranu račune i izveštaje o direktnom zaduživanju, proste papire koje posle samo treba razvrstati u odgovarajuće koverte, da bih se usredsredio na korespondenciju s dvema bitnim instancama, onima koji čine život jednog čoveka: sa zdravstvenim osiguranjem i s poreskom službom. Nisam imao hrabrosti odmah da se bacim na to, pa sam odlučio da izađem da se prošetam po Parizu - pa dobro sad, možda i ne baš po Parizu, preterano bi to bilo reći; ograničiću se na to da se ovog, prvog dana prošetam po kraju. Dok sam čekao lift, shvatio sam da mi nije stiglo ništa od univerzitetskih vlasti. Vratio sam se do stana da pogledam sve što mi je stiglo iz banke; plata mi je bila uplaćena, sasvim normalno, krajem juna; status mi je, dakle, i dalje bio neizvestan.

Promena političkog režima nije ostavila vidnih tragova u mome kraju. Kompaktne grupe Kineza i dalje su se tiskale oko kladionica, s listićima za klađenje u rukama. Ostali su jurcali naokolo kao ludi, noseći pecivo od pirinčanog brašna, soja-sos, mango. Ništa, pa čak ni jedan muslimanski režim nije, izgleda, mogao da uspori njihovu neprekidnu aktivnost - islamski prozelitizam, kao pre njega i hrišćanski nauk, verovatno će se rastočiti u okeanu te bezmerne civilizacije ne ostavivši za sobom nikakvog traga. Krstario sam tako po Čajnataunu nešto malo više od jednog sata. Parohija Sent-Ipolit i dalje je pozivala građanstvo da se upiše na kurseve mandarinskog jezika i kineske kuhinje; flajeri za večeri Asia Fever u Mezon-Alforu i dalje su bili u opticaju. Nije se, zapravo, video nijedan znak preobražaja osim nestanka košer prodavnice Žean Kazina; ali taj veliki prodajni lanac oduvek se odlikovao prilagodljivošću. Situacija je bila nešto drugačija u tržnom centru Itali 2. Kao što sam i naslućivao, prodavnice Dženifer više nije bilo, a na njenom mestu sada se nalazila neka prodavnica organskih provansalskih proizvoda, nudeći mušterijama esencijalna ulja, šampon od maslinovog ulja i meda s raznim aromama neplodnih ravnica. Iz razloga teže objašnjivih, ali bez sumnje povezanih isključivo s ekonomskim motivima, ispostava Savremenog muškarca, smeštena inače u prilično pustoj zoni, na drugom spratu, takođe je bila zatvorila vrata, a da namesto nje još niko ništa nije otvorio. Promena, suptilna, najpre se, međutim, ogledala na samom svetu koji se ovde mogao sresti. Kao i svi trgovinski centri - premda, razume se, na način mnogo manje spektakularan nego što je to slučaj s onima na Defansu ili na Halama - centar Itali 2 oduvek je privlačio nezanemarljivu količinu ološa, kojega sada nije bilo ni od korova. Promenilo se i odevanje kod žena, to sam osetio odmah ne stigavši čak ni da taj preobražaj podvrgnem analizi; broj velova kakve nose muslimanke jedva da je porastao, nije u tome bila stvar, morao sam gotovo čitav sat da se šetam da bih, odjednom, shvatio šta se to promenilo; sve su žene, naime, nosile pantalone. Posmatranje ženskih butina, mentalna slika na osnovu koje svest rekonstruiše oblik pičke u tački njihovog susretanja, proces čija je moć izazivanja uzbuđenja direktno

proporcionalna dužini razgolićenih nogu; sve je to kod mene išlo u toj meri mimo volje, mahinalno, genetički na izvestan način, da nisam odmah ni shvatio šta se desilo, nije mi, jednostavno, išlo u glavu, ali to je bilo to - sukanja i haljina više nije bilo. Rasprostranjen je, pritom, bio novi jedan odevni predmet, neka vrsta duge pamučne bluze, koja je padala do sredine butina, oduzimajući svaku realnu privlačnost tesnim pantalonama koje bi neke žene eventualno mogle da obuku; što se kratkih pantalonica tiče, tako nešto, očigledno, više nije dolazilo u obzir. Zagledanje ženskih dupeta, minimalna maštarska uteha, takođe je, dakle, postalo neizvodljivo. Preobražaj je, znači, bio i te kako u toku; veliki preokret nedvosmisleno je počeo. Nekoliko sati skakanja s kanala na kanal kuće TNT nije mi pomoglo da razotkrijem bilo kakve dodatne promene; ali erotske emisije na televiziji ionako behu, odavno već, izašle iz mode.

Tek dve nedelje posle povratka u grad stiglo mi je pismo s Pariza III. Po novom statutu islamskog univerziteta Pariz-Sorbona, meni je zabranjeno da nastavim s profesorskim aktivnostima; Rober Rediže, novi predsednik univerziteta, svojeručno je potpisao pismo u kojem izražava duboko žaljenje, ali i uverava da uzrok nipošto nije u kvalitetu mog univerzitetskog rada. Preda mnom je, razume se, otvorena mogućnost da karijeru nastavim na nekom sekularnom univerzitetu; ako bih, ipak, radije odustao od toga, islamski univerzitet Pariz-Sorbona postaraće se da odmah počne da mi isplaćuje penziju, čiji bi mesečni iznos pratio inflaciju, a u ovom trenutku iznosio bi 3472 evra. Bila mi je otvorena mogućnost da zakažem sastanak u istrativnoj službi u cilju preduzimanja neophodnih koraka. Triput uzastopce sam pročitao pismo pre nego što ću poverovati u ono što piše. Iznos je, do u evro, bio onoliki koliki bi mi sledovao da sam u penziju otišao sa šezdeset pet leta, s punim radnim stažom. Oni su zaista bili spremni na velike finansijske žrtve samo da izbegnu talasanje. I bez sumnje su pridavali neumereno veliki značaj univerzitetskim profesorima i njihovom potencijalu da naškode, njihovoj sposobnosti da povedu kampanju, da protestuju. Odavno je zvanje univerzitetskog profesora bilo nedovoljno da čoveku omogući pristup rubrikama tipa „Odjeci i reagovanja” ili „Pogledi” u važnijim medijima, kada su ovi segmenti postali striktno zatvoreni, endogamnog tipa. Da se univerzitetski profesori i uglas pobune, njihov protest prošao bi maltene potpuno nezapaženo; toga, međutim, u Saudijskoj Arabiji očigledno nisu bili svesni. Oni su, u suštini stvari, i dalje verovali u moć intelektualne elite, što je bilo gotovo dirljivo.

Spolja gledano, nije bilo ničeg novog na faksu, izuzmu li se jedna zvezda i jedan polumesec od pozlaćenog metala koji su bili dodati pored velikog natpisa: „Novi univerzitet Sorbona - Pariz III”, iznad

ulaza; u unutrašnjosti upravnih zgrada, međutim, preobražaj je bio vidljiviji. U predvorju nas je dočekala fotografija hodočasnika koji kruže oko Ćabe, a kancelarije su bile ukrašene plakatima na kojima su, kaligrafskim slovima, bili ispisani stihovi iz Kurana; promenile su se sekretarice, ni jednu jedinu sad nisam poznavao, i sve su bile zabrađene. Jedna od njih dala mi je formular sa zahtevom za penzionisanje, i sadržina tog papira bila je zabrinjavajuće jednostavna; mogao sam da ga popunim odmah tu, u uglu stola; učinio sam to, potpisao se i predao formular. Izlazeći u dvorište, postao sam svestan da će se moja akademska karijera okončati kroz nekoliko minuta. Stigavši na stanicu metroa Senzije, zastao sam, neodlučan, na prilazu stepenicama; nikako nisam mogao da se rešim da krenem pravo natrag, kući, kao da se ništa nije desilo. Upravo su se bile pootvarale tezge na pijaci Muftar. Taman sam se bio ustumarao nešto oko prodavnice overnjanskih delikatesa, posmatrajući, premda baš i ne videći aromatizovane kobasice (s plavim sirom, s pistaćima, s orasima), kad ugledah Stiva, koji je odozdo upravo dolazio ulicom. Video je i on mene, i imao sam utisak da je hteo da se okrene i krene nazad kako bi me izbegao, ali sad je već bilo prekasno, ja sam mu pošao u susret. Kao što sam mogao i da pretpostavim, on je primio mesto predavača na novom univerzitetu; u deo mu je palo da drži predavanja o Rembou. Očigledno je bilo da mu je neprijatno što mi o tome govori, te napomenu, a da ga ja ništa nisam ni pitao, da se nove vlasti ni najmanje ne mešaju u sadržaj nastave. Naravno, prelazak Remboa u islamsku veru predstavljen je kao nešto sasvim izvesno, iako je posredi bila, najblaže rečeno, protivurečna situacija; ali, što se same srži tiče, analize pesama, dakle, tu se zaista ni na koji način ne mešaju. A kako sam ga ja slušao ne pokazujući ni trunku ogorčenja, on se malo opusti, da bi mi naposletku predložio da odemo negde na kafu. - Dugo sam se dvoumio... - reče mi on pošto je naručio miskade.34 Ja na to klimnuh glavom, srdačno, i s razumevanjem; prema mojoj proceni, to njegovo dvoumljenje trajalo je, plafon, deset minuta. - Ali plata je stvarno interesantna... - Ni penzija nije loša.

- Plata je, bogme, mnogo veća. - Koliko? - Triput veća.

Deset hiljada evra mesečno jednom osrednjem predavaču, koji nije bio u stanju da objavi nijednu publikaciju dostojnu toga naziva, i za koga niko nije čuo; stvarno su raspolagali veoma velikim sredstvima. Oksfordski univerzitet su im uzeli ispred nosa, reče mi Stiv, neki iz Katara izašli su s boljom ponudom u poslednjem trenutku; i stoga su Saudijci odlučili da sve ulože u Sorbonu. Nakupovali su, štaviše, stanove u Petom i Šestom arondismanu, da služe za smeštaj nastavnom kadru; sâm Stiv je dobio jedan mnogo lep trosoban stan u Ulici Dragon, za minimalnu kiriju. - Mislim da bi oni zaista voleli da ti ostaneš... dodade on - ali nisu znali kako s tobom da stupe u kontakt. Mene su čak pitali da li bih mogao da im pomognem, da ih povežem s tobom; ja sam im rekao da ne mogu, da se nas dvojica ne viđamo mimo fakulteta. Malo kasnije, pošao je sa mnom da me otprati do metro stanice Senzije. - A studentkinje? - upitah ga ja kad smo stigli do ulaza u stanicu. On mi se iskreno nasmeši: - Tu su se, nema sumnje, stvari mnogo promenile; recimo da je sad sve to poprimilo neke druge oblike. Ja sam se oženio - dodade on, pomalo naglo. - Studentkinjom sam se jednom oženio - objasni on preciznije. I o tome oni vode računa? - Pa i ne baš; u stvari, mogućnosti za uspostavljanje kontakta postoje, niko ih ne suzbija. Idućeg meseca uzeću i drugu ženu zaključi on pre nego što će nestati u pravcu Ulice Mirbel, ostavivši me, zgranutog, navrh stepenica. Mora da sam nepomično stajao nekoliko minuta pre nego što ću se najzad nakaniti da pođem kući. Kad sam izašao na peron, videh da sledeći metro u pravcu Meri d’Ivri ide kroz sedam minuta; u stanicu uto uđe druga kompozicija, ali ova je išla za Vilžuif.

Bio sam u naponu snage, nijedna smrtonosna boljka nije mi neposredno pretila, sitne zdravstvene tegobe koje su me redovno spopadale jesu bile bolne, ali su ipak bile sasvim neznatne; tek kroz jedno trideset, ili četrdesetak godina, ući ću u onu mračnu zonu gde sve bolesti postaju manje ili više kobne, potencijalno opasne po život, kako se to kaže. Prijatelja imao nisam, to je bilo izvesno, ali zar sam ih ikad pa imao? A i čemu prijatelji, ako malo bolje razmislimo? Počev od jednog određenog nivoa telesnog opadanja - a to će ići mnogo brže, treba računati s tim da će proći desetak godina, verovatno i manje, pre nego što to opadanje ne postane vidljivo, pa me obeleže kao još mladog - ne postoji više nijedan odnos tipa bračnog koji bi mogao neposredno, i stvarno, da ima smisla (tela se, na izvestan način, stapaju; stvara se, u izvesnoj meri, jedan novi organizam, ako je verovati Platonu). A sa stanovišta bračnih odnosa, ja sam, u svakom pogledu, slabo startovao. Kako su nedelje prolazile, Mirijamini mejlovi postajali su sve ređi i sve kraći. Bilo je već prošlo neko vreme kako je prestala da mi se obraća s „dušo moja”, zamenivši to neutralnijim „Fransoa”. Bilo je sad, po mom mišljenju, pitanje nedelje kada će mi i ona, kao i sve koje su joj prethodile, saopštiti da je upoznala nekoga. To upoznavanje se, dakle, već bilo odigralo, ja sam u to bio uveren, ne znam ni sam baš najbolje na osnovu čega, ali bio sam apsolutno siguran u to zbog nečega u njenom izboru reči, u stalnom smanjivanju broja nasmejanih lica i srdašaca u njenim mejlovima; nije još, jednostavno, smogla hrabrosti da mi to prizna. Udaljavala se od mene, to je sve, u Izraelu je počela da gradi svoj život iz početka, a čemu sam se ja drugom pa i nadao? Lepa je to devojka bila, inteligentna i simpatična, a pritom i veoma poželjna - čemu sam se drugom mogao nadati? Što se samog Izraela tiče, ona je i dalje bila jednako ushićena. „Teško jeste, ali bar zna čovek zbog čega je ovde”, pisala mi je ona; ja to, za sebe, u svakom slučaju nisam mogao reći. Kraj moje univerzitetske karijere - trebalo mi je nekoliko nedelja

da toga stvarno postanem svestan - označio je ujedno i kraj svih mojih kontakata sa studentkinjama; i, šta sad? Da nije možda zato trebalo da se učlanim na Meetic, kao što su toliki drugi pre mene učinili? Ja sam bio kulturan čovek, čovek s određenim nivoom; bio sam, takođe, u naponu snage, kako već rekoh; a ako bi posle nekoliko sedmica predanog dijaloga, u toku kojeg bi sporadični trenuci oduševljavanja bilo čime - uzmimo, na primer, poslednje Betovenove kvartete privremeno i uspevali da prikriju jednu globalno sve veću dosadu, da podgreju nadu u buduće čarobne trenutke, ili ono saučesništvo izatkano od zajedničke upitanosti i smeha, ako bih se posle nekoliko takvih nedelja i rešio da upoznam jednu od svojih brojnih ženskih pandanki - šta bi iz toga moglo proisteći? Erektilna disfunkcija, s jedne strane, vaginalna suvoća, s druge; to je pametnije bilo izbegavati. Na sajtove za poslovnu pratnju javljao sam se veoma retko, češće je to bivalo za letnjih meseci, kada bih time, na neki način, premostio prazninu između dve studentkinje; sve u svemu, uslugom sam bio zadovoljan. Na temelju rezultata brzo sprovedene istrage po internetu, došao sam do zaključka da novi, islamski režim niukoliko nije poremetio funkcionisanje tih sajtova. Odugovlačio sam, tako, nekoliko nedelja, razgledajući brojne profile, zapisujući neke da bih naknadno mogao ponovo da ih pročitam (sajtovi za poslovnu pratnju podsećali su pomalo na one gastronomske vodiče, gde su se na osnovu opisa, izvanredno liričnog, svega što je na meniju mogli tek naslutiti užici kudikamo veći od onih koje na kraju doživite). Opredelio sam se onda za devojku pod šifrom Nadiabeurette; prilično me je uzbuđivalo to, s obzirom na globalne političke okolnosti, što sam u mogućnosti da odaberem jednu muslimanku.35 Ispostavilo se da je Nadija, inače tuniskog porekla, ostala potpuno izvan tog pokreta reislamizacije koji je bio masovno zapljusnuo mlađe iz njene generacije. Kao kćerka radiologa, od malih nogu je živela u bogatijim gradskim četvrtima, i nikada nije ni razmišljala o tome da nosi veo. Trenutno je bila na masteru II savremene književnosti, lako je mogla biti i jedna od mojih bivših studentkinja; ali nije to zapravo bila, pošto se od početka školovala na Pariz-Didrou. U seksualnom smislu, posao je obavljala s mnogo profesionalizma, ali je iz položaja u položaj prelazila prilično mehanički, i činilo se da je odsutna duhom, donekle bi se unela tek kad dođe do sodomije; imala je mali, uzan

čmar, ne znam zbog čega nimalo nisam uživao, osećao sam se kadrim da je trpam u bulju, bez umora i radosti, satima i satima. U trenutku kad je zastenjuckala, osetio sam da se uplašila uživanja - a možda i onih osećanja koja bi posle uživanja usledila; hitro se okrenula prema meni da me dokrajči ustima. Pre nego što ću poći, porazgovarali smo nekoliko minuta sedeći na njenom kanabetu kupljenom kod „Mezon di kon vertible”, taman dok ne prođe jedan sat, za koliko sam joj platio. Bila je prilično pametna, ali isto tako i vrlo obična - o svim pitanjima, od izbora Muhameda Ben Abesa do zaduženosti zemalja Trećeg sveta, imala je tačno ono mišljenje koje je najuobičajenije. Garsonjeru je uredila s ukusom, sve je bilo besprekorno namešteno; bio sam siguran da se ta devojka ponaša razborito, da je daleko od onih što će celu zaradu potrošiti na luksuzne krpice, već da najveći deo brižljivo odlaže na stranu. I zaista, potom mi je sama potvrdila da je za četiri godine rada - počela je navršivši osamnaestu - zaradila dovoljno da sebi kupi ovu garsonjeru u kojoj sada prima. Imala je nameru da nastavi tako do kraja studija kasnije bi, tako je razmišljala, volela da se zaposli u audio-vizuelnim medijima. Nekoliko dana kasnije upoznao sam drolju Babet, o kojoj su u komentarima na sajtu bili izrečeni sve sami hvalospevi, a koja je sebe predstavljala kao „vrelu i bez tabua”. I stvarno, u svom lepom dvosobnom stanu, pomalo dotrajalog nameštaja, dočekala me je odevena u grudnjak sa otvorima i iste takve tange. Imala je dugu plavu kosu i lice naivno, anđeosko maltene. I ona je volela sodomiju, ali se nije ustezala da to i pokaže. Prošao je ceo sat, a ja još nisam bio svršio, i ona mi je rekla da sam zaista izdržljiv; štaviše, ni ovoga puta, bez obzira na t0 što sam sve vreme imao erekciju, ni u jednom jedinom trenutku nisam osetio ni najmanje zadovoljstvo. Pitala me je da li bih mogao da joj svršim na grudi; prionuo sam na zadatak. Razmazujući spermu po dojkama, ispričala mi je da mnogo voli kad je njome potpuno prekrivena; redovno je učestvovala u geng bengovima, najčešće u svingerskim klubovima, katkad i na javnim mestima, na primer, na parkiralištima. Iako je za to tražila samo minimalnu nadoknađu - pedeset evra po osobi - te večeri su bile više nego unosne, jer bi se ponekad desilo da pozove i četrdeset, pedeset muškaraca, koji bi se smenjivali puneći sva tri njena otvora pre nego

što će svršiti po njoj. Obećala mi je da će mi javiti kada naredni put bude organizovala geng beng; ja sam joj zahvalio. U stvari, nisam bio zainteresovan, ali mi je ona bila simpatična. Sve u svemu, ta dva susreta jesu bila dobra. Ipak, ne dovoljno da bih poželeo ponovo da vidim te devojke, niti da se s nekom od njih upustim dublje u neke odnose; a ni da mi vrate želju za životom, uopšte. Da li je to značilo da bi trebalo da umrem? Da donesem takvu odluku, činilo mi se preuranjenim.

Umro je, međutim, moj otac, nekoliko nedelja kasnije. To mi je telefonom javila Silvija, s kojom je živeo. Nismo imali, izrazila je ona žaljenje u tom razgovoru, „mnogo prilika da razgovaramo”. Bio je to, zapravo, čist eufemizam; ja sa njom, naime, nikada nisam razgovarao, ne bih ni znao da žena postoji da ne beše jedne očeve indirektne aluzije prilikom našeg poslednjeg razgovora, dve godine ranije. Došla je da me sačeka na stanici u Brijansonu; putovanje je bilo izrazito neprijatno. Vožnja TGV-om do Grenobla još ju i bila podnošljiva, SNCF je održavao nivo usluge na nekom minumumu u tim vozovima; ali TER je bio stvarno zapušten, i voz za Brijanson se u više navrata kvario, da bi konačno na odredište stigao sa sat i četrdeset minuta zakašnjenja; toaleti su bili zapušeni, i voda pomešana s govnima izlila se u hodnik, preteći da poplavi kupee.36 Silvija je sedela za volanom micubišija pajero instajl, a sedišta su, na moje najveće čuđenje, imala presvlaku u fazonu imitacije leopardove kože. Micubiši pajero, saznaću to kasni je, u povratku, kupivši specijalno izdanje Auto-žurnala, jeste „jedan od najefikasnijih terenaca u negostoljubivoj sredini” Od dodatne opreme je instajl imao kožna sedišta, krov koji se mogao otvarati na električni pogon, kameru za rikverc i zvučni sistem rokford akustik od 860 vati s 22 zvučnika. Sve je to za mene predstavljalo ogromno iznenađenje; celog svog života - ili barem u onom delu njegovog života koji je meni bio poznat - moj otac je, gotovo tvrdoglavo, negovao jedan dobar građanski ukus, što mu je, uostalom, savršeno pristajalo; siva trodelna odela s tankim prugama, ili eventualno ista takva samo tamnoplava, pa markirane engleske kravate njegov način oblačenja sasvim je odgovarao funkciji koju je obavljao, a otac je bio finansijski direktor

jednog velikog preduzeća. Plave, blago talasaste kose, azurnoplavih očiju, lepog lica - mogao je bez greške da se pojavi i u nekoj ulozi u jednom od onih filmova kakve u Holivudu snime s vremena na vreme, onih nerazumljivih, a naoko strašno važnih, u kojima se sve vrti oko tog finansijskog sveta, sabprajma i Vol Strita. Oca nisam bio video punih deset godina, pa mi tako nije bilo poznato ni u kojem je pravcu evoluirao, ali se svakako nisam nadao ovoj transformaciji u neku vrstu đilkoša iz predgrađa. Silvija je imala pedesetak godina, otprilike dvadeset pet manje od njega; da mene nije bilo, njoj bi verovatno pripalo celo nasledstvo; moje postojanje primoravalo ju je da se odrekne dela koji je bio rezervisan za mene - pedeset odsto, budući da sam sin jedinac. U takvim okolnostima, teško je bilo očekivati da će ona gajiti ne znam kako srdačna osećanja prema meni; ipak se prema meni ophodila u razumnoj meri lepo, obraćala mi se bez prekomerne nelagode. Ja sam je usput bio u više navrata zvao, izveštavajući je o sve većem kašnjenju voza, tako da je advokatkinja mogla da odloži sastanak za šest po podne. Otvaranje testamenta moga oca nije donelo nikakvo iznenađenje; njegovu imovinu podelili smo nas dvoje, na ravne časti; nekih drugih stavki u testamentu nije bilo. Ali advokatkinja je dobro obavila svoj posao, već je bila počela da procenjuje vrednost nasleđene imovine. Bila je tu jedna vrlo lepa vikendica koju je dobio od Unilevera i ne nešto naročito mnogo gotovog novca: dve hiljade evra na tekućem računu, nekoliko desetina hiljada evra na štednom računu u poodavno upisanim deonicama, verovatno zaboravljenim već. Glavni njegov imetak bila je kuća u kojoj su Silvija i on živeli; jedan agent za nekretnine iz Brijansona je, videvši kuću, procenio njenu vrednost na četiristo deset hiljada evra. Očev micubiši 4x4 kod Argusa je koštao četrdeset pet hiljada evra. Mene je lično najviše začudila njegova zbirka skupocenih pušaka, koje je advokatkinja klasirala po cenama; najskuplja je bila jedna Verni-Karonova „platina” i Šapuijeva „uralska elita”. Sve to zajedno dostizalo je vrednost od osamdeset sedam hiljada evra - znatno veću od vrednosti terenskog vozila. - Sakupljao je oružje? - upitao sam ja Silviju. - Nije to bilo samo iz kolekcionarskih pobuda; često je išao u lov, to mu je postala velika strast.

Nekadašnji finansijski direktor pod stare dane kupuje vozilo s pogonom na četiri točka za sve uslove, i pronalazi u sebi lovačkosakupljačke nagone; iznenađujuće, zacelo, ali sasvim moguće. Advokatkinja je već bila završila; posao oko ovog nasledstva biće beznadežno jednostavan. Iako je ceo postupak završen u izrazito kratkom roku, ja sam, s obzirom na to da sam stigao sa zakašnjenjem, ipak propustio voz za povratak, poslednji toga dana. To je, opet, dovelo Silviju u delikatan položaj, čega smo, uostalom, oboje postali svesni, bez sumnje u istom trenutku, dok smo ulazili u kola. Neprijatnu atmosferu razbio sam odmah rekavši da će za mene ubedljivo najbolje biti da nađem sobu u nekom od hotela u neposrednoj blizini brijansonske stanice. Voz za Pariz polazi sutradan vrlo rano ujutro, a ja imam vrlo važne sastanke u prestonici, rekao sam Silviji. Lagao sam i za prvo i za drugo; ne samo što me sutradan nisu čekali nikakvi sastanci, već je i prvi voz za Pariz polazio tek nešto malo pre podneva, tako da sam u Pariz mogao da stignem najranije oko šest po podne. Umirena saznanjem da ću uskoro nestati iz njenog života, ona me čak s izvesnim oduševljenjem pozva da popijemo piće „kod nas”; na ovom izrazu tvrdoglavo je insistirala. A ne samo da to više nije bilo „kod njih”, s obzirom na to da mi je otac bio umro, već uskoro više neće biti ni „kod nje”; imajući u vidu brojke koje su mi upravo bile saopštene, neće Silvija imati drugog izbora nego da stavi tu kuću na prodaju kako bi meni isplatila moj deo nasledstva.

Smeštena na obroncima fresinijerske doline, njihova kuća bila je zaista ogromna; u podrumu je imala garažu gde je moglo da se parkira desetak automobila. Koračajući hodnikom koji vodi ka dnevnoj sobi, zastao sam pred prepariranim trofejima, po svemu sudeći kamilama, muflonima, ili tako nekim sisarima otprilike; bio je tu i jedan divlji vepar, kojeg je lakše bilo prepoznati. - Skinite kaput, ako hoćete... - reče mi Silvija. - A bilo je to baš lepo, taj lov; ni ja se u to ranije uopšte nisam razumela. Oni bi u nedelju ceo dan proveli u lovu, a onda bismo nas dvoje večerali zajedno s ostalim lovcima i njihovim ženama, okupi se tako desetak parova; uglavnom bismo aperitiv popili ovde, a često smo odlazili do susednog sela, gde ima jedan mali restoran koji bismo iznajmili za tu priliku.

I tako je, znači, moj otac život okončao na prijatan način; eto za mene još jednog iznenađenja. Dok sam bio mali i mlad, nikada mi se nije ukazala prilika da upoznam nekog njegovog kolegu s posla, a ne bih rekao ni da se on sam viđao i sa jednim od njih - izvan radnog vremena, hoću reći. Jesu li moji roditelji imali prijatelje? Možda, ali ja ne mogu da se setim. Živeli smo u Mezon-Lafitu, u jednoj velikoj kući sigurno ne ovako velikoj kao što je ova, ali svakako velikoj. Nikako nisam mogao da prizovem neki lik, nekoga ko je dolazio kod nas na večeru, ili da provede vikend, ili, uostalom, da radi bilo šta što se inače radi kad ste s nekim prijatelji. Najviše me je uznemiravalo to što, koliko se meni činilo, otac nikada nije imao ono što nazivamo ljubavnicama - tu, doduše, nisam mogao da budem sasvim siguran, dokazima nisam raspolagao; ali nikako nisam mogao da povežem sâm pojam ljubavnice s uspomenom koju sam čuvao na njega. Sve u svemu, eto jednog čoveka koji je vodio dva života, jasno razgraničena među sobom, dva života koja se ni u jednoj jedinoj tački nisu dodirivala. Dnevna soba je bila izrazito prostrana, biće da je zauzimala čitav sprat; odmah do američke kuhinje smeštene desno od ulaza, nalazio se veliki sto. Ostatak prostora zauzimali su niski stolovi i udobni kaučevi presvučeni belom kožom; po zidu su bili povešani drugi lovački trofeji, a tu je bila i stalaža s puškama moga oca; behu to lepi predmeti, sa finim metalnim inkrustacijama koje su neupadljivo blistale. Patos je bio prekriven kožama raznih životinja, pre svega ovčijim, rekao bih, taman da se čoveku učini kako je upao u neki američki porno film iz sedamdesetih, jedan od onih čija se radnja odvija u nekoj lovačkoj kući u Tirolu. Krenuo sam prema staklenim vratima koja su zauzimala ceo zid u dnu prostorije; odatle je pucao pogled na planine. - Tamo, preko puta, vidi se vrh Meže - na to će Silvija. A tamo, dalje prema severu, imate masiv Ekrena. Hoćete da po pijete nešto? U životu nisam bio video tako dobro opremljen bar, bilo je tu na desetine boca raznih voćnih rakija, a i pokoji liker za koji ni slutio nisam da postoji; pa ipak, zadovoljio sam se martinijem. Silvija je upalila malu sobnu lampu. Rana večernja svetlost bacala je plave

odbleske na sneg koji beše prekrio Ekrenski masiv, i atmosfera je već bivala pomalo tužna. Čak i mimo pitanja nasledstva, ne bih, jednostavno, mogao da zamislim da bi Silvija želela da ostane sama u ovoj kući. Još je bila u službi, radila je nešto u Brijansonu, pričala mi je o tome dok smo se vozili do advokatkinje, ali sam u međuvremenu zaboravio čime se bavi. U svakom slučaju, sve i ako uzme neki lep stan u centru Brijansona, njen život će postati znatno manje neobičan nego što je bio do sada. Seo sam, premda nerado, na divan, pristao da popijem i drugi martini - s tim što sam već bio odlučio da će mi to ujedno biti i poslednji, i da ću je odmah zatim zamoliti da me otprati do hotela. Nikada neću razumeti žene, uviđao sam to sa sve većom sigurnošću. Ovde sam pred sobom imao jednu normalnu ženu, štaviše ženu čija je normalnost bila gotovo preterana; pa ipak, ona je uspela da pronađe nešto u mom ocu; nešto što je promaklo i mojoj majci i meni. I ja nikako ne bih mogao da poverujem da je to bilo jedino, pa čak ni prvenstveno, pitanje novca; i ona sama imala je veliku platu, videlo se to po odeći koju je nosila, po frizuri, po načinu na koji govori, generalno. Kod tog muškarca, ostarelog i običnog, ona je, prva, umela da nađe nešto što se može voleti.

U Parizu me je dočekao imejl kojeg sam se već mesecima pribojavao; nije, u stvari, ni istina da sam se pribojavao, mislim da sam se već bio pomirio s tim; jedino sam se još zapravo bio pitao hoće li mi i Mirijam napisati da je upoznala nekoga, da li će i ona upotrebiti taj izraz. Upotrebila je taj izraz. U narednom pasusu dodala je da duboko žali zbog svega, te da će je doveka, kad god pomisli na mene, obuzimati izvesna tuga. I rekla je istinu, bar tako mislim - s tim što se može desiti da o meni, zapravo, više i neće mnogo razmišljati. Potom je Mirijam promenila temu, glumeći da se, tobož, bogzna kako zanima za političku situaciju u Francuskoj. Lepo je to bilo s njene strane, predstaviti sve tako kao da je našu ljubav odneo vihor istorijskih previranja; nije to bilo baš sasvim iskreno, ali je bilo lepo s njene strane. Okrenuo sam leđa ekranu računara, načinio nekoliko koraka prema prozoru; oblak lećastog oblika, usamljen, po obodima išaran narandžastim odsjajem zalazećeg sunca, lebdeo je visoko iznad stadiona Šarleti, tako nepomičan, tako ravnodušan, kao da je reč o nekakvom intergalaktičkom svemirskom brodu. Osećao sam tek neki tup, amortizovan bol, ali ipak dovoljno jak da zbog njega ne mogu razgovetno da mislim; jasno mi je bilo samo to da ću ponovo biti sam, da će mi do života biti manje nego ikada, i da me u budućnosti čekaju razne neprilike. Jednostavan kakav je bio, moj odlazak sa univerziteta nesporno je preda mnom otvorio celo jedno nepregledno prostranstvo istrativnih pitanja, pre svega u pogledu socijalne zaštite i pristupa sredstvima uzajamnog osiguranja, i ja prosto nisam imao hrabrosti da se u sve to upustim. A trebalo je to učiniti svakako; koliko god moja penzija bila pristojna, neće mi biti dovoljna u slučaju ozbiljne bolesti; s druge strane, omogućiće mi nove susrete sa devojkama za poslovnu pratnju. Nije mi, u suštini, bilo do toga, ma ni najmanje, i nejasan kantovski pojam „dužnosti prema samom sebi” lebdeo je predelima moga duha u trenucima dok sam, ipak, donosio

odluku da pogledam šta ima novo na sajtu za upoznavanje koji sam u tu svrhu najčešće koristio. Konačno sam se opredelio za oglas koji su zajedno delile devojke: Rašida, dvadesetdvogodišnja Marokanka, i Luiza, Španjolka od svoje dvadeset četiri godine, pozivale su klijente da se „prepuste dražima jednog nestašnog, razuzdanog dua”. Bilo je to skupo, bez sumnje; ali s obzirom na okolnosti, činilo mi se opravdanim da se upustim u jedan izvanredan trošak; sastanak smo zakazali za isto veče. U početku je sve bilo kao obično, što će reći - vrlo dobro: devojke su iznajmile lep stančić nedaleko od trga Monž, mirisalo je na aromatičnu esenciju, pustile su neku laganu muziku tipa pesme kitova, penetrirao sam ih i sodomizovao čas jednu, čas drugu, bez zamora i bez zadovoljstva. Tek kad je prošlo pola sata, upravo dok sam Luizu bio obrađivao otpozadi, dogodilo se nešto novo: Rašida me poljubila, a onda se, s osmejkom na licu, podvukla iza mene; prvo mi je stavila ruku na dupe, a onda prinela lice i počela da mi liže jaja. Malo-pomalo, našavši se u čudu, osetih onu zaboravljenu jezu pravog užitka. Možda je Mirijamin mejl, činjenica da me je sad na neki način zvanično napustila, oslobodio nešto u meni, ne znam. Sav izgubljen, i zahvalan, okrenuo sam se, skinuo prezervativ, i ponudio ga Rašidinim usnama. Dva minuta kasnije svršio sam joj u usta; brižljivo je polizala i poslednje kapi dok sam joj ja milovao kosu. Odlazeći, izričito sam zahtevao da im obema dam bakšiš po sto evra; možda su negativni zaključci koje bejah doneo ipak bili preuranjeni, možda ovim dvema devojkama mogu da zahvalim za dokaz koji samo ide u prilog iznenađujućoj promeni koja se dogodila mome ocu pod stare dane; a možda bi se, ako bih se redovno viđao s Rašidom, među nama naposletku rodilo i neko ljubavno osećanje, takvu mogućnost apsolutno ništa nije isključivalo.

Ovaj kratkoveki talas nade nadošao je bio u trenutku kada se, na širem planu, u celoj Francuskoj budio optimizam kakav ova zemlja nije pamtila još od kraja „trideset slavnih”,37 od kojih nas je u tom trenutku delilo pola stoleća. Prvi dani vlade nacionalnog jedinstva koju je formirao Muhamed Ben Abes nisu jednodušno prihvaćene kao uspeh, ali nikada se dotad nije desilo da jednom tek izabranom predsedniku Republike bude odobren toliko dugačak „grejs period” oko toga su saglasni bili svi komentatori. Često sam razmišljao o onome što mi je rekao Taner, o međunarodnim ambicijama novog predsednika, pa je moje veliko zanimanje probudila informacija koja je prošla praktično neopaženo; mislim na vest o obnavljanju pregovora o skorom prijemu Maroka u Evropsku uniju; što se Turske tiče, datum je već bio utanačen. Rekonstrukcija Rimskog carstva bila je, znači, u toku, dok je na unutrašnjem planu Ben Abes besprekorno povlačio poteze. Najneposrednija posledica njegovog izbora bio je pad stope kriminaliteta, i to enorman: u najopasnijim četvrtima ona je sada bila desetostruko manja nego ranije. Veliki uspeh je u najkraćem roku postignut i na planu smanjivanja broja nezaposlenih, koji je pre toga zabeležio neverovatan porast. Za to je, bez ikakve sumnje, moglo da se zahvali masovnom povlačenju žena s tržišta rada - što je, opet, bilo povezano sa nezanemarljivom revalorizacijom dečjih dodataka, što je bila prva mera koju je, simbolično, preduzela nova vlada. Činjenica da je isplaćivanje ovih prinadležnosti bilo direktno uslovljeno prestankom svake profesionalne aktivnosti na levici je, bar u prvo vreme, izazivala negodovanje; ali s obzirom na veliki pad broja nezaposlenih, i to negodovanje je ubrzo prestalo. Neće, pritom, biti rasta budžetskog deficita; povećanje dečjih dodataka u celini je nadoknađeno iz sredstava ušteđenih na drastičnom kresanju budžeta namenjenog za obrazovanje - što je ranije bila glavna stavka u državnom budžetu. U novouspostavljenom sistemu, obavezno školovanje odnosilo se samo na niže razrede osnovne škole - odnosno

mesec gore, dole, do navršene dvanaeste godine života; ponovo je uvedeno svedočanstvo o završenom osnovnom školovanju, kao kruna obrazovnog procesa. Potom su mladi podsticani da se upišu na neki zanat; finansiranje srednjeg i višeg obrazovanja od sada će, po njegovoj zamisli, biti u celosti privatno. Sve ove reforme za cilj su imale da „porodici, osnovnoj ćeliji našeg društva, vrate ugled i dostojanstvo koji joj pripadaju”, izjavili su, u jednom neobičnom zajedničkom obraćanju javnosti, novi predsednik Republike i njegov premijer; u Ben Abesovim rečima bilo je i nekog gotovo mističnog prizvuka, dok je Fransoa Bajru, sa širokim blaženim osmehom na licu, odigrao, maltene, ulogu Joce Kobasice, Hanswursta iz starih nemačkih pantomima, koji u prenaglašenoj - i pomalo grotesknoj - verziji ponavlja ono što je pre njega rekao glavni lik. Ne postoji nikakav razlog za strah od muslimanskih škola - što se obrazovanja tiče, velikodušnost petromonarhija oduvek je bila bezgranična. Da iznenađenje bude veće, pojedine katoličke i jevrejske institucije uspele su, očigledno, na vreme da se uklope u igru; objavile su, tako, da su uspele da zatvore finansijsku konstrukciju, te da će naredne školske godine normalno nastaviti s radom. Surovi raspad sistema binarne opozicije levi centar - desni centar, na kojoj je od pamtiveka počivao politički život u Francuskoj, izazvao je u medijskoj sferi jednu vrstu otupelosti koja se graničila sa zanemelošću. Tako smo mogli da gledamo Kristofa Barbijea, sa šalčetom na pola koplja, kako se, sav jadan, vuče od jednog do drugog TV studija, i više ni sam nema snage da komentariše istorijsku promenu za koju nije unapred pretpostavio da će se desiti - za koju, ako ćemo pravo, niko nije pretpostavljao da će se desiti. Pa ipak, malo-pomalo, kako su nedelje odmicale, počele su da se stvaraju male opozicione oaze. Prvo to behu sekularisti sa levice. Ličnosti od kojih se to najmanje moglo očekivati, kao što su Žan-Lik Melenšon i Mišel Onfre, organizovali su protestne skupove; Front levice i dalje je postojao, barem na papiru, i već se moglo predvideti da će Muhamed Ben Abes imati dostojnog izazivača na izborima 2027. godine - ne računajući, razume se, kandidatkinju Nacionalnog fronta. Nasuprot tome, bilo je i grupacija koje su, kao, na primer, Savez studenata selefija, javno osuđivale nemoralno ponašanje, zahtevajući stvarnu primenu šerijata. Malo-pomalo sticali su se uslovi za pravu političku

debatu. Biće to, istina, jedna debata novoga tipa, znatno drugačija od svega što se u Francuskoj događalo prethodnih decenija, a više nalik onome što se može sresti u većini zemalja arapskog sveta; bilo kako bilo, ipak će to biti neka vrsta debate. A samo postojanje političke debate, sve iako je veštačka, neophodno je za skladno delovanje medija i možda, čak, stvaranje u narodu tog osećanja, makar i samo formalnog, da živi u demokratiji. Mimo tog komešanja na površini, Francuska se tih dana brzo razvijala, i to u dubinu. Uskoro se videlo da Muhamed Ben Abes, čak i nezavisno od samog islama, ima razne ideje; u toku jednog razgovora s predstavnicima medija, izjavio je da su na njega uticale ideje distribucionizma, što je kod njegovih sagovornika izazvalo opštu zapanjenost. On je to, ako ćemo pošteno, u više navrata rekao i u toku predsedničke kampanje; budući, međutim, da je kod novinara uvek naglašena ta, uostalom sasvim prirodna, sklonost da prenebregavaju informacije koje ne razumeju, ta izjava nikada nigde nije preneta, pa tako ni potom citirana. Ovoga puta, s obzirom na to da je posredi bila izjava ličnosti koja obavlja dužnost predsednika Republike, nisu imali kud, već su morali da pročešljaju dokumentaciju. Tako je narednih sedmica šira javnost imala prilike da sazna kako je distribucionizam jedna ekonomska filozofija koja se pojavila u Engleskoj početkom XX veka, pod uticajem mislilaca Gilberta Kita Čestertona i Hilera Beloka. Distribucionizam je sebe video kao „treći put”, ograđujući se kako od kapitalizma tako i od komunizma - asimilovanog u okrilju državnog kapitalizma. Ova filozofija je počivala na ideji da se prekine s odvajanjem kapitala od rada. Normalan vid privređivanja u takvom sistemu bila bi porodična preduzeća; kad bi se nekim firmama kao neminovnost nametnulo udruživanje u veće privredne organizme, moralo bi se preduzeti sve da sami radnici budu akcionari svojih preduzeća, i da zajednički snose odgovornost za rukovođenje njima. Distribucionizam je, kasnije će to neizostavno precizirati Ben Abes, bio u savršenom saglasju s islamskim učenjem. I nije to dodatno objašnjenje bilo suvišno; Česterton i Belok su, za života, bili poznati pre svega kao žustri pobornici katoličanstva. Vrlo brzo se ispostavilo da, uprkos proklamovanim antikapitalističkim elementima ove doktrine, vlasti u Briselu nemaju, u suštini, bogzna čega da se plaše kad je o ovoj orijentaciji reč. Glavne praktične mere kojima je pribegla

nova vlada odnosile su se, s jedne strane, na potpuno ukidanje državne pomoći velikim industrijskim grupama - protiv čega se i Brisel odavno već borio, videvši u tome otvoren napad na načela slobodne konkurencije - i, sa druge strane, prelazak na poreski sistem koji će izrazito pogodovati zanatlijama i doprineti poboljšanju statusa samozaposlenih lica. Narod je ove mere odmah prihvatio s oduševljenjem; već decenijama je, naime, sveopšti profesionalni san mladih naraštaja upravo i bio da „pokrenu svoj biznis”, ili bar da se izbore za status nezavisnog radnika. U isti mah, ove mere su savršeno pogodovale razvoju nacionalne ekonomije; uprkos skupim planovima štednje, velika industrijska postrojenja širom Francuske i dalje su se zatvarala, jedna za drugim, dok su poljoprivreda i zanatstvo u takvoj kombinaciji prošli savršeno, pa čak i počeli da osvajaju delove tržišta, kako se to kaže. Ovakav razvoj situacije vodio je Francusku prema jednom novom društvenom modelu, pri čemu je celokupan taj preobražaj ostao u domenu nečega što se samo po sebi podrazumeva, sve dok jedan mladi sociolog, Danijel da Silva, nije izazvao pravi lom objavivši esej pod ironičnim naslovom Jednoga dana, sve će ovo biti tvoje, sine - uz još eksplicitniji podnaslov „Ka familiji zasnovanoj na zdravom razumu”. U uvodu teksta on se osvrnuo na drugi jedan esej, objavljen desetak godina ranije, iz pera filozofa Paskala Bruknera, gde ovaj, konstatujući poraz koji je pretrpela institucija braka iz ljubavi, zagovara povratak braku zasnovanom na zdravom razumu. Isto tako je i Da Silva stao na stanovište da porodični odnosi, a posebno odnos otac-sin, ne mogu ni u kojem slučaju biti utemeljeni na ljubavi, već na prenosu znanja i imovine. Prelazak na sistem u kojem će lični dohoci biti ujednačeni, po njemu, neminovno vodi ka eksploziji porodice i potpunoj atomizaciji društva, čije će obnavljanje biti nemoguće sve dok proizvodni model ne bude ponovo utemeljen na individualnom preduzetništvu. Sve i ako su antiromantičarske teze često sticale izvesnu popularnost zbog skandala koje su izazivale, pre Da Silve nijedna se nije održala na medijskom horizontu, pošto su mediji i dalje bili jednodušni oko toga da se na prvo mesto moraju staviti individualna sloboda, misterija ljubavi, i tome slično. Živoga duha, odličan diskutant, prilično ravnodušan prema raznim političkim i verskim ideologijama, a opet, u svim okolnostima striktno

usredsređen na oblast u kojoj je on lično kompetentan - na analizu razvoja porodičnih struktura i posledica tog razvoja na demografske perspektive zapadnih društava - mladi sociolog je, biće, prvi uspeo da razbije taj oreol desničara kojim su pretili da ga zaokruže, i nametnuo se kao merodavan glas u javnim raspravama o društvu koje su počinjale (počinjale veoma sporo, vrlo postepeno, i bez nekog velikog žara, u tom opštem ambijentu koji se i dalje odlikovao prećutnom i mlitavom pomirenošću sa svim, ali koje su, eto, ipak počinjale) o društvenim projektima Muhameda Ben Abesa.

Moja vlastita porodična istorija bila je savršena ilustracija Da Silvinih teza; što se ljubavi tiče, bio sam se od nje udaljio više nego ikad. Čudo koje se odigralo prilikom prve moje posete Rašidi i Luizi nije se više ponovilo, a moja kita je opet postala organ koliko efikasan toliko neosetljiv; iz njihovog stančića ovoga puta izašao sam u stanju polubeznađa, svestan da ih verovatno više nikada neću videti, i da prave prilike kao da mi cure kroz prste, sve većom brzinom, ostavljajući me, kako bi to rekao Uismans, „neosetljivim i suvim”. Nedugo zatim, hladan vazdušni front nemilosrdno se spustio, prešavši nekoliko hiljada kilometara, na Zapadnu Evropu; pošto su nekoliko dana stajale u mestu iznad Britanskih ostrva i severne Nemačke, polarne vazdušne mase došle su jedne noći do Francuske, izazivajući izrazito niske temperature za to doba godine. Moje telo, koje više nije moglo biti izvor zadovoljstva, i dalje je, međutim, bilo krajnje uverljiv izvor patnje, i ja sam, nekoliko dana kasnije, shvatio da sam, deseti put već možda u prethodne tri godine, postao žrtva dishidroze, koja se ogledala u obliku ekcema praćenog plikovima. Majušni prištići u tabanima i između nožnih prstiju bili su skloni spajanju, a u cilju stvaranja kompaktne gnojne površine, i to naživo. Od dermatologa ću čuti da je stanje dodatno iskomplikovala mikoza - gljive su iskoristile priliku i nastanile se u zoni zahvaćenoj dishidrozom. Terapija je postojala, ali je lečenje trajalo dugo; znatno poboljšanje nije trebalo očekivati barem nekoliko nedelja. Iz noći u noć budio me je bol; satima i satima morao sam da se češem, do krvi, ne bih li osetio barem privremeno olakšanje. Čudo je pravo bilo kako su se moji nožni prsti, ti debeljušni parčići mesa, uopšte mogli naći na tako bolnim mukama.

Jedne noći, pošto sam se bio prepustio bespoštednom češanju, ustadoh u jednom trenutku, raskrvavljenih stopala, i odoh do

staklenih vrata. Bilo je tri ujutro, ali mrak je, kao i uvek u Parizu, bio tek delimičan. S prozora sam mogao da vidim desetak oblakodera i nekoliko stotina zgrada prosečne visine. Sve u svemu, nekoliko hiljada stanova i isto toliko domaćinstava - domaćinstava koja su se u Parizu generalno svodila na jednu do dve osobe, a sve češće na samo jednu. U većini tih ćelija svetlo u tom trenutku nije gorelo. Ja nisam imao, ništa više od većine tih ljudi, pravog razloga da se ubijem. Razloga sam, štaviše, kad malo bolje sagledam stvari, imao kudikamo manje; moj život bio je obeležen realnim intelektualnim dostignućima, pripadao sam određenom miljeu - svakako izrazito uskom - priznatih i, čak, uvažavanih ljudi. Na materijalnom planu nisam mogao da se žalim; do smrti sam mogao da računam na natprosečna primanja, dvaput veća od nacionalnog proseka, a da pritom ne moram ama baš ništa da radim. Pa ipak, dobro sam osećao kako se bližim samoubistvu, a da nisam ni očajan ni bogzna kako tužan; posredi je, jednostavno, bilo jedno dugotrajno opadanje „sveukupnosti funkcija koje se opiru smrti”, o kojoj govori Biša. Prosta volja za životom nije mi više očito bila dovoljna da nastavim da se odupirem svim tim patnjama i mukama koje određuju život prosečnog zapadnjaka, nisam više bio u stanju da živim za samoga sebe, a za koga bih drugog pa živeo? Ljudski rod me nije zanimao, gadio mi se čak, ljudska bića nisam smatrao braćom, bilo koji segment ljudskog roda još manje, kao na primer onaj koji bi činili moji zemljaci, ili moje nekadašnje kolege. Pa ipak, u nekom neugodnom smislu, smislu koji sam svakako morao da uvažim, ta ljudska bića bila su mi slična, ali upravo me je ta sličnost i terala da bežim od njih; trebalo je naći jednu ženu, to je bar klasično, provereno rešenje, žena je svakako ljudsko biće, ali predstavlja neku vrstu pomalo drugačije ljudskosti, ona u život unosi izvesnu egzotičnu aromu. I Uismans je sebi sigurno morao ovaj problem postavljati služeći se, praktično, istovetnim pojmovima, situacija se otada nije ništa promenila, izuzev na način formalan i negativan, sporim urušavanjem, izjednačavanjem razlika - s tim što ni to, bez sumnje, nije bilo toliko izraženo. Konačno je Uismans krenuo jednim drugim putem, opredelio se za radikalniji vid egzotike koji čini božanstvo ; ali ja sam pred tim putem poslovično ostajao jednako zbunjen.

Prošlo je tako još nekoliko meseci; dishidroza se najzad povukla pred terapijom, ali su je, maltene odmah, smenili izrazito žestoki napadi šuljeva. Bilo je tih dana, inače, sve hladnije, a i moje kretanje sve racionalnije; jedan odlazak nedeljno do Žean Kazina, da obnovim zalihe namirnica i ostalih potrepština, i jedan izlazak dnevno do poštanskog sandučeta, da pokupim knjige koje sam naručivao preko Amazona. Vreme praznika sam pak provodio ne prepuštajući se očaju preko svake mere. Prethodne godine, još mi je bilo stiglo nekoliko imejlova s novogodišnjim čestitkama - od Alis, na prvom mestu, kao i od nekoliko kolega i koleginica s faksa. Ove godine, prvi put, nije mi se javio niko. Devetnaestog januara uveče obuzela me je, nepredviđeno, kriza; plakao sam, i nikako da stanem. Ujutro, dok je svitalo iznad KremlinBisetra,38 odlučio sam da odem do opatije u Ligižeu, tamo gde je Uismans primio zvanje oblata.

Preko razglasa su najavili da TGV kasni neodređeno dugo, i sada su agenti za bezbednost SNCF-a patrolirali peronima, da ne bi slučajno neki putnik podlegao iskušenju da pripali cigaretu; putovanje mi je, sve u svemu, počelo vrlo loše, a u vozu su me tek čekale nove neprijatnosti. Prostor namenjen za prtljag bio je dodatno smanjen otkad sam poslednji put išao vozom, i sada gotovo da ga nije ni bilo; hodnici su bili puni kofera i putnih torbi, zbog čega je šetnja kroz vagone, koja i jeste činila najbolju stranu putovanja vozom, postala problematična, a ubrzo i nemoguća. Serverov bar, do kojeg sam morao da se probijam punih dvadeset pet minuta, priredio mi je, neizbežno, još jedno razočaranje; većina jela u meniju, i inače oskudnom, nije se mogla naručiti. SNCF i kompanija Server izvinjavali su se zbog ove trenutne neugodnosti; morao sam, tako, da se zadovoljim salatom od kinoe s bosiljkom i italijanskom kiselom vodom. Kupio sam prethodno bio Liberasion, u staničnoj prodavnici Relea, pomalo i zato što nisam znao šta ću. Naposletku mi je jedan članak ipak privukao pažnju, kad smo bili negde oko Sen-Pjer-de-Kora; distribucionizam koji zagovara novi predsednik ipak će biti manje bezazlen nego što se u prvi mah činilo. Jedan od ključnih elemenata političke filozofije čiji su tvorci bili Česterton i Belok jeste princip supsidijarnosti. Po tom principu, nijedan entitet (društveni, privredni ili politički) ne bi trebalo da na sebe preuzima dužnost koja se može poveriti nekom manjem entitetu. Papa Pije XI, u svojoj enciklici Quadragesimo Anno, ovako je definisao to načelo: „Kao što je loše uskratiti jedinki pravo na rad i zajednici poveriti poslove koje bi trebalo da obavljaju privatno preduzetništvo i industrija, isto tako za jednu superiornu organizaciju predstavlja veliku nepravdu, ozbiljno zlo i remećenje poželjnog poretka da se bavi funkcijama koje efikasno mogu da obave i manji entiteti, niži po rangu.” U ovom konkretnom slučaju, ta nova funkcija čije bi poveravanje preširokom krugu ljudi, kako je to Ben Abes uočio, „poremetilo poželjan poredak”, nije zapravo bila ništa drugo nego -

društvena solidarnost. A šta ima lepše, rekao je uzbuđeni Ben Abes u svom najnovijem govoru, od solidarnosti u toplom okruženju porodice, kao osnovne ćelije! „Toplo okruženje porodice, kao osnovne ćelije”, u najvećoj je meri, u ovom stadijumu, bilo pitanje programa; ali kudikamo konkretnije, novi vladin predlog budžeta predviđao je da u roku od tri godine socijalna davanja u zemlji budu smanjena na osamdeset pet odsto. Najčudesnije od svega bilo je to što je hipnotička magija koju je Ben Abes od početka oko sebe širio i dalje delovala, kao i što njegove namere nisu nailazile ni na kakvo ozbiljno protivljenje. Levica je oduvek bila sklona da nameće antisocijalne reforme koje bi inače bile energično odbijene da potiču sa desnice; takva praksa je, međutim, još više dolazila do izražaja kod muslimanske partije. Čitajući rubriku posvećenu međunarodnoj politici, saznao sam, pored ostalog, da pregovori s Alžirom i Tunisom oko njihovog pristupanja Evropskoj uniji ubrzano napreduju, te da bi ove dve zemlje pre kraja naredne godine trebalo da se pridruže Maroku pod okriljem Unije, uspostavljeni su, takođe, i prvi kontakti s Libanom i Egiptom.

Opšta slika o mom putovanju počela je pomalo da se popravlja na stanici u Poatjeu. Taksista je bilo u dovoljnom broju, i jedan od njih nije bio ni najmanje iznenađen kad sam mu saopštio da idem do opatije u Ligižeu. Beše to čovek od svojih pedesetak godina, krupan, pogleda misaonog i blagorodnog; svoje višenamensko vozilo marke tojota vozio je krajnje obazrivo. Ljudi iz celog sveta, rekao mi je on, dolaze poslednjih nedelja da provedu neko vreme u najstarijem hrišćanskom manastiru na Zapadu; negde prošle nedelje, biće, on lično je vozio jednog poznatog američkog glumca - nikako nije mogao da mu se seti imena, ali bio je siguran da je čoveka gledao na filmu; na osnovu nekoliko pitanja koja sam mu postavio, zaključio sam da je, verovatno, premda ne izvesno, reč o Bredu Pitu. Tamo će mi svakako biti ugodno, izneo je on svoje uverenje; mesto je mirno, hrana odlična. U času dok je izgovarao te reči, osećao sam da taj čovek ne samo da misli to što mi govori već da mi to i iskreno želi, i da on pripada onoj grupi ljudi kojih, naposletku, i nema tako mnogo, a koji se uvek unapred raduju sreći bližnjih, ukratko, da je moj taksista bio ono što

zovemo dobar čovek.

U manastirskom predvorju, s leve strane ulazilo se u prodavnicu, gde su zainteresovani mogli da kupe monaške rukotvorine; prodavnica je, međutim, trenutno bila zatvorena, dok na prijavnici, s desne strane, nije bilo nikoga. Bilo je tu malo obaveštenje - pozvonite u slučaju da nema nikoga, uz napomenu da se, osim u najhitnijim slučajevima, od toga valja uzdržati za vreme bogosluženja. Navedena je bila i satnica službi, ali samo kad služba počinje, ne i kad se završava; posle veoma dugog preračunavanja, gde sam u celu kalkulaciju morao da ubacim i vremena za obed, došao sam do zaključka da jedna služba ne bi trebalo da traje duže od pola sata, jer u protivnom ne bi sve moglo da stane u jedan dan. Na osnovu dodatnog proračuna, procenio sam da bi monasi upravo u tom trenutku morali biti tačno između službe Šestog i Devetog časa; mogao sam, znači, da pozvonim. Nekoliko minuta kasnije, pojavio se stasit monah odeven u crnu rizu; kad me je ugledao, na licu mu se pojavio širok osmeh. Visokog čela oivičenog malim uvojcima kestenjaste kose, tek tu i tamo posedele, s tankom bradom, isto tako kestenjastom - izgledao je, bar po mojoj proceni, kao da mu je - najviše - pedeset godina. - Ja sam brat Žoel, ja sam vam odgovorio na imejl - reče on pre nego što će preuzeti moju putnu torbu, ne davši mi priliku da bilo šta kažem. - Sad ću da vas otpratim do vaše sobe. Hodao je izrazito uspravno, moju torbu, inače prilično tešku, nosio je bez ikakvog napora, i sve u svemu, činilo se da je fizički u punoj formi. - Veoma se radujemo što vas ponovo vidimo - nastavi on. - Prošlo je već više od dvadeset godina, zar ne? Mora biti da sam ga pogledao s krajnjim nerazumevanjem, pošto me on upita: - Vi ste već dolazili kod nas, ima dvadesetak godina, zar ne? U to vreme pisali ste o Uismansu? Jeste to bilo tačno, ali ja sam bio jednostavno zapanjen što me se on sećao, budući da njegovo lice u meni nije budilo ma ni najbleđe sećanje. - Vi ste ono što se kaže svratištar, jelda?

- Ne, ne, taman posla, ali u to vreme jesam bio. To je funkcija koju često obavljaju mladi monasi - ili bar mlađi u monaškom životu. Svratištarevo je da razgovara s našim gostima, on je još u dodiru sa svetom; biti svratištar, to vam je kao neka vrsta pripravničkog staža, prelazne faze koju monah prolazi pre nego što utone u zavet ćutanja. Što se mene lično tiče, dužnost svratištara obavljao sam nešto malo duže od jedne godine. Hodali smo pored jedne renesansne zgrade, lepe baš, koja je izlazila na park; zasenjujući zraci zimskog sunca presijavali su se po alejama zatrpanim uvelim lišćem. Tamo dalje nalazila se crkva, gotovo u ravni s visokim klosterom, u poznom gotičkom stilu. - To je stara manastirska crkva, ona je tu stajala u Uismansovo vreme...- reče mi brat Žoel. - Ali kada je, posle usvajanja Kombovih zakona,39 razbijena monaška zajednica, pa ni kad smo svi uspeli da se okupimo, nikako nam nije pošlo od ruke da je obnovimo, za razliku od zgrada koje pripadaju samom klosteru. Morala je stoga da bude podignuta nova crkva, unutar manastirskih zidina. Zastali smo ispred jednog malog, jednospratnog zdanja, takođe u renesansnom stilu. - Ovo nam je konak - nastavi brat Žoel - tu ćete biti smešteni... U istom tom trenutku, neki zdepasti monah od svojih četrdesetak leta, takođe u crnoj rizi, stiže ka nama stazicom, trčeći. Živahan, s ćelom koja se maltene presijavala na suncu, odavao je utisak čoveka koji je u isti mah do krajnosti nestašan i stručan; taman da te podseti na nekog ministra finansija ili, još bolje, na ministra budžeta;40 kako bilo, na jednog od onih ljudi kojima ćeš bez oklevanja poveriti odgovorne funkcije, ili je bar tako meni izgledalo. - A evo i brata Pjera, našeg novog svratištara, s njim ćete saobraćati oko svih praktičnih aspekata vašeg boravka ovde... saopšti mi brat Žoel. - Ja sam ovamo došao isključivo da vas pozdravim. - I rekavši to, on se nakloni, i to veoma duboko, steže mi ruku, pa se zaputi u pravcu klostera. - Došli ste te-že-veom? - zainteresova se odmah brat svratištar; ja mu odgovorih potvrdno. - Da, stvarno je brzo, kad ide čovek te-ževeom - produži on, s neskrivenom željom da razgovor zapodene na neku obostrano prihvatljivu temu. A onda me, uzevši mi torbu, povede prema mojoj sobi; bila je četvrtasta, otprilike tri sa tri, okrečena u

svetlosivu, španski zid; patos je bio prekriven prilično pohabanim tapisonom srednje sive boje. Jedini ukras u toj prostoriji bilo je veliko raspeće od tamnog drveta iznad malog kreveta-samca. Odmah sam primetio da lavabo nema slavinu; nije mi promakao ni detektor za dim na tavanici. Rekao sam bratu Pjeru da će meni svaka soba savršeno odgovarati, s tim što sam unapred znao da nije tako. Dok se u Na putu preispituje, katkad i unedogled, nad činjenicom da li će umeti da podnese život u manastiru, jedan od nepovoljnih argumenata koje Uismans iznosi upravo je taj što mu, verovatno, neće dozvoliti da puši unutar manastirskih građevina. Zbog takvih sam ga rečenica, u stvari, oduvek i voleo; kao recimo zbog onog pasusa gde kaže da se jedna od malobrojnih ovozemaljskih radosti sastoji u tome da se, sami, smestite u krevet tako da vam pri ruci bude gomila dobrih knjiga i jedno paklo duvana. Tako je, nema sumnje; ali u njegovo vreme detektora za dim nije bilo. Na jednom prilično rasklimanom stolu od drveta počivale su Biblija, zatim tanka knjižica - rad oca Žan-Pjera Lonžaa - o svrsi povlačenja u manastir (izričito je bilo napomenuto: „Ne nositi sa sobom”) i jedan list sa uputstvima koji je, u suštini, sadržao satnicu službi i obeda. Dovoljno mi je bilo da preletim pogledom preko tog lista pa da zaključim kako će svaki trenutak početi Deveti čas, ali ipak odlučih da, pošto mi je prvi dan, apstiniram od molitve; njena mi simbolika nije bila tako silovita, smisao Trećeg, Šestog i Devetog časa u tome je da se „obnavlja prisustvo Božje u toku čitavog dana”. Bilo je ukupno sedam službi u toku dana, plus svakodnevna misa; u odnosu na Uismansovo doba, tu se ništa nije bilo promenilo, s tim što je sada lakše bilo utoliko što je bdenije, koje je nekada počinjalo u dva noću, bilo pomereno na deset uveče. Za vreme mog prvog boravka na ovom mestu, mnogo mi se dopala ta služba sačinjena od dugih meditativnih psalama, u gluvo doba noći, jednako daleko od noćne službe (i oproštaja od dana) i od hvala u slavu novoj zori; ta služba beše sazdana od čekanja i ničeg više, od vrhovne nade bez ikakvog razloga za nadanje. Usred zime, u vreme kada crkva nije čak ni grejana, ta služba nikako nije mogla biti laka. Mene je, u svemu, najviše impresioniralo to što me je brat Žoel prepoznao, posle više od dvadeset godina. Mora biti da se njemu u tom periodu nije mnogo toga događalo, otkako je napustio mesto

brata svratištara. Vreme je potom provodio radeći u manastirskim radionicama, svakodnevno je prisustvovao službama. Život mu je bio miran i, verovatno, srećan; u živom kontrastu u odnosu na moj. Krenuo sam potom u dugu šetnju po parku, paleći cigaretu na cigaretu, i čekao večernje, posle kojeg se išlo na večeru. Sunce je bleštalo sve jače, inje je svetlucalo pod njegovim zracima, kameni zidovi tinjali su plavim odsjajima, rumeneo se tepih od lišća. Nije mi više bio jasan smisao mog boravka ovde; ponekad bi mi se javio, ali kao izdaleka; a onda bi, časak kasnije, iščezao; ali nije taj smisao, očigledno, ni imao više neke posebne veze s Uismansom.

U naredna dva dana uspeo sam da se naviknem na taj sled službi, a da ih ipak nisam uistinu zavoleo. Misa je bila jedini prepoznatljivi element, jedina tačka dodira s onim što pobožnost znači u spoljašnjem svetu. Što se ostalog tiče, bila su to čitanja i pevanja psalama prigodnih za određena doba dana, ponekad isprekidanih čitanjem kratkih svetih tekstova, za šta je zadužen bio neki od monaha - ta čitanja redovno su pratila i obroke, a jelo se u tišini. Moderna zgrada crkve, sagrađena unutar manastirskih bedema, bila je svedena i ružna - pomalo je, svojom arhitekturom, podsećala na tržni centar Super-Pasi u Ulici Blagovesti,41 i ti virtaži, obične apstraktne obojene mrlje, jedva da su zasluživale pažnju; sve to, međutim, i nije imalo bogzna kakve važnosti u mojim očima; ja nisam bio esteta, bio sam to svakako neuporedivo manje od Uismansa, i uniformna ružnoća savremene religijske umetnosti mene je ostavljala maltene ravnodušnim. Glasovi monaha uzdizali su se u ledenom vazduhu, čisti, skrušeni i dobrodušni; behu ti glasovi puni blagosti, nade i strpljenja. Gospod Isus će se vratiti, vratiće se uskoro, i toplina njegovog prisustva ispunjava naše duše radošću - to je, u suštini, bila zajednička tema svih tih pesama, pesama posvećenih čekanju, izvornom i blaženom. Dobro je zapazio Niče, onim svojim njuhom matore kurve, da je hrišćanstvo u osnovi ženska religija. Sve je to meni još i moglo da odgovara, ali kad bih se vratio u sobu, stvari bi počele da se kvare; detektor za dim netremice me je motrio onim svojim malim, neprijateljskim crvenim okom. Ponekad bih stao na prozor da popušim cigaretu, i tako sam konstatovao da su se i tu stvari promenile nagore od Uismansovog vremena; linija TGV-a prolazila je s one strane parka, na dvesta metara vazdušnom linijom od moje sobe, vozovi su na tom mestu još bili u punoj brzini, i buka kompozicija prekidala je, više puta u toku jednog sata, meditativnu tišinu ovoga mesta. Postajalo je, međutim, sve hladnije, i posle svakog od tih stajanja na prozoru morao sam kasnije da se šćućurim uz sobni

radijator. Raspoloženje mi se kvarilo, a i proza oca Žan-Pjera Lonžaa, nesumnjivo izvrsnog monaha, vođenog dobrim namerama i ljubavlju, sve me je više izluđivala. „Život bi morao da bude neprekidna ljubavna razmena, bili mi u dobru ili u zlu”, pisao je on, „pa stoga iskoristi ovih nekoliko dana da poradiš na svom umeću ljubavi, a i da se prepustiš ljubavi, primajući je kroz reči i kroz dela.” Promašio si temu, glupsone, ja sam ovde sam u sobi, rugao sam mu se van sebe od besa. „Ti si ovamo došao da odložiš svoj prtljag i započneš putovanje koje vodi u tebe samoga, ka onom izvorištu gde svoj izraz pronalazi snaga želje”, pisao je on dalje. Znam ja šta želim, penio sam, a želim samo da popušim jednu pljugu, je l’ kapiraš, glupsone, to je izvorište svega ovde. Možda ja i nisam, za razliku od Uismansa, imao to osećanje da mi je srce „skorelo i dima se nahvatalo”; ne, ali su zato meni pluća bila skorela i nahvatala se dima od duvana, e tu već nema trunke sumnje. „Osluškuj, jedi i pij, plači i pevaj, kucaj na vrata ljubavi!”, kliktao je Lonža u ekstazi. Ujutro trećeg dana shvatio sam da moram da odem, da je za mene boravak na tom mestu samo jedan neuspeh i ništa drugo. Ocu Pjeru sam ispričao kako me čekaju neke apsolutno nepredviđene profesionalne obaveze, posao doslovce neverovatnog obima, zbog čega sam, avaj, primoran da skratim svoj boravak ovde. Znao sam da će mi, s onom facom Pjera Moskovisija,42 poverovati na reč, a možda on sam i jeste bio neka vrsta Pjera Moskovisija, u nekom unutrašnjem životu, uostalom, kad se sretnu dva Pjera Moskovisija, oni će svakako moći da razumeju jedan drugoga, znao sam da će među nama sve proteći u najboljem redu. U trenutku kad smo se rastajali u predvorju manastirskom, on je, tako, izrazio želju da ja taj put koji me je doveo među njih doživim kao put svetlosti. Da, nema problema, rekao sam ja, sve je bilo super, ali osetio sam u tom trenutku da sam pomalo izneverio njegova očekivanja. Te noći, oblast niskog vazdušnog pritiska s Atlantika stigla je do Francuske iz jugozapadnog kvadranta, temperatura je porasla za deset stepeni; gusta magla pala je na predele oko Poatjea. Taksi sam pozvao prerano, ostalo mi je bilo skoro sat vremena koje je trebalo nekako ubiti; navratio sam do Bara prijateljstva, čiji se ulaz nalazio na manje od pedeset metara od manastira, pa mahinalno počeo da tučem po lefu i hoehardenu. Konobarica je bila mršava i preterano našminkana, gosti su pričali glasno - o nekretninama i godišnjim

odmorima, uglavnom. Nisam osećao ni najmanje zadovoljstvo što sam se ponovo našao među sebi sličnima.

V

„Ako nije politika, islam nije ništa.” (Ajatolah Homeini)

Na stanici u Poatjeu morao sam da zamenim voznu kartu. Prvi te-ževe za Pariz bio je gotovo pun, pa sam doplatio za klasu TGV Pro Premijer. Po objašnjenju SNCF-a, bio je to ambijent za povlašćene, u kojem je bila zajemčena besprekorna bežična internet konekcija, veći stočići na koje mogu da stanu radna dokumenta, električne utičnice da se ne bi nekome desilo da ga laptop u najglupljem trenutku izneveri; mimo toga, bila je to, u stvari, obična prva klasa.

Pronašao sam jedno zavučeno mesto, bez sedišta preko puta, a u pravcu kretanja voza. S druge strane prolaza između sedišta, jedan poslovni čovek, Arapin od svojih pedesetak leta, odeven u dugu belu dželabu, sa isto tako belom kefijom, po svemu sudeći iz Bordoa, bio je naslagao nekoliko fascikala pored računara na stočićima koji su mu bili na raspolaganju. Preko puta njega sedele su dve mlade devojke, do juče adolescentkinje takoreći - bez sumnje njegove supruge - koje su prethodno bile izvršile pravu raciju na slatkiše i časopise u staničnom Releu. Bile su živahne i nasmejane, na sebi su imale duge haljine i višebojne velove. Na trenutak samo, jedna se zadubi u Piksu magazin, a druga u Uups. Onaj poslovni čovek je pak ostavljao utisak osobe suočene s ozbiljnim brigama; otvorivši mejlboks, poslao je jedan imejl s prilogom koji je sadržavao veći broj tabela u ekselu; činilo se da je njegova zabrinutost samo dodatno porasla kad je pregledao ove dokumente. Ukucao je, zatim, neki broj u mobilni, a onda se upustio u jedan dug telefonski razgovor; govorio je tiho, i ja nikako nisam mogao da razumem o čemu je reč; bez nekog većeg elana pokušavao sam da se zadubim u čitanje Figaroa, koji je o novom režimu uspostavljenom u Francuskoj pisao sa stanovišta nekretnina i luksuzne robe. S te tačke gledišta, situacija je bila izrazito obećavajuća; uviđajući da će ovde ubuduće imati posla s jednom

prijateljskom zemljom, državljani zalivskih monarhija sve su otvorenije iskazivali želju da sebi priušte stan u Parizu ili na Azurnoj obali, bili su spremni da plate više od Kineza i Rusa, ukratko - stanje na tržištu bilo je dobro. Od srca se smejući, one dve mlade Arapkinje bile su u međuvremenu počele da se igraju onoga „Pronađi razlike” u Piksu magazinu. Podigavši oči sa svojih tabela, poslovni čovek im uputi jedan bolan prekoran pogled. Nasmešiše se i one njemu, pa nastaviše, onako sve uzbuđene, da ćućore među sobom. On ponovo uze mobilni, pa započe novi razgovor, isto onoliko dugačak i poverljiv kao što je bio prvi. U islamskom sistemu, ženama je - to jest onim ženama koje su dovoljno lepe da bi pobuđivale želju bogatog muža - ostavljena mogućnost da, u suštini, ostanu deca celog svog života. Tek što izađu iz detinjstva, i same postaju majke, ponovo ulaze u detinji svet. Deca im porastu, onda one postanu bake, i tako im prolazi život. Ove ovde su svega nekoliko godina ranije počele da kupuju seksi donji veš, menjajući dečje igre za seksualne igre - što, u osnovi, izađe na manjeviše isto. Nema sumnje, žena u tom sistemu gubi nezavisnost, ali fuck autonomy,43 i ja sam sebi samom morao da priznam da sam se sopstvene nezavisnosti odrekao kao od šale, da sam to doživeo kao istinsko olakšanje, onda kad sam odustao od svake odgovornosti, što profesionalne, što intelektualne, te da u ovom trenutku ni najmanje nisam zavideo ovom poslovnom čoveku što sedi s druge strane prolaza između sedišta u našem vagonu TGV Pro Premijer, a čije je lice, kako je tekao taj telefonski razgovor, postajalo već sivo od strepnje, jer očigledno su mu kola bila krenula nizbrdo; u tom trenutku, uzgred, voz prođe kroz stanicu Sen-Pjer-de-Kor. Ako ništa drugo, taj čovek ima nadoknadu u vidu ove dve graciozne i šarmantne supruge, pored kojih može da zaboravi sve brige iscrpljenog poslovnog čoveka - a može biti da ga u Parizu čekaju još jedna ili dve, učinilo mi se da sam tako upamtio, da im je maksimalan broj žena, po šerijatu, četiri. Moj otac je pak imao... moju majku, tu bludnicu neurotičnu. Uzdrhtao sam na samu pomisao. Ona sada jeste bila pokojna, oboje su bili pokojni; ja bejah ostao kao jedini živi svedok premda pomalo umoran u poslednje vreme - njihove ljubavi.

I u Parizu je temperatura vazduha bila porasla, ali malo manje, i neka sitna, hladna kišica padala je na grad; saobraćaj je bio vrlo gust u Ulici Tolbijak, koja mi se najednom učinila neuobičajeno dugom, nikada, pomislih, nisam išao ulicom tako dugom, tako turobnom i dosadnom, da joj kraja nema. Od povratka u Pariz nisam očekivao ništa posebno, samo raznorazne brige. Pa ipak, na veliko moje iznenađenje, u poštanskom sandučetu sačekalo me je jedno pismo - konačno nešto, a da nije ni reklama, ni račun, ni neka istrativna pošta. S gađenjem sam zavirio u svoju dnevnu sobu, ne mogavši da poreknem činjenicu da ne osećam neko posebno zadovoljstvo što se vraćam kući, u ovaj stan u kojem se niko ne voli, i koji niko ne voli. Sipao sam sebi kalvadosa u veliku čašu pre nego što ću otvoriti pismo. Potpisao ga je bio Bastijen Laku, koji je, po svemu sudeći, nekoliko godina ranije - informacija mi je u datom trenutku bila promakla nasledio Iga Pradijea na mestu urednika biblioteke Plejade. Laku je prvo izneo zapažanje da Uismans, nekim neobjašnjivim propustom, još nije uvršten u katalog biblioteke Plejade, iako on, apsolutno, pripada korpusu klasika francuske književnosti; što se toga tiče, mogao sam samo da se složim s tom konstatacijom. U daljem tekstu naglasio je da je potpuno ubeđen kako bi, ako postoji iko kome bi morao biti poveren rad na uređivanju Uismansovih dela pod okriljem biblioteke Plejade, to svakako morao da budem ja, prvenstveno zbog moje opštepriznate stručnosti u predmetnoj oblasti. Takav predlog se ne odbija. Dobro, može se odbiti, ali to bi onda značilo odreći se svakog oblika intelektualne ili društvene ambicije svake ambicije, ukratko. Jesam li ja uistinu bio spreman na to? Morao sam, bogami, da sipam još jednu čašu kalvadosa i razmislim o ovom pitanju. Razmislivši konačno, došao sam do zaključka da bi razboritije bilo sići pa kupiti još jednu bocu.

Vrlo lako sam zakazao sastanak s Bastijenom Lakuom, za dva dana kasnije. Kancelarija mu je izgledala tačno onako kako sam je zamišljao, u starinskom stilu, na trećem spratu, u zgradi sa stepeništem od krutog drveta i pogledom na slabo održavana dvorišta u unutrašnjosti kvarta. On sam bio je intelektualac standardnog tipa, s malim ovalnim naočarama bez okvira, vrlo vesele naravi, vidno zadovoljan sobom, svetom i svojim položajem u njemu. S obzirom na to da sam imao vremena da se malo i pripremim za ovaj razgovor, predložio sam da Uismansova dela podelimo na tomove, pri čemu bi se u prvom našla dela od Kutije sa začinima do Penzije gospodina Bugrana (tu sam odredio 1888. kao godinu kad je najverovatnije napisano ovo delo), dok bi se u drugom našlo sve od Tamo dole pa do Oblata, uključujući, naravno, i Lurdsku svetinu. Ova jednostavna, logična i, štaviše, očigledna podela ne bi trebalo da bude uzrok bilo kakvih teškoća. Pitanje propratnih komentara bilo je, međutim, kao i obično, znatno škakljivije. Autori pojedinih pseudonaučnih saznanja smatrali su da je pametno posvetiti po zabelešku svakom od tih bezbrojnih pisaca, muzičara i slikara čija imena Uismans pominje. Meni se to učinilo savršeno bespotrebnim, čak i u varijanti da se ti komentari ostave za kraj knjige. I mimo toga što bi na taj način sam obim knjige mogao enormno da se poveća, već ni mi nikako ne bismo mogli da utvrdimo da li smo u tim objašnjenjima preterali - ili možda rekli manje nego što treba - o Laktansu, Anđeli iz Folinja ili Grinevaldu; ljudi koji o tome žele da saznaju više, moći će sami da potraže informacije, i to je to. A što se tiče Uismansovih odnosa s piscima toga doba - Zolom, Mopasanom, Barbeom d’Orvilijem, Gurmonom ili Bloaom - za to, po mom mišljenju, i služi predgovor. I u tome se Laku smesta saglasio sa mnom. S druge strane, međutim, teške reči i neologizmi koje Uismans upotrebljava opravdavaju obilno pribegavanje objašnjenjima - koje bih ja radije video u obliku fusnota, e da se čitanje ne bi preterano usporavalo. On je s ushićenjem pristao i na to. - Pa vi ste, u tom pogledu, već obavili veliki posao u svojim Vrtoglavicama neologizama! - reče on razdragano. Ja podigoh desnu ruku, iskazujući tako uzdržanost, tek da mu stavim do znanja da sam se, upravo naprotiv, u delu koje je on bio tako dobar da pomene, ja samo ovlaš dotakao tog pitanja; tu je obrađena najviše jedna četvrtina

Uismansovog lingvističkog korpusa. On tada, sa svoje strane, podiže levu ruku, i beše to jedan krajnje umirujući gest; prirodno, čovek ni u kojem slučaju nije želeo da potceni nezanemarljivo veliki posao koji je mene čekao u procesu priređivanja ovog izdanja; nikakav krajnji rok nije mi postavio, i ja s te strane slobodno mogu da budem potpuno miran. - Da, radićete za večnost... - Uvek je pomalo pretenciozno kad se to kaže; ali stvarno jeste tako, ili je barem naša ambicija da ovo bude za večnost. Posle ovih reči, izgovorenih u žarkom saglasju, nakratko je zavladala tišina; dobro je, pomislih ja, jedinstveni smo, uspostavili smo zajedničke vrednosti, ići će ovo kao po loju, ova Plejada. - Roberu Redižeu je mnogo žao što ste otišli sa Sorbone posle... promene vlasti, ako se tako može reći - nastavi on potom nešto tužnijim glasom. - Znam to, jer on mi je prijatelj. Lični prijatelj dodade on, ne bez ponosa. - Pojedini nastavnici, oni vrlo visokog nivoa, ostali su na univerzitetu. Neki drugi, inače takođe na vrlo visokom nivou, otidoše. Svaki od tih slučajeva gde su ljudi otišli, uključujući i vaš slučaj, Rober je doživeo kao ličnu ranu - zaključi on malo prenaglo, kao da mu teško pada kad dođe do kurtoazije i prijateljstva. Na to nisam znao šta da mu kažem, čega i on sam postade svestan posle tišine koja je potrajala otprilike minut vremena. - Nego, mnogo sam srećan što ste pristali da učestvujete u ovom mom malom poduhvatu! - uskliknu on trljajući ruke, kao da je reč o nekoj ugodnoj farsi koju ćemo odigrati u tom svetu visokog znanja. Znate, meni je to apsolutno nenormalno, i žaljenja dostojno, da čovek kao što ste vi... da čovek vašeg nivoa, hoću reći, najednom ostane bez profesure, bez publikacija, bez ičega! - Posle ovih završnih reči, svestan da je možda malo i preterao s dramatikom, on neprimetno ustade iz stolice; ustadoh za njim i ja, nešto živahnije.

Laku me je, ne bi li na taj način krunisao dogovor koji smo upravo napravili, otpratio ne samo do vrata svoje kancelarije, već je sišao sa mnom sve do prizemlja („Pazite, stepenice su vrlo neravne!”), da bismo potom prošli kroz hodnike („Pravi lavirint!”, dobaci on

humoristično; nije to, ako ćemo pravo, bio nikakav lavirint, već dva hodnika koja se seku pod pravim uglom, i odmah smo izbili pravo na foaje) i stigli do izlaza iz sedišta izdavačke kuće Galimar, smeštene u Ulici Gastona Galimara. Napolju je opet bilo zahladnelo, i vazduh je bio suvlji, a ja se toga časa dosetih da ni u jednom trenutku nismo potegli pitanje novčane naknade. Kao da mi je pročitao misli, on pruži jednu ruku ka mom ramenu - ne dodirnuvši ga pritom - pa ovako reče: - Ovih dana ću vam poslati predlog ugovora - da bi potom, u istom dahu, dodao: - I da, naredne subote ima jedan mali prijem u čast ponovnog otvaranja Sorbone. Poslaću vam i pozivnicu. Znam da će Roberu biti veoma drago ako biste mogli da nađete slobodnog vremena. Ovog puta me jeste dotakao po ramenu, a onda smo se rukovali. Poslednje rečenice izgovorio je s nekom vrstom laganog ushićenja, kao da mu je to, ko zna otkud, upravo palo na pamet, ali mene je tog časa obuzelo osećanje da su upravo te, poslednje rečenice, bile objašnjenje i uzrok svemu.

Prijem je počinjao u šest posle podne, na poslednjem spratu Instituta arapskog sveta, iznajmljenom za tu priliku. Dok sam pokazivao pozivnicu na ulazu, bio sam pomalo zabrinut; koga bih ja ovde uopšte mogao da sretnem? Saudijce, da, u to nije bilo nikakve sumnje; na samoj pozivnici bilo je, uostalom, zajamčeno prisustvo jednog saudijskog princa čije sam ime odmah prepoznao; bio je to glavni darodavac novog univerziteta Pariz-Sorbona. Verovatno ću ovde videti i svoje nekadašnje kolege, ako ne sve, a ono bar one koji su pristali da rade u toj novoj strukturi - od njih sam, međutim, poznavao jedino Stiva, a Stiv je bio poslednja osoba na svetu koju bih u tom trenutku želeo da sretnem. Prepoznao sam, ipak, jednog čoveka, nekadašnjeg kolegu, i to tek što načinih nekoliko koraka u toj velikoj dvorani osvetljenoj lusterima; lično sam ga, istina, poznavao tek da se kaže, biće da smo svega jednom ili dvaput razgovarali, ali Bertran de Žinjak je uživao svetski ugled u oblasti srednjovekovne književnosti, redovno je držao predavanja na Kolumbiji i Jejlu, i bio autor referentnog dela o Pesmi o Rolandu. Bio je to, u osnovi, jedini pravi uspeh kojim je predsednik novootvorenog univerziteta mogao, u smislu pridošlica, da se podiči. Mimo toga, ja u suštini i nisam imao bogzna šta da mu kažem, budući da je oblast srednjovekovne književnosti za mene bila i ostala pretežno nepoznata teritorija; prilježno sam, stoga, prionuo na mezetluke - zakuska je bila odlična, kako topla tako i hladna, a i crno libansko vino koje su uz to služili uopšte nije bilo loše. Nisam, međutim, imao utisak da je prijem bio uspeo u pravom smislu reči. Grupice od troje do šestoro ljudi - Arapa i Francuza, mešano - kružile su po veličanstveno ukrašenoj sali, razmenjujući tek pokoju reč. Arabo-andaluzijska muzika, napadna i zlokobna, koja se širila iz zvučnika, nipošto nije doprinosila popravljanju atmosfere, ali problem nije bio u tome, i ja iznenada shvatih, posle četrdeset pet minuta šetanja među zvanicama, posle desetak raznih mezetluka i

četiri čaše crnog vina, šta to ne štima: svi su bili muškarci. Nijedna žena nije bila pozvana, a teško je i zamisliti da bi se u odsustvu žena - s tim da se ne poseže za fudbalom, što bi u ovom, uprkos svemu, univerzitetskom kontekstu ipak bilo neprilično - uopšte mogao uspostaviti društveni život u prihvatljivom vidu. Nedugo zatim primetio sam Lakua, usred jednog društva gušće zbijenog, koje se bilo sklonilo u ugao sale, a koje je, osim njega samoga, činilo desetak Arapa i još dvojica Francuza. Svi su govorili živo, vatreno, izuzev jednog čoveka od pedesetak godina, izrazito krivog nosa, podgojenog i ozbiljnog lica. Bio je jednostavno odeven, u dugu belu galabiju, ali meni je istog časa postalo jasno da je on najvažniji čovek u tom društvu i da je, verovatno, on taj princ. Svi okolo su, jedan po jedan, žustro iznosili nekakve dokaze, tako je bar izgledalo, jedino je on ćutao, vrteći glavom s vremena na vreme, ali mu se s lica ništa nije moglo pročitati; iskrsao je tu bio, očigledno, neki problem, ali mene se to nije ticalo, vratio sam se nazad po jedan sambusek sa sirom i petu čašu vina. Jedan postariji čovek, mršav, izrazito visok, duge proređene brade, priđe uto princu, koji se izmaknu u stranu da bi s ovim porazgovarao nasamo. Najednom, ostavši bez središta, ono društvo se odmah rasprši kud koji. Tumarajući po sali u društvu jednog od onih Francuza, Laku me ugleda i priđe mi davši mi usput neki neodređen znak rukom. Stvarno je izgledao kao da mu nisu baš sve na broju, a nas dvojicu je predstavio jednog drugome gotovo nečujnim glasom, tako da nisam ni razumeo ime njegovog kompanjona koji je kosu bio zalizao, začešljavši je brižljivo unazad, i obukao prelepo trodelno odelo, tamnoplavo, s gotovo neprimetnim belim prugicama, činilo se da je tkanina, koja se blago presijavala, izrazito fina na dodir, mora biti da je o svili reč, obuze me silna želja da dodirnem to odelo, ali se jedva nekako uzdržah. Problem je bio u tome što je princu bilo užasno neprijatno zbog toga što na prijem nije došao ministar prosvete, potpuno protivno onome što im je bilo formalno obećano. I ne samo što tu nije bilo ministra, nego se nije pojavio nijedan predstavnik ministarstva, apsolutno niko, „čak ni državni sekretar za visoko školstvo”, kako je Laku zaključio, sav očajan. - Ali posle ove poslednje rekonstrukcije državni sekretar za visoko

školstvo više ne postoji, već sam vam rekao! - prekide ga onaj njegov razdražljivo. Po njemu, situacija je bila još ozbiljnija nego što to Laku misli; ministar je svakako bio nameravao da dođe, potvrdio mu je to lično još koliko prethodne večeri, ali se predsednik Ben Abes lično založio da ga od toga odgovori, i to ne bi li na najneposredniji način ponizio Saudijce. Što je, uostalom, bilo na liniji nekih drugih mera preduzimanih u prethodnom periodu, znatno važnijih, kao što je, na primer, bilo obnavljanje civilnog nuklearnog programa i davanje pomoći za razvoj elektromobila; namera vlasti bila je, zapravo, da u što kraćem roku obezbede potpunu energetsku nezavisnost od saudijske nafte; to, naravno, nije imalo nikakve veze sa islamskim univerzitetom Pariz-Sorbona, tim pitanjem bi, meni se bar činilo, trebalo da se pozabavi njegov predsednik, kad upravo u tom trenutku videh kako se Laku okreće prema čoveku od pedesetak godina koji je upravo bio ušao u salu, a sada je brzim koracima išao u našem pravcu. - Evo Robera! - uzviknu Laku s neopisivim olakšanjem, kao da je dočekao mesiju. Prvo je, ipak, mene upoznao s čovekom, ovoga puta tako da se svaka reč čula, pre nego što ga je izvestio o razvoju situacije. Rediže se energično rukovao sa mnom, maltene mi smrskavši šaku onim svojim moćnim dlanovima, uveravajući me pritom da se jako raduje što mu se ukazala prilika da me upozna, prilika koju je dugo već čekao. Fizički, bio je to vrlo markantan čovek: vrlo visok, sigurno preko sto devedeset centimetara, bio je, isto tako, i veoma krupan, plećat, lepo razvijene muskulature, tako da je izgledom više podsećao na zatvarača u ragbiju, nego na univerzitetskog nastavnika, ako ćemo pravo. Lice mu je bilo preplanulo, izbrazdano dubokim borama, a kosa potpuno bela, ali vrlo gusta, kratka i unazad začešljana. Odeven je bio na način vrlo neuobičajen, u džins i crnu kožnu avijatičarsku jaknu. Laku mu brzo objasni u čemu je problem; Rediže je vrteo glavom, promrmlja potom da je i naslutio bio da će doći do ovakve neke zavrzlame, a onda, pošto je promislio o svemu nekoliko sekundi, zaključio: - Pozvaću Delomea. On će znati šta da se radi. I onda izvuče iz jakne majušni mobilni na sklapanje, gotovo ženski, koji se jedva video u njegovom dlanu, pa se udalji nekoliko metara da

ukuca broj. Laku i njegov drugar pratili su ga pogledom ne usuđujući se da mu priđu, paralisani u tom teskobnom iščekivanju; počeli su bili već pomalo da me gnjave svojim pričama, a i stvarno su glupi bili; valjalo je, razume se, ići tim petrodolarima niz dlaku, ali nije li u datim okolnostima dovoljno bilo uzeti i predstaviti kao ministra ma kojeg statistu, čije je lice poznato s te-vea premda u svojstvu ministrovog šefa kabineta, onda uzmeš drugog lutana, ovog, odmah, u trodelnom odelu, da ne tražiš dalje, i eto ti savršenog šefa kabineta, Saudijci ionako ništa ne bi primetili, stvarno ovi ljudi bezveze komplikuju sebi život, uzeo sam još jednu čašu vina, poslednju, i izašao na terasu, pogled na osvetljenu Bogorodičinu crkvu bio je zaista veličanstven, bilo je još malo toplije sad, kiša je bila prestala, dok se mesečina poigravala talasima Sene.

Mora da sam malo duže ostao tako zamišljen, a kad sam se vratio u salu, društvo se bilo proredilo, s tim što je i dalje, naravno, bilo isključivo muško; nisam više video ni Lakua ni onog u trodelnom odelu. Dobro, nisam ovamo dolazio uzalud, rekoh sebi dok sam uzimao prospekt dostavljača libanskih specijaliteta, mezetluci su im bili stvarno dobri, a i raznose ih po kućama, baš bih mogao s indijske hrane da pređem na ovo njihovo. Upravo kad sam na garderobi tražio kaput, priđe mi Rediže. - Idete? - upita on lagano raširivši ruke, kao da mu je žao. Upitao sam ga da li su uspeli da se izbore s tim protokolarnim problemom. - Da, uspeo sam to na kraju nekako da rešim. Ministar večeras neće doći, ali je lično telefonirao princu, i pozvao ga na radni doručak sutra u ministarstvo. Što će reći da je Šramek imao pravo, čega sam se i pribojavao: to je njih Ben Abes namerno hteo da ponizi, jer on u poslednje vreme sve intenzivnije obnavlja mladalačka prijateljstva s Kataranima. Ukratko, našim mukama još nije došao kraj. Ali sad... Kao da će time odagnati nezgodnu temu, on odmahnu desnom rukom, pre nego što će je spustiti meni na rame. - Ali stvarno mi je žao što nas je ta sitna briga omela da porazgovaramo. Trebalo bi da dođete kod mene na čaj ovih dana, imaćemo više vremena... - On mi se iznenada nasmeši; imao je šarmantan osmeh, vrlo otvoren, gotovo dečački, što je bilo izrazito iznenađujuće za jednog čoveka po svemu tako

muževnog; mislim da je on toga i sam bio svestan, i da je umeo tim osmehom da se služi. Pružio mi je svoju vizitkartu. - U iduću sredu, recimo, u pet po podne? Bićete slobodni? Odgovorio sam mu da ću biti.

Kad sam ušao u metro, stao sam da zagledam posetnicu svog novog poznanika; bila je naoko elegantna i odavala dobar ukus, barem koliko se ja u to razumem. Rediže je imao svoj privatni broj telefona, dva službena, dva broja faksa (jedan privatni, jedan službeni), tri internet adrese na osnovu kojih je teško bilo ustanoviti čemu služe, dva broja mobilnog (jedan francuski, drugi engleski), kao i šifru za skajp; eto čoveka koji je, u svakom slučaju, obezbedio razne načine da s njime stupite u kontakt. Ako je verovati Lakuu, ja sam, očigledno, krenuo da napredujem ka visokim sferama, u toj meri da je to već počelo da me brine. Na posetnici je bila i jedna adresa, Ulica Aren broj pet, i u tom trenutku to mi je bila sasvim dovoljna informacija. Činilo mi se da se sećam te Ulice Aren - beše to jedna ljupka uličica koja izlazi na Lutecijinu arenu, jedan od najljupkijih kutaka Pariza. U tom kraju je bilo kasapnica i prodavnica sira koje su preporučivali Petireno i Pudlovski - što se italijanske robe tiče, da i ne pominjemo. Sve je to ulivalo najveće poverenje.

Na metro stanici Plas Monž na pamet mi je pala loša ideja da se zaputim ka izlazu „Lutecijina arena”. S topografskog aspekta, odluka jeste bila opravdana, pošto sam izlazio direktno na Arenu; bio sam, međutim, zaboravio da na ovom izlazu nema lifta, a da je metro stanica Plas Monž ukopana pedeset metara ispod nivoa ulice, tako da sam bio načisto iscrpljen i bez daha kad sam konačno izašao kroz ona neobična vrata, usečena u zidove bedema, s debelim kolonadama i slovima u kubističkom stilu, čiji je sveukupni neovavilonski stil bio savršeno nepodesan za pariske prilike - što bi, uostalom, bio i ma gde u Evropi. Stigavši do broja pet u Ulici Aren, shvatio sam da Rediže ne samo da živi u jednoj ljupkoj ulici u Petom arondismanu već stanuje u

privatnoj kući u jednoj ljupkoj ulici u Petom arondismanu, i ne samo to, već u jednoj staroj privatnoj kući. Na broju pet nalazila se, naime, ona neverovatna neogotička građevina s tornjićem četvrtaste osnove što izgledom podseća na ugaoni donžon; u toj kući živeo je, od 1940. pa do smrti 1968. godine, Žan Polan. Lično nikada nisam mogao da podnesem Žana Polana, ni kao sivu eminenciju ni kao tvorca onih dela, ali morao sam da priznam da je on bio jedna od najmoćnijih ličnosti posleratnog izdavaštva u Francuskoj, a i da je živeo u jednoj mnogo lepoj kući. Moje divljenje prema finansijskim sredstvima koje je Saudijska Arabija stavila na raspolaganje novom univerzitetu nije prestajalo da raste. Pozvonio sam, i vrata mi je otvorio batler u krem-belom odelu; nosio je bluzu s kragnom, u Maovom stilu, prizivajući pomalo i način oblačenja nekadašnjeg diktatora Gadafija. Ja sam se predstavio, on se lako naklonio, očekivali su me. Zamolio me je da sačekam u jednom malom holu s vitražima, dok je on otišao po profesora Redižea.

Čekao sam tako dva-tri minuta kad se otvoriše vrata meni s leve strane; devojčica od svojih petnaestak godina, u farmerkama s niskim strukom i hello kitty majici, uđe u prostoriju u kojoj sam sedeo; duga crna kosa slobodno joj jo padala na ramena. Ugledavši me, kriknula je, nespretno pokušala da pokrije lice rukama, pa se, trčeći, vratila otkud je došla. U istom trenutku, gore na stepeništu pojavio se Rediže, pa krenuo dole, meni u susret. I sam je video šta se malo pre toga desilo; pružajući mi ruku, on načini pomirljiv gest. - To je Ajša, moja nova supruga. Biće joj mnogo neprijatno, niste smeli da je vidite bez vela. - Stvarno mi je žao. - Ne, nemojte se izvinjavati, ona je kriva; trebalo je prvo da pita da li u ulaznom holu ima nekoga. Uostalom, još se nije navikla na ovu kuću, privići će se ona. - Da, izgleda veoma mlada. - Upravo je navršila petnaest godina.

Pošao sam za Redižeom do velikog salona-biblioteke na prvom

spratu, zidovi su bili vrlo visoki, tavanica mora da je bila tu negde, još malo pa pet metara. Jedan zid bio je potpuno prekriven knjigama, na prvi pogled sam zapazio da ima neverovatno mnogo starih izdanja, najviše iz XIX veka. Dva para čvrstih metalnih kliznih merdevina omogućavala su pristup i najvišim policama. Preko puta, na velikoj rešetki od tamnih letava, koja se takođe protezala celom visinom zida, bile su poređane dugačke saksije sa zelenim biljkama. Bilo je tu bršljana, paprati, divlje loze, i njihovi listovi su u kaskadama padali od plafona do patosa, ševrdajući oko ramova; u nekima behu uramljeni reprodukovani stihovi iz Kurana ispisani kaligrafskim rukopisom, dok su drugi sadržavali fotografije velikog formata, zalepljene na mat papir, na kojima su se videle galaktička jata, supernove, spiralne magline. U uglu, popreko namešten, stajao je veliki radni sto iz doba Direktorijuma.44 Rediže me odvede do ugla preko puta, gde su stajali veliki niski sto s bakarnom pločom i fotelje od pohabane tkanine, crveno-zelene, na pruge. - Imam čaja, ako volite - reče on, pozivajući me da sednem. - Imam i alkohola, viski, porto, šta god hoćete, u stvari. I jedan odličan merso imam. - Onda sam za merso - odgovorih ja, zaintrigiran ipak po malo, jer koliko je meni bilo poznato, islam osuđuje konzumiranje alkohola, premda je to, u suštini, religija koju sam slabo poznavao. Rediže nestade, verovatno je otišao da zatraži od nekog da nam donesu piće. Moja fotelja je gledala pravo na visok, starinski prozor, s malim oknima razdvojenim olovnim letvicama, s pogledom na samu Arenu. Pogled je bio izuzetan, pomislio sam kako je to prvi put da imam tako kompletan pogled na te tribine. Neki minut kasnije, prišao sam, ipak, biblioteci; i ona je bila impresivna. Dve donje police bile su pune kopija dimenzija 21 x 29,7 centimetara. Behu to doktorske disertacije, odbranjene pred raznim evropskim univerzitetima; pogledao sam nekoliko naslova pre nego što ću naleteti na jednu disertaciju iz oblasti filozofije, odbranjenu pred katoličkim univerzitetom u Luven-la-Nevu, s potpisom Robera Redižea, a pod naslovom Genon kao Ničeov čitalac. Izvadio sam je s police upravo u trenutku kad se Rediže vratio u prostoriju; trgnuo sam se, kao zatečen u nepočinstvu, pa načinio pokret rukom kao da ću disertaciju da vratim na mesto. Prišao mi je s osmehom na licu:

- Nemojte se brinuti, nema tu nikakve tajne. Sem toga, za nekoga kao što ste vi, radoznalost u pogledu sadržaja jedne biblioteke dođe gotovo kao profesionalna obaveza... Kad je prišao još malo bliže, on ugleda naslov na kopiji: - A, a vi baš na moju disertaciju naišli... - reče on vrteći glavom. Stekao sam zvanje doktora; ali to nije bila bogzna kako dobra disertacija. Kudikamo slabija od vaše, u svakom slučaju. Recimo da sam se, tu i tamo, pozivao na tekslove, kako se to kaže. Genon, kad malo bolje razmislim, i nije bio pod nekim posebnim Ničeovim uticajem; i njegovo odbacivanje savremenog sveta samo je po sebi isto tako jako, s tim što se on oslanja na korenito drugačije izvore. Bilo kako bilo, ne bih danas ovako tu disertaciju pisao. Imam, inače, i vašu... nastavi on vadeći još jednu kopiju s police. - Vi svakako znate da se u univerzitetskoj arhivi čuva po pet primeraka svake. Dobro, s obzirom na broj onih koji svake godine dolaze i traže te radove radi konsultacije, ja rekoh sebi: a što ne bih lepo prisvojio jedan primerak? Jedva sam ga slušao, malo mi je falilo da padnem u nesvest. Bilo je prošlo već gotovo dvadeset godina kako se nisam našao u istoj prostoriji s disertacijom Žoris-Karl Uismans, ili izlaz iz tunela; sam obim te knjige bio je neverovatan, maltene neprijatan - bilo je tu, setih se u deliću sekunde, tačno sedam stotina osamdeset osam stranica. Tom radu posvetio sam sedam godina života. Ne ispuštajući moju disertaciju iz ruke, Rediže se vrati do fotelja. Zaista izvanredan rad... - uporan je bio on. - Mnogo me je terao na razmišljanje o mladom Ničeu, onom iz Rođenja tragedija. - Preterujete... - Ne, ne bih rekao da preterujem. Rođenje tragedije je, po meni, neka vrsta doktorske disertacije; a u oba slučaja postoji ta neverovatna raskoš, to preobilje ideja izbačenih bez i najmanje pripreme, što tekst čini, iskreno govoreći, gotovo nečitljivim - ono što u svemu tome, uzgred budi rečeno, najviše čudi jeste da vi taj ritam održavate još malo pa punih osamsto stranica. Već počev od Neaktuelnih razmatranja Niče se primirio, shvatio je da je nemoguće naterati čitaoca da primi jednu tako neumerenu količinu ideja, da treba sve to ukomponovati, dozvoliti čitaocu da dođe do daha. I kod vas je, u Vrtoglavicama neologizama, primetan isti taj razvojni put, i zbog toga je ta knjiga i pristupačnija. Razlika je u tome što je Niče

produžio dalje. - Nisam ja Niče... - Ne, niste vi Niče. Ali jeste nešto, nešto interesantno. I, oprostite ako sam grub, vi ste upravo nešto što ja tražim. Da stavim lepo karte na sto, pošto ste već sve shvatili: želim da vas ubedim da se vratite na Univerzitet Pariz-Sorbona, gde sam ja upravnik. U tom trenutku otvoriše se vrata, tako da nisam morao da odgovorim, i pojavi se žena od svojih četrdesetak godina, punačka, dobrodušnog izraza, noseći poslužavnik na kojem beše raspoređeno toplo sitno pecivo i jedna kofa s ledom, a u njoj obećana boca mersoa. - Ovo je Malika, moja prva žena - reče mi on kad je izašla - vama je, izgleda, suđeno da danas upoznate moje žene. Njom sam se oženio dok sam još bio u Belgiji. Da, ja sam belgijskog porekla... I danas sam građanin Belgije, nisam uzeo francusko državljanstvo, iako ima već dvadeset godina kako živim u Francuskoj. Toplo pecivo je bilo veoma ukusno, začinjeno, ali ne previše; prepoznao sam aromu korijandera. A vino je bilo nebesko. - Cenim da se o mersou ne govori dovoljno! - nabacih ja poletno. Merso je jedna sinteza, kao da se u njemu jednome sustiče više različitih vina, zar ne? - Osećao sam potrebu da pričam o bilo čemu samo ne o svojoj akademskoj budućnosti, ali nisam, s druge strane, ni gajio iluzije, znao sam da će se on vratiti na načetu temu. I on je to i učinio, posle kratkog ćutanja, kako pristojnost nalaže. - Dobro je što ste prihvatili da nadgledate rad na tom izdanju za Plejadu. Na kraju krajeva, izbor je bio očigledan, legitiman i ispravan. Kad mi je Laku rekao za to, šta sam mogao da mu odgovorim? Da je to normalan izbor, legitiman izbor, i da je to, isto tako, i najbolji mogući izbor. Razgovaraću s vama krajnje iskreno: istina je da, izuzev Žinjaka, do ovoga trenutka nisam uspeo da obezbedim saradnju nastavnika koji su zaista cenjeni, koji imaju ime i prezime u međunarodnim okvirima; dobro, situacija je daleko od dramatične, univerzitet je tek otvoren; ali činjenica je da sam u ovom našem razgovoru ja taj koji nešto traži, a, s druge strane, nemam bogzna šta da vam ponudim. No dobro, i mogu, na finansijskom planu mogu mnogo da vam ponudim, to i sami znate, a na kraju krajeva, ni to nije nevažno. Ali na intelektualnom planu, to mesto na Sorboni mnogo je manje prestižno od uloge urednika jednog izdanja koje će biti

objavljeno u Plejadi; ja sam toga svestan. Imajući sve to u vidu, ja mogu, ako ništa drugo, a ono da se angažujem, lično da se angažujem, da vas niko i ništa ne ometa u obavljanju onoga što je vaš pravi poziv. Od vas će se tražiti samo da držite laka predavanja, predavanja u amfiteatru kojima će prisustvovati studenti prve i druge godine. Što se rada s doktorandima tiče - znam da je to zamorno, i sâm sam se toga dovoljno naradio - toga ćete biti pošteđeni. Mogu ja sve to da udesim, takva mogućnost predviđena je zakonom. Ućutao je, i ja sam u tom času imao pouzdan utisak da je iscrpeo prvu tranšu argumenata. Otpio je prvi gutljaj mersoa, ja sam sipao drugu čašu. Nikada mi se nije dogodilo, razmišljao sam ja, da se osetim u toj meri poželjnim. Usporen je taj mehanizam slave, možda moja disertacija i jeste tako genijalna kao što on tvrdi da jeste, iskreno, ja se te disertacije već gotovo uopšte i ne sećam, iz ovog ugla vrlo dalekim su mi se činile intelektualne vratolomije iz rane mladosti, no činjenica je da sam mogao da računam na neku vrstu aure, iako mi je jedina želja bila da u četiri sata po podne legnem u krevet s boksom cigareta i flašom neke žestine, ali sam, isto tako, morao sebi da priznam da bih, ako nastavim tim tempom, umro, i to ubrzo, nesrećan i sam, a želim li ja da umrem brzo, nesrećan i sâm? Kad podvučem crtu, i ne baš. Popio sam vino, sipao i treći put. Kroz veliki prozor video sam kako sunce zalazi iza Arene; tišina je već postajala pomalo neprijatna. Dobro, on je hteo da spusti karte na sto, a isto je, naposletku, važilo i za mene. - Ima tu, međutim, jedan uslov... - počeh ja obazrivo. - Jedan uslov koji i nije tako bezazlen... Lagano je klimao glavom. - Mislite li... mislite li da sam ja neko ko bi mogao da pređe u islam? Pognuo je glavu, kao da ponire u intenzivna promišljanja koja se tiču nečeg ličnog; a onda, podigavši pogled ka meni, odgovori: - Da. Trenutak kasnije opet mi je pokazao onaj svoj široki, blistavi, otvoreni osmeh. Bilo je to drugi put da me je udostojio tog osmeha, i šok je bio malo manje snažan; pa opet, taj osmeh je i dalje bio veoma delotvoran. U svakom slučaju, sada je na njemu bilo da nešto kaže. Progutao sam, jedno za drugim, dva peciva, koja se već behu smlačila.

Sunce je zašlo za tribine, noć je pala na Arenu; čudesno je bilo i kad samo pomisliš da su se tu stvarno odigravale borbe gladijatora i divljih zveri pro nekih dve hiljade godina. - Vi niste katolik, što bi, inače, moglo da predstavlja prepreku... nastavi on lagano. Ne, stvarno nisam; ne bi se moglo reći. - A ne mislim, pritom, ni da ste pravi ateista. Pravi ateisti se, u suštini, retko sreću. - Mislite? Ja sam, naprotiv, stekao utisak da je ateizam postao opšteprihvaćen u zapadnom svetu. - Po mom mišljenju, tako to samo na površini izgleda. Jedim pravi ateisti s kojima sam se susreo bili su, u stvari, pobunjenici, oni se nisu zaustavljali na tome da hladno konstatuju nepostojanje Boga, oni su odbijali mogućnost da on postoji, kao što je to učinio Bakunjin: „Sve i da Bog postoji, trebalo bi ga se osloboditi...” Ili, takvi su bili ateisti a la Kirilov, oni su Boga odbacivali zato što su hteli čoveka da stave na njegovo mesto, bili su humanisti, nametnuli su sebi tu uzvišenu ideju ljudske slobode, dostojanstva ljudskog. Pretpostavljam da se vi ni u tome ne prepoznajete? Ne, ni u tome nisam mogao da se prepoznam, ako ćemo pravo; sama ta reč humanizam u meni je budila želju za povraćanjem, ali možda je to bilo i od onog toplog peciva, da, preterao sam s tim; sipah sebi još jednu čašu mersoa, da to proteram. - Stvar je u tome - nastavi on - da većina ljudi provede svoj vek ne baveći se preterano tim pitanjima, koja im se čine prenaglašeno filozofska; o njima razmišljaju samo kad su suočeni s nekom dramom - teškom bolešću, smrću bliskog bića. Tako, zapravo, i jeste na Zapadu; jer drugde u svetu u ime tih pitanja ljudi ginu i ubijaju, vode krvave ratove, i to od postanka ljudskog roda; zbog tih, metafizičkih pitanja se ljudi bore, ne bore se, svakako, zbog stope rasta, ni zbog deobe lovišta. Ali čak ni na Zapadu, kad sagledamo stvarnost, ateizam ne raspolaže postojanom bazom. Kad ljudima govorim o Bogu, najčešće počnem tako što im pozajmim knjigu iz astronomije... - Fotografije su vam stvarno veoma lepe. - Da, upadljiva je lepota kosmosa; a od njegove neizmernosti, prvenstveno, čovek gubi dah. Stotine milijardi galaksija, svaka sačinjena od stotina i stotina milijardi zvezda, od kojih su neke od nas

udaljene i po nekoliko milijardi svetlosnih godina - ili stotine milijardi milijardi kilometara. I tu negde, na nivou od milijardu svetlosnih godina, počinje da se stvara izvestan poredak; galaktička jata se dele i stvaraju jedan lavirintu sličan crtež. Odaberite, nasumice, stotinu ljudi na ulici i iznesite im te naučne činjenice; koliko će njih imati obraza da ustvrde kako je sve to stvoreno slučajno? Obaška što je kosmos relativno mlad - najviše ako ima petnaest milijardi godina. To vam je ona čuvena priča o majmunu daktilografu: koliko je vremena potrebno jednom šimpanzi, ako počne nasumice da lupa po nekoj tastaturi, da otkuca neko Šekspirovo delo? Koliko bi vremena trebalo nekom slepom čoveku da na neviđeno rekonstruiše kosmos? Svakako mnogo, mnogo više od petnaest milijardi godina! I nije to samo stanovište čoveka na ulici, na takvo gledište nailazimo i kod najvećih naučnika; u istoriji čovečanstva možda i nema blistavijeg uma od uma Isaka Njutna - pomislite samo na taj izvanredan intelektualni napor, nečuven do tada, napor koji je u jednom istom zakonu objedinio pad zemaljskih tela i kretanje planeta! Pa eto, a isti taj Njutn verovao je u Boga, i to jednom verom postojanom do te mere da je poslednje godine života posvetio proučavanju biblijske egzegeze - jedinog svetog teksta koji mu je, realno, bio dostupan. Ni Ajnštajn nije bio ateista, makar bilo i teže definisati kakav je tačno bio karakter njegovog verovanja; ali kad on prigovara Bogu da „Bog nikada ne baca kockice”, on se nipošto ne šali, ne, njemu se čini nezamislivim da zakonima univerzuma može da vlada slučaj. Priča o „Bogu časovničaru”, koju je Volter smatrao nepobitnom, i dan-danas je ostala jednako živa kao u XVIII veku, štaviše, dobila je na značaju u meri u kojoj je nauka uspela da izgradi tesne veze između astrofizike i mehanike čestica. Nema li u suštini nečeg smešnog u tome da stanete sad i pogledate to nejako stvorenjce koje živi na jednoj bezimenoj planeti, na nekom zaturenom kraku jedne obične galaksije, i onda se to stvorenjce pridigne na svoje šapice, samo da bi reklo „Bog ne postoji”? Nego, oprostite, preopširan sam... - Ne, nemojte se izvinjavati, to me veoma interesuje... - rekoh ja na to iskreno, i zaista je počeo već da me hvata alkohol; krajičkom oka primetio sam da je boca mersoa prazna. - Istina je - nastavih ja - da moj ateizam ne počiva na posebno čvrstim temeljima; uobraženo bi, uostalom, bilo s moje strane da

tvrdim da je tako. - Uobraženo, da, prava reč; ima u samoj srži tog ateističkog humanizma nekog neverovatnog ponosa, i neke neverovatne osionosti. Pa čak i hrišćanski pojam otelovljenja božjeg svedoči, u suštini, o pomalo komičnoj uobraženosti. Bog od sebe da načini čoveka... A zašto se Bog ne bi otelovio kao žitelj Sirijusa, ili stanovnik Andromedine galaksije? - Vi verujete u vanzemaljski život? - prekidoh ga ja, iznenađen. - Ne znam, o tome ne razmišljam često, ali to vam je samo pitanje aritmetike: imajući u vidu da u kosmosu ima bezbroj zvezda, i planeta koje kruže oko svake od njih, i čudno bi bilo da se život pojavio samo na Zemlji. Ali nije bitno, ono što sam hteo da kažem jeste da kosmos kao takav predstavlja dokaz da je postojao jedan inteligentan naum, kosmos je očigledno ostvarenje jednog projekta koji je začela neka džinovska inteligencija. I ta će se jednostavna ideja, pre ili kasnije, ponovo nametnuti, to sam ja još kao vrlo mlad shvatio. Celokupna intelektualna debata XX veka svela se na suprotnost između komunizma - koji bi, recimo, bio hard varijanta humanizma - i liberalne demokratije, koja je isto to samo u mekšoj verziji; sve je to, u svakom slučaju, bilo jedno užasno ograničavanje. Povratak religiji, o kojem je tada već počinjalo da se govori, bio je - ja sam to odmah znao, kao petnaestogodišnjak, mislim - jednostavno neizbežan. Moja porodica je negovala duh katoličanstva - dobro, i oni su već bili počeli da se udaljavaju pomalo, pravi katolici bili su zapravo moje bake i dede - tako da sam se i ja, po prirodi stvari, u prvi mah okrenuo katoličkoj veri. I od prve godine na fakultetu prišao sam identitetskom pokretu. Mora da se po meni videlo koliko su me ove reči iznenadile, jer on zaćuta, pa stade da me gleda s nekim poluosmejkom na licu. U istom trenutku, neko pokuca na vrata. On se oglasi na arapskom, i u sobu ponovo uđe Malika, noseći ovog puta poslužavnik sa džezvom, dve šolje i tanjirom na kojem su bile baklave s pistaćima i trouglovi s mesom. Bila je tu i boca buhe45 i dve male čaše.

Rediže je i meni i sebi sipao kafu pre nego što će nastaviti. Kafa je bila gorka, vrlo jaka, i baš mi je dobro činila, odmah mi se potpuno

razbistrilo u glavi. - Nikada se nisam stideo svojih mladalačkih poduhvata - produži on. - A mojim novim prijateljima muslimanima ni u jednom trenutku na pamet nije palo da me zbog toga prekore; njima se učinilo sasvim normalnim da se ja, tražeći načina da se izvučem iz ateističkog humanizma, prvo okrenem svojoj izvornoj tradiciji. Osim toga, mi nismo bili ni rasisti ni fašisti - pa dobro, da budem sasvim iskren, neki među nama nisu bili daleko ni od toga, ali ja među njih ni u kom slučaju nisam spadao, nipošto. Fašizam mi je oduvek ličio na nekakav avetinjski, košmarni i lažni pokušaj da se udahne život umrlim nacijama; bez hrišćanstva, evropske nacije postale su tela bez duše zombiji. Samo, evo: da li je postojala mogućnost da se hrišćanstvo vrati u život? Ja sam verovao da postoji, nekoliko godina sam verovao u to - sa sve većom sumnjom, istina, pošto mi je sve bliža i bliža bila Tojnbijeva misao, njegova ideja da civilizacije ne umiru tako sto ih neko ubije, već tako što izvrše samoubistvo. A onda se sve promenilo, u jednom jedinom danu - tačno, tridesetog marta 2013; sećam se da je bila subota pred Uskrs. U to vreme sam živeo u Briselu, i s vremena na vreme otišao bih u Metropol, da popijem piće u hotelskom baru. Oduvek sam voleo stil art nuvo; ima veličanstvenih stvari i u Pragu i u Beču, ima, takođe, i nekoliko zanimljivih građevina u Parizu i u Londonu, ali za mene, bio ja u pravu ili ne, vrhunac art nuvoa upravo je hotel Metropol u Briselu, a posebno njegov bar. Ujutro, 30. marta, slučajno sam prolazio pored hotela i ugledao obaveštenje: iste večeri bar Metropola zauvek zatvara svoja vrata za posetioce. Bio sam zapanjen; obratio sam se konobarima. Oni su mi potvrdili; tačni razlozi zatvaranja nisu im, međutim, bili poznati. Čudno je bilo i pomisliti da su se do toga časa, u tom apsolutnom remek-delu dekorativne umetnosti, mogli naručiti sendviči i pivo, bečka čokolada i kolači sa šlagom, da se iz dana u dan moglo živeti okružen lepotom, i da će sad sve to nestati, u trenu, usred prestonice Evrope! Da, u tom času sve sam shvatio: Evropa je već bila izvršila samoubistvo. Kao Uismansovom čitaocu, i vama zacelo, kao i meni, ide na živac njegov tvrdokorni pesimizam, njegovo stalno proklinjanje mediokriteta njegovog vremena. A on je živeo u vremenu kada su evropske nacije bile na svom vrhuncu, na čelu nepreglednih kolonijalnih imperija, kada su vladale svetom! U vremenu neobično sjajnom kako sa

stanovišta tehnologije - železnica, električno osvetljenje, telefon, fonograf, Ajfelove metalne konstrukcije - tako i sa stanovišta umetničkog - tu već ima, zaista, i previše imena da bismo ih sva naveli, književnost, slikarstvo, muzika... Bio je nesporno u pravu; pa čak i s ograničenog stanovišta „umetnosti življenja”, propadanje je bilo nezanemarljivo. Uzimajući baklavu koju mi je na tanjiriću pružio Rediže, prisetih se, tako, jedne knjige koju bejah pročitao nekoliko godina ranije, posvećene istoriji bordela. Među ilustracijama u knjizi našla se i reprodukcija prospekta jednog pariskog bordela iz bel epoka. Doživeo sam pravi šok zaključivši da nazivi pojedinih erotskih specijaliteta koje je nudila Moazel Ortenz meni ne znače apsolutno ništa; ni izdaleka, naime, nisam mogao da naslutim šta bi moglo biti to „putovanje u žutu zemlju”, kao ni „ruski carski sapun”. Uspomena na neke seksualne navike tako je, za samo jedan vek, potpuno iščezla iz sećanja ljudi - liči to, pomalo, na nestanak pojedinih zanata, kao što su cokulari ili zvonari. Kako se, zapravo, ne složiti s idejom o evropskom rasapu? - Ta Evropa, koja je bila vrhunac ljudske civilizacije, izvršila je samoubistvo, koje je trajalo nekoliko decenija - nastavi Rediže s tugom u glasu; nije bio upalio svetlo, i u sobi je sad gorela samo lampa na njegovom radnom stolu. - U celoj Evropi nicali su u to vreme anarhistički i nihilistički pokreti, pozivalo se na nasilje, na odricanje od svakog moralnog zakona. A onda je, nekoliko godina kasnije, na sve to tačku stavilo ludilo Prvog svetskog rata, ludilo koje se ničim ne može opravdati. Frojd je tu bio u pravu, Tomas Man još više; ako su Francuska i Nemačka, dve najnaprednije i najcivilizovanije nacije sveta, mogle da se upuste u tu bezumnu klanicu, bilo je to stoga što je Evropa već bila mrtva. I tako sam ja u Metropolu proveo celo to poslednje veče, do zatvaranja. Kući sam se vratio pešice, prešavši pola Brisela, i usput prošao pored četvrti u kojoj se nalaze evropske institucije - ta zlokobna tvrđava, okružena ćumezima. Sutradan sam otišao kod jednog imama u Zaventem. A narednog dana - na Uskršnji ponedeljak - u prisustvu desetak svedoka, izgovorio sam obrednu formulu i preobratio se u islam.

Nisam bio siguran da li delim njegovo mišljenje u pogledu presudne

uloge Prvog svetskog rata; to, neporecivo, jeste bila jedna klanica koja se ničim ne može opravdati, ali već je i rat od 1870. bio prilično besmislen, u Uismansovom opisu svakako; taj sukob je već ozbiljno obezvredio rodoljublje u svim oblicima; nacije nisu bile ništa drugo nego besmisleni smrtonosni entiteti, i to su već zaključno s 1871. godinom shvatila sva iole osvešćena ljudska bića; otuda su, čini mi se, i proistekli nihilizam, anarhizam i sve te gluposti. Što se starijih civilizacija tiče, tu baš i nisam bio nešto upućen. Noć je bila pala na Lutecijinu arenu, poslednji turisti behu napustili to mesto; retke ulične svetiljke bacale su slabašnu svetlost na tribine. Rimljani su, izvesno, doživljavali sebe kao jednu večnu civilizaciju, i to neposredno pre sloma njihovog carstva; da li su i oni izvršili samoubistvo? Rim je bio brutalna civilizacija, izrazito sposobna na vojnom planu - a isto tako i svirepa civilizacija, gde su za zabavu naroda služile borbe ljudi na život i smrt, ili ljudi i divljih zveri. Da li je kod Rimljana postojala ta želja za nestajanjem, da li je postojala neka tajna slaba tačka? Rediže je sigurno čitao Gibona, i druge srodne autore, o kojima sam ja znao samo kako se zovu i prezivaju, tako da se nisam smatrao dovoljno merodavnim da učestvujem u takvom razgovoru. - Ja stvarno preterano mnogo pričam... - reče on načinivši neodređen pokret koji je trebalo da mi stavi do znanja koliko mu je neprijatno. Ponudio me je onda čašom buhe, pa mi ponovo prineo poslužavnik s pecivom; bilo je odlično, kontrast s gorkom rakijom od smokava bio je izvanredan. - Kasno je, možda bi trebalo da vas napustim - rekoh oklevajući; nije mi se, u stvari, još bilo išlo. - Čekajte! - On ustade pa se zaputi ka svom radnom stolu, iza kojeg je bilo nekoliko polica na kojima su stajali rečnici i standardna literatura. Vratio se odonud s knjižicom čiji je on bio autor, objavljenom u jednoj ediciji ilustrovanih džepnih izdanja, pod naslovom Deset pitanja o islamu. - Tri sata vas evo spopadam verskim prozelitizmom, a već sam na tu temu objavio knjigu, to mi, izgleda, postaje druga priroda... Ali vi ste možda već čuli za nju? - Da, i mnogo se dobro prodavala, zar ne? - Tri miliona primeraka - reče on kao da se izvinjava. - Pomislio bi čovek da se kod mene razvio, potpuno nepredviđeno, nekakav dar da

pojednostavljujem stvari. A sve je tu, zapravo, užasno šematizovano... - opet će on kao da se izvinjava - ali barem možete brzo da je pročitate. Knjiga je imala sto dvadeset osam strana, i ne baš malo ilustracija pretežno reprodukcija dela islamske umetnosti; neće mi, dakle, uzeti previše vremena. Spakovao sam knjigu u ranac. On nam opet sipa po čašicu buhe. Na nebu se bio pojavio mesec, osvetlivši tribine Arene kao da je podne; mesečina je bila mnogo jača od ulične rasvete; primetio sam da fotografske reprodukcije kuranskih stihova i galaksije okačene po onom zidu obraslom u vegetaciju sada osvetljavaju male, međusobno razdvojene lampice.

- Živite u mnogo lepoj kući... - Godine sam uložio da dođem do nje, zaista nije bilo lako, verujte... - On se zavali u fotelji, i mene obuze utisak, prvi put otkako sam ušao u tu kuću, da se stvarno opustio; sada će mi reći nešto važno, u to nije bilo nikakve sumnje. - Ne zanima mene, naravno, Polan, kome bi pa Polan i mogao da bude zanimljiv? Ali zato me raduje svaki sekund proživljen u kući u kojoj je Dominik Ori napisala Priču o O., u svakom slučaju, ovde je živeo taj ljubavnik o čijoj je ljubavi tu knjigu i pisala. Fascinantna knjiga, šta vi mislite? Bio sam istog mišljenja. Priča o O. je, u suštini, bila sve ono što se meni inače ne dopada; ogoljenih fantazija se gadim, a i sve zajedno je to bio jedan razmetljivi kič - te stan na ostrvu Sen-Luj, te privatna kuća u Fobur Sen-Žermenu, te ser Stiven, ma sve, ama sve to zajedno bilo je totalno sranje. Ali celo to delo bilo je prožeto jednom strašću, jednim dahom koji je zasenio sve ostalo. - To je pokoravanje - reče Rediže blagim glasom. - Strašna, jednostavna ideja, nikad ranije izrečena s takvom silinom, da je vrhunac ljudske sreće u apsolutnom pokoravanju. Dvoumio sam se da li da tu ideju izlažem pred svojom braćom po veri, oni bi to možda osudili kao bogohuljenje, ali, po meni, postoji veza između apsolutne pokorenosti žene muškarcu, kakva je opisana u Priči o O., i pokorenosti čoveka Bogu kakvu predviđa islam. Vidite - nastavi on musliman prihvata ovaj svet, i prihvata ga u celosti, prihvata svet takav kakav jeste, da se izrazim kao Niče. Budističko je stanovište da

je ovaj svet dukkha - neprilika, patnja. Hrišćanstvo i samo izražava ozbiljne rezerve - nije li Satana opisan kao „princ ovoga sveta”? Islam, naprotiv, božansko stvaranje vidi kao savršeno, to je jedno apsolutno remek-delo. Šta je Kuran u osnovi, ako ne jedna bezmerna mistična poema u slavu Boga? U slavu Tvorca, i u slavu pokoravanja Tvorčevim zakonima. Ne savetujem ja, generalno, ljudima koji žele da se približe islamu da počnu tako što će prvo pročitati Kuran, u svakom slučaju, razume se, ukoliko ne žele da ulože napor da nauče arapski, pa da tekst pročitaju u originalu. Njima radije savetujem da slušaju kad se čitaju sure, i da ih ponavljaju, da osete to disanje, taj dah. Islam je jedina religija koja zabranjuje svako korišćenje prepeva u liturgijske svrhe; jer Kuran je u celini sastavljen od ritmova, od rima, refrena, asonanci. On počiva na toj ideji, temeljnoj ideji poezije, o jedinstvu zvuka i značenja, koje omogućava iskazivanje ovog sveta. Opet je načinio gest kao da se izvinjava, mislim da je malo i glumio da i njemu smeta taj njegov prozelitizam, a u isto vreme je svakako bio i preterano svestan da je taj govor već upotrebio kad god je hteo da ubedi nekog nastavnika; pretpostavljam da je napomena o otporu prema prevođenju Kurana, na primer, upalila kod Žinjaka, ti stručnjaci za srednjovekovnu književnost često s neodobravanjem gledaju na transponovanje predmeta njihove odanosti na savremeni francuski jezik; ali, na kraju krajeva, bili oni dobro izbrušeni ili ne, njegovi argumenti nisu bili ništa manje jaki. A i ja nisam mogao da se uzdržim od razmišljanja o njegovom načinu života: jedna žena, od četrdeset godina, za kuhinju, a druga, od petnaest, za druge stvari... Sigurno je imao još jednu ili dve žene, po godinama između ove dve, ali nekako nisam mogao da mu postavim to pitanje. Ustao sam, ovoga puta čvrsto rešen da odem, zahvalio mu za to strastveno popodne, koje se, zapravo, pretopilo u veče. On mi reče da je njemu bilo vrlo lepo, na vratima me je čak zasuo ljubaznostima; ali obojica smo bili iskreni.

Vratio sam se kući i, pošto sam se ceo sat okretao u krevetu, shvatio sam da očigledno neću uspeti da zaspim. Nije mi kod kuće bilo ostalo bogzna šta za piće, samo jedna boca ruma, loše će to da legne na onu buhu, ali pilo mi se. Prvi put u životu počeo sam da razmišljam o Bogu, da ozbiljno razmatram ideju o nekoj vrsti Tvorca svemira, koji nadgleda svaki moj postupak, i prva moja reakcija bila je nedvosmislena: reč je, jednostavno, o strahu. Malo-pomalo uspeo sam da se umirim - alkohol mi je pomogao u tome - ponavljajući sebi da sam ja jedna relativno beznačajna jedinka, da Tvorac sigurno ima preča posla, i tako dalje, ali ipak je istrajala u meni ta zastrašujuća zamisao da će on, najednom, postati svestan moga postojanja, da će mu otežati ruka, te da ću ja zakačiti, na primer, rak vilice, kao Uismans, to je bio čest oblik karcinoma kod pušača, i Frojd je od toga oboleo, da, rak vilice činio se kao izgledna mogućnost. Šta ću posle, kad mi odstrane vilicu? Kako ću izlaziti na ulicu, ići do supermarketa, u nabavku, kako ću podnositi poglede pune sažaljenja i gađenja? A ako ne budem mogao sam u kupovinu, ko će to obavljati umesto mene? Noć je još bila preda mnom, i osećao sam se dramatično samim. Hoću li, u najmanju ruku, imati makar toliko hrabrosti da izvršim samoubistvo? Ni to čak nije bilo izvesno. Probudio sam se oko šest sati ujutro s ozbiljnom glavoboljom. Dok sam pripremao kafu, tražio sam Deset pitanja o islamu, da bih posle jedno četvrt sata konačno raščistio: ranac mi nije bio tu, mora biti da sam ga ostavio kod Redižea. Posle dva aspirina, osetio sam se dovoljno snažnim da prionem na rečnik pozorišnog žargona, objavljen 1907. godine, i tu sam naposletku našao dva retka izraza koja upotrebljava Uismans, reči koje su lako mogle da prođu kao neologizmi. To je bio taj zabavni deo mog posla, zabavan i relativno lak; glavnina će biti predgovor, to je ono što se od mene očekuje, i toga sam svakako bio svestan. Pre ili kasnije, moraću da se vratim svojoj sopstvenoj disertaciji. Plašilo me

je tih osamsto stranica, gnječilo me, maltene, svojom težinom; koliko sam mogao da se setim, u vreme dok sam je pisao bio sam sklon da celokupan Uismansov opus sagledavam u svetlu njegovog potonjeg preobraćenja. Sâm autor je, uostalom, podsticao čitaoca na to, a ja sam se, bez sumnje, prepustio njegovom uticaju - Uismansov predgovor romanu Nasuprot, napisan dvadeset godina pre preobraćenja, u tom je pogledu bio simptomatičan. Da li je Nasuprot neizbežno vodio njegovom povratku u okrilje Crkve? A kad se tamo konačno vratio, iskrenost Uismansova ni u jednom trenutku nije dolazila u pitanje; Lurdska svetina, poslednja njegova knjiga, bila je autentično delo jednog hrišćanina, delo u kojem je ovaj esteta, čovekomrzac i samotnjak, prevazilazeći odbojnost koju je u njemu budilo sensilpisko bogomoljstvo, konačno uspeo da se prepusti toj iskonskoj veri mase hodočasnika. S druge strane, na praktičnom planu, ovaj povratak nije od njega iziskivao bogzna kakve žrtve; status oblata, koji je dobio u Ligižeu, dozvoljavao mu je da živi izvan manastira; imao je svoju sluškinju, koja mu je pripremala specijalitete građanske kuhinje, jela koja su igrala i te kako važnu ulogu u njegovom životu; imao je svoju biblioteku, i svoj holandski duvan. Prisustvovao je svim bogosluženjima, i u njima, sigurno, uživao; njegova estetska i gotovo čulna ljubav prema katoličkoj liturgiji vidljiva je na svakoj stranici poslednjih njegovih knjiga; ali ona metafizička pitanja koja je Rediže pokrenuo prethodnog dana, to Uismans ni u jednom momentu ne pominje. Beskrajna prostranstva koja su plašila Paskala, koja su u Njutnu i Kantu izazivala zadivljenost i poštovanje, kod Uismansa su prošla gotovo neopažena. Uismans je bio preobraćenik, to je istina, ali ne na način na koji su to bili Pegi ili Klodel. Moja doktorska disertacija, postalo mi je jasno u tom trenutku, neće mi biti od neke posebne pomoći, kao, uostalom, ni Uismansovi iskazi.

Oko deset pre podne procenio sam da je pristojno vreme da se pojavim u Ulici Aren broj pet; batler od juče dočekao me je s osmehom na licu, i dalje u onom belom odelu s kragnom maovkom. Profesor Rediže nije bio kod kuće, izvestio me je on, a meni je kod njih ostala jedna stvar. Doneo mi je onda, za nepunih trideset sekundi,

moju adidas torbu, očito ju je bio još sabajle ostavio sa strane; bio je učtiv, efikasan i diskretan, i na mene je, u izvesnom smislu, ostavio još jači utisak nego Redižeove žene. Taj mora da sve istrativne procedure rešava u deliću sekunde, dok pucneš prstima. Vraćajući se Ulicom Katrfaž, i ne hoteći to obreo sam se ispred velike pariske džamije. Misli mi ne poleteše prema eventualnom Tvorcu svemira, već, znatno prizemnije, ka Stivu; bilo je, uostalom, sasvim jasno, rekoh sebi, da je ukupan nivo obrazovanja opao. Ja nisam bio tako poznat kao Žinjak; ali budem li odlučio da se vratim, mogao sam sa sigurnošću računati na srdačan prijem. Sada sam pak svrsishodno produžio Ulicom Dobenton u pravcu Sorbone - Pariz III. Nisam imao nameru da ulazim, samo da se promuvam pored ograde; ali stvarno sam se obradovao prepoznavši čuvara Senegalca. I on je sav zablistao: - Drago mi je što vas vidim, gospodine! Dobro je što ste se vratili! Nisam imao srca da ga razuveravam, pa sam, na njegov poziv, ušao u glavno dvorište. Ipak sam ja dobrih petnaest godina života proveo na tom fakultetu, drago mi je bilo što sam sreo, eto, barem jednu poznatu osobu. Pitao sam se da li je i on morao da pređe u islam da bi ostao u službi; ali možda je on već bio musliman, ima Senegalaca muslimana, ili se barem meni činilo da ih ima. Šetao sam se, tako, jedno četvrt sata pod svodovima s metalnim nosačima, pomalo iznenađen nostalgijom koja me je bila obuzela, premda sam sve vreme bio svestan da se nalazim u jednom vrlo ružnom okruženju, te odvratne zgrade behu podignute u najgorem periodu modernizma, ali nostalgija nema nikakve veze s estetskim osećanjima, ona, štaviše, nije povezana ni sa uspomenama na srećne dane, nostalgiju jednostavno osećaš zato što si na tom i tom mestu živeo, bez obzira na to da li ti je tamo bilo dobro ili loše, prošlost je uvek lepa, kao i budućnost, uostalom, jedino je sadašnjost mučna, jedino nju nosimo kao neki gnojni čir patnje koji nas prati između dve beskrajne sreće, dva spokoja. Malo-pomalo, kako sam prolazio između tih metalnih nosača, i nostalgija poče da bledi, pa u jednom trenutku gotovo prestadoh da razmišljam. Još malo sam mislio na Mirijam, samo kratko, ali ipak bolno to beše, dok sam prolazio ispred bara u prizemlju gde smo se nas dvoje prvi put sreli. I sada je tu, razume se, bilo studentkinja,

zabrađenih, uglavnom su nosile bele velove, i šetale se po dve, po tri, ispod tih arkada, podsećalo je to sve pomalo na manastir, u svakom slučaju, opšti, neporeciv utisak bio je da se ovde ozbiljno radi. Upitah se kako li bi sve to tek izgledalo u jednom još starijem ambijentu, na Sorboni - Pariz IV, i da li bi se tamo čovek osećao kao da se vratio u vreme Abelara i Eloize.

Deset pitanja o islamu bila je jednostavna knjiga, izrazito efikasno strukturirana. Iz prvog poglavlja, u kojem autor odgovara na pitanje: „Kakva je naša vera?”, ja gotovo ništa nisam naučio. Bilo je to, sve u svemu, ono što mi je Rediže i rekao prethodnog dana, u toku popodneva koje smo proveli kod njega kući: neizmernost i sklad kosmosa, savršenstvo nauma, i tako dalje. Iza toga je usledio kratak hronološki pregled smene proroka, okončane pojavom Muhameda. Kao, verovatno, i većina muškaraca, i ja sam preskočio poglavlja posvećena verskim dužnostima, stubovima islama i postu, da bih direktno prešao na poglavlje VII: „Zašto poligamija?”. Istinu da kažem, argumentacija je bila originalna: da bi ostvario svoje uzvišene ciljeve, tvrdio je Rediže, Tvorac svemira se rukovodi, što se neživog dela kosmosa tiče, zakonima geometrije (geometrije koja, svakako, nije ona euklidovska, već geometrija data jednom zasvagda; ali ipak geometrije). Kada je pak reč o živim bićima, naum Tvorčev ogleda se kroz prirodnu selekciju; kroz nju živa bića dostižu maksimum lepote, vitalnosti i snage. I za sve životinjske vrste, a i čovek je jedna od njih, važi isti zakon: samo neke jedinke pozvane su da poseju svoje seme i izrode novi naraštaj, iz kojeg će docnije nastati neodređen broj budućih naraštaja. U slučaju sisara, s obzirom na period bremenitosti kod ženki, a u vezi s gotovo bezgraničnim reproduktivnim kapacitetima mužjaka, pritisak koji podrazumeva selekcija trpe najviše muškarci. Neravnopravnost među mužjacima - dok jedni za sebe smatraju da treba da uživaju u većem broju ženki, ostali će, nužno, za to biti uskraćeni - ne bi, stoga, trebalo smatrati nekim izopačenim izrazom poligamije, već upravo njenim istinskim ciljem. Tako se i zaokružuje sudbina vrste. Ova neobična promišljanja vodila su dalje do poglavlja VIII, oko kojeg se već lakše moglo složiti s autorom; ovo poglavlje, „Ekologija i islam”, omogućila je Redižeu da se, uzgred, pozabavi i pitanjem halal prehrambenih navika, koje je on predstavio kao prelazak na jednu

vrstu unapređene organske ishrane. Što se tiče poglavlja IX i X, posvećenih ekonomiji i političkim institucijama, činilo se kao da su svojevremeno napisana tako da pripreme teren za kandidaturu Muhameda Ben Abesa. U tom delu, namenjenom vrlo širokoj čitalačkoj publici, a koje je do široke publike i došlo, Rediže je na više mesta izrazio spremnost na kompromis s jednom humanistički orijentisanom javnošću, ne propuštajući priliku da islam uporedi sa civilizacijama, pastoralnim i sirovim, koje su mu prethodile. Naglašavao je, tako, da nije islam smislio poligamiju, već da je on, zapravo, doprineo regulisanju njenog upražnjavanja; da koreni kamenovanja nisu u islamu, te da isto važi i za obrezivanje; da je prorok Muhamed smatran zaslužnim za oslobađanje robova, te da je on, uspostavivši prethodno načelnu jednakost svih ljudi pred njihovim Tvorcem, stavio tačku na svaki oblik rasne diskriminacije u zemljama koje su bile pod njegovom upravom. Svi ti argumenti bili su mi odranije poznati, hiljadu puta sam ih bio čuo; to, samo po sebi, nije značilo da ujedno nisu i valjani. Ono što je mene pak frapiralo u toku našeg susreta, i što me je frapiralo još više dok sam čitao njegovu knjigu, bila je ta priča s dobro izbrušenim govorom, koji je Redižea neminovno približavao terenu politike. Nismo nas dvojica uopšte govorili o politici onog popodneva u kući u Ulici Aren; ali ja se ni najmanje nisam iznenadio kad sam, nedelju dana kasnije, saznao da je, posle jedne minirekonstrukcije u ministarstvu, Rediže postavljen na funkciju državnog sekretara za visoko školstvo, ponovo uvedenu specijalno za tu priliku. Ja sam, u međuvremenu, imao prilike da konstatujem kako je on kudikamo manje oprezan kad piše tekstove za časopise namenjene zatvorenijem krugu čitalaca, kao što su, recimo, Revija za palestinske studije ili Uma. Odsustvo svake radoznalosti kod novinara pravi je blagoslov za intelektualce, zato što se sve to danas lako može naći na internetu, i meni se činilo da bi iskopati tu i tamo neke od tih članaka zaista bilo vredno truda; ali možda, na kraju krajeva, i nisam bio u pravu, toliki su intelektualci u XX veku podržavali Staljina, Maoa ili Pola Pota, a da im zbog toga niko nikada nije ozbiljno prebacio; intelektualac u Francuskoj nije ni morao da bude odgovoran, nije to bilo u njegovoj prirodi.

U jednom članku koji je pisao za Umu, na pitanje da li je islam pozvan da zavlada svetom, Rediže je, na koncu, dao potvrdan odgovor. Jedva da se i osvrnuo na slučaj zapadnih civilizacija, u toj meri ih je smatrao već očigledno osuđenim na propast (dok je liberalni individualizam još i imao izglede na konačan uspeh dok se zadovoljavao razbijanjem svojih posrednih struktura, kao što su države, korporacije i staleži, toliko je trenutak kad se on obrušio na onu najvišu strukturu, a to je porodica, odnosno demografija, obeležio konačni njegov slom; i tako sad, logično, dolazi vreme islama). Više se raspričao kad su na red došle Indija i Kina; dok god su Indija i Kina čuvale svoje tradicionalne civilizacije, pisao je on, mogle su da umaknu uticaju islama; ali počev od onoga časa kad su dozvolile da ih Zapad zatruje svojim vrednostima, i one same su osuđene na propast; zatim je Rediže detaljno razrađivao ceo taj proces, dajući i tačna vremenska predviđanja kad bi šta trebalo da se desi. U ovom članku, jasno napisanom i dokumentovanom, dobro se video Genonov upliv, tačnije temeljna Genonova podela na tradicionalne civilizacije, uzete skupa, i savremenu civilizaciju. U drugom jednom članku, nedvosmisleno se izjasnio za izrazito neravnopravnu podelu bogatstava. Ako za bedu u pravom smislu reči nije bilo mesta u jednom autentičnom muslimanskom društvu (dobrotvorstvo je, štaviše, činilo jedan od pet stubova islama), ono, ipak, nema razloga da radi na smanjivanju jaza između širokih narodnih masa, koje žive u jednom prihvatljivom siromaštvu, i neznatne manjine sačinjene od prebogatih pojedinaca, koji sebi mogu da dozvole preterane, sulude rashode, što, opet, jemči opstanak luksuzne robe i umetnosti. Ova aristokratska pozicija poticala je direktno od Ničea; Rediže je, u osnovi, ostao primerno veran misliocima koje je zavoleo u mladosti. Ničeovsko je bilo i njegovo sarkastično, uvredljivo obrušavanje na hrišćanstvo, koje je, po njemu, počivalo isključivo na dekadentnoj, marginalnoj ličnosti Isusovoj. Osnivač hrišćanstva je uživao u društvu žena, i to se osećalo, pisao je on. „Ako islam prezire hrišćanstvo”, citirao je on autora Antihrista, „za to ima hiljadu razloga; islamu su na prvom mestu muškarci...” Ideja božanske prirode Hristove, nastavio je Rediže na istom tragu, predstavlja fundamentalnu grešku koja je neizbežno izrodila humanizam i „ljudska prava”. I to je Niče već bio

rekao pre njega, i to služeći se još oštrijim izrazima, kao što bi i on, bez sumnje, pristao uz ideju da je misija islama da pročisti ovaj svet tako što će ga osloboditi štetnog učenja o otelovljenju božjem. Kako sam stario, tako sam i ja bivao sve bliži Ničeu, što, uostalom, postaje neizbežno kad čovek ima problema s instalacijama u stanu. Sada me je, inače, više zanimao Elohim, taj uzvišeni ustrojitelj sazvežđa, nego njegov bljutavi potomak. Isus je previše voleo ljude, u tome je problem; da pustiš da te zbog njih, zbog ljudi, razapnu na krst, pa to, u najmanju ruku, svedoči da imaš loš ukus, kako bi to rekla ona kurva matora. A ni ostali Isusovi postupci ne svedoče o nekoj bogzna kakvoj pronicljivosti, kao što je, na primer, slučaj s praštanjem preljubnici, uz pribegavanje argumentima tipa „neka onaj koji nije grešio”, i tome slično. Nije to bilo uopšte tako komplikovano, dovoljno je bilo da pozove neko dete od sedam leta - prvi kamen bacio bi taj mali, da, to usrano čeljade.

Rediže je posao obavio vrlo dobro, bio je jasan i sklon sintezi, s tu i tamo pokojom humornom notom, kao onda kad se podsmeva svojoj sabraći, očigledno nekom intelektualcu muslimanu s kojim se oko nečega spori, a koji je u jednom članku uveo pojam imama 2.0, onih koji su preuzeli zadatak da vraćaju u staru veru mlađe Francuze potekle od muslimanske imigracije. Sada bi pre trebalo, ispravljao je Rediže kolegu, govoriti o imamima 3.0; oni bi preobraćali mlade Francuze koji su to i poreklom - humor, kod Redižea, nikada nije trajao dugo; ubrzo bi usledilo neko ozbiljno promišljanje. Sarkazam je čuvao za svoju sabraću islamske levičare; islamska levica, pisao je on, predstavlja očajnički pokušaj propalih, trulih marksista, koji su u stanju kliničke smrti, da se iskobeljaju iz ropotarnice istorije tako što će se prikačiti snagama islama, koje su u usponu. Na idejnom planu, nastavio je on, i oni su mogli da vas nasmeju, kao i famozni „ničeovci s levice”. Rediže je, tu zbora nema, bio opsednut Ničeom; njegovi članci nadahnuti ničeovštinom vrlo brzo bi me zamorili - i sam sam, bez sumnje, preterivao s čitanjem Ničea, znao sam ga i razumeo savršeno, tako da više, jednostavno, nije mogao da me očara. Mene je, začudo, više privlačila njegova genonovska nit - istina je da je Genon, kad ga čitamo celog, prilično dosadan, kao i to da je Rediže ponudio jednu

pristupačnu verziju Genona, jednu light verziju. Posebno mi se dopao tekst pod naslovom „Geometrija sprege”, objavljen u Reviji za tradicionalne studije. Tu se Rediže opet bavio krahom komunizma koji je, naposletku, predstavljao prvi pokušaj borbe protiv liberalnog individualizma - da bi istakao kako je, na kraju, pravo imao Trocki, a ne Staljin: da bi odneo pobedu, komunizam je morao da zavlada celim svetom. Isto pravilo, upozoravao je on, važi i za islam: ili će biti univerzalan, ili ga neće biti. Samu srž članka, međutim, činilo je jedno zanimljivo razmišljanje, ne potpuno lišeno neke vrste spinozijanskog kiča, sve s komentarima i ostalim tricama i kučinama, a u vezi s teorijom grafikona. Samo jedna religija, pokušavao je da dokaže autor teksta, može da stvori potpunu povezanost među jedinkama. Ako zamislimo, pisao je Rediže, jedan grafikon s međusobnim vezama, neka to bude među jedinkama (tačkama), koje će biti povezane ličnim odnosima - nemoguće je napraviti grafikon na kojem bi sve, ali sve te jedinke bile međusobno povezane. Jedino rešenje je da se pređe na jedan viši plan, na kojem se nalazi zajednička tačka, iliti Bog, s kojim će biti povezane sve jedinke, da bi se, preko Boga kao posrednika, povezale i one same, sve, među sobom. Sve je to bilo vrlo ugodno za čitanje; u isto vreme, na geometrijskom planu, meni se učinilo da kod demonstracije ove teorije nešto nije kako treba; ali dobro, makar sam razmišljao o nečem drugom, a ne o problemima s instalacijama. Moj intelektualni život je, osim toga, bio dodirnuo onu mrtvu tačku; što se beležaka tiče, tu jesam ostvario izvestan napredak, ali što se predgovora tiče, i dalje sam tapkao u mestu. I upravo sam, čudna stvar, tražeći po internetu nešto o Uismansu, naleteo na jedan od najupečatljivijih Redižeovih članaka, ovoga puta jedan osvanuo u Evropskoj reviji. Uismans se tu tek uzgred pominje, kao pisac kod kojeg je ćorsokak u koji su zapali nuturalizam i materijalizam bio najočigledniji; kao celina je pak taj tekst bio jedan neizmeran omaž Redižeovim nekadašnjim drugovima tradicionalistima i identitarcima. Tragično je to, žustro je dokazivao on, što te ljude jedna bezrazložna mržnja prema islamu sprečava da vide ono što je očigledno, a to je da su oni, u suštini stvari, u savršenom saglasju s muslimanima. Kako što se tiče odbacivanja ateizma i humanizma, tako i u pogledu neophodne pokorenosti žene i povratka patrijarhatu; njihova borba, s kojeg god stanovišta gledano,

upravo je ista ta borba. A ta borba, neophodna da bi se ušlo u jednu novu organsku fazu civilizacije, ne može se više, u današnje vreme, voditi u ime hrišćanstva; sada je islam, sestrinska religija, mlađa, jednostavnija i istinitija (jer zašto bi inače Genon, na primer, prešao u islam, Genon je prvenstveno bio jedan naučni duh, i upravo je kao naučnik i odabrao islam, zbog toga što se islam ne razmeće idejama, a i da bi izbegao izvesna iracionalna, sporedna verovanja, kao što je, recimo, stvarno prisustvo prilikom svetog pričešća), jer islam je, dakle, taj koji je preuzeo baklju. Od silnog prenemaganja, umiljavanja i sramnog maženja raznih progresivaca, Katolička crkva postala je, jednostavno, nesposobna da se odupre moralnom rasapu. Da nedvosmisleno, energično, odbaci homoseksualni brak, pravo na abortus, kao i pravo žena na rad. Trebalo je suočiti se sa stvarnim stanjem: dospevši u onaj odvratan stadijum raspadanja, Zapadna Evropa više nije bila u stanju sama sebe da spase - ne više nego što je to u stanju bio stari Rim u petom veku naše ere. Masovan priliv stanovništva koje je sa sobom donelo tradicionalnu kulturu koja je i dalje čuvala prirodno uspostavljene hijerarhije, pokorenost žene i dužno poštovanje prema starima, predstavljao je istorijsku šansu za moralni i porodični preporod Evrope, otvarajući perspektivu jednog novog zlatnog doba za Stari kontinent. To pristiglo stanovništvo delom jeste hrišćansko; ali najčešće je, to se mora priznati, muslimanske veroispovesti. On, Rediže, prvi će priznati da je srednjovekovno hrišćanstvo bilo jedna velika civilizacija, čiji će dometi u oblasti umetnosti ostati večno živi u sećanju ljudi; ta civilizacija je, međutim, s vremenom malopomalo gubila tlo pod nogama, morala je da napravi kompromis s racionalizmom, da se prikloni aktuelnoj vlasti, i tako je sebe polako osuđivala na propast, i to - zašto? To je, u osnovi, ostala tajna; Bog je odlučio da tako bude.

Nedugo zatim stigao mi je Rigoov Rečnik savremenog žargona, objavljen kod Olendorfa 1881, koji sam odavno već bio naručio, a koji mi je sad pomogao da otklonim izvesne nedoumice. Kao što sam i podozrevao, „semenjara” u ovom kontekstu nije Uismansov pronalazak, već odranije upotrebljavan izraz za javnu kuću, dok je „rupa”, više onako generalno, mesto gde ordiniraju prostitutke. Gotovo svi seksualni odnosi kod Uismansa zapravo su odnosi s prostitutkama, a i njegova prepiska s Arejem Prinsom bila je, bar u poglavlju o evropskim javnim kućama, vrlo iscrpna. Dok sam listao tu prepisku, najednom me obuze osećanje da bih morao da odem do Brisela. Nije za to postojao nijedan vidljiv razlog. Jeste, naravno, Uismans objavljivao u Briselu, ali gotovo svi važniji pisci druge polovine XIX veka morali su, u datom trenutku, ne bi li izbegli cenzuru, potražiti usluge nekog belgijskog izdavača, pa tako i Uismans, pri čemu se meni to putovanje, u vreme kad sam pisao disertaciju, i nije činilo neophodnim; obreo sam se tamo nekoliko godina kasnije, više zbog Bodlera, u stvari; porazan utisak na mene ostavile su, pre svega, prljavština i tuga koje su vladale u tom gradu, kao i mržnja, još očitija nego u Parizu ili Londonu, između raznih zajednica: u Briselu je čovek, više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj prestonici, osećao kao da će svaki čas da izbije građanski rat. Muslimanska partija Belgije tek je bila došla na vlast. Taj događaj je, generalno, smatran značajnim, u smislu održavanja političke ravnoteže u Evropi. Nacionalne muslimanske partije već su, naravno, bile u sastavu vladajućih koalicija u Engleskoj, Holandiji i Nemačkoj; ali Belgija je bila druga zemlja, posle Francuske, gde je muslimanska partija bila većinski na vlasti. Ovaj pogibeljni neuspeh evropskih desničarskih snaga u Belgiji je imao jednostavno objašnjenje: dok nacionalne partije Flamanaca i Valonaca, ubedljivo najstarije političke institucije u dvama delovima zemlje, nikada nisu uspele ne samo da se usaglase već ni da započnu pravi dijalog, muslimanske stranke

Flandrije i Valonije su, upravo na temelju zajedničke veroispovesti, vrlo lako postigle sporazum oko formiranja zajedničke vlade. Pobedu Muslimanske partije Belgije smesta je pozdravio Muhamed Ben Abes, uputivši pobednicima srdačnu čestitku; u životopisu generalnog sekretara pobedničke stranke, Remona Stuvenensa, bilo je i više od jedne zajedničke tačke s Redižeovom biografijom; obojica su pripadali identitetskim pokretima, i obojica su u tim pokretima obavljali važne dužnosti - ni jedan ni drugi nisu se kompromitovali pristupajući onim otvoreno neofašističkim frakcijama - pre nego što će preći u islam.

U restoranu talisa46 sada ste na raspolaganju imali izbor između tradicionalnog jelovnika i halal menija. Bila je to prva vidljiva promena - ujedno i jedina; ulice su i dalje bile isto onako prljave, a hotel Metropol, makar mu bar i bio zatvoren, sačuvao je veliki deo svog nekadašnjeg sjaja. Izašao sam napolje oko sedam uveče, bilo je još hladnije nego u Parizu, trotoari behu prekriveni već pocrnelim snegom. U jednom restoranu u Ulici Montanj-oz-Erb-Potažer, dvoumeći se između pilećeg vateržoija i jegulje u zelenišu, najednom sam, s najvećom izvesnošću, shvatio da potpuno razumem Uismansa, da ga razumem bolje nego što je on razumeo samoga sebe, i da ću sada moći da napišem taj predgovor, trebalo je samo da se vratim u hotel po beleške; izašao sam iz restorana ne poručivši ništa. Pileći vateržoi mogao je da se naruči i preko room servica, i time je problem bio rešen. Pogrešno bi bilo pridavati preveliki značaj „razvratu” i „štetnosti” koje s užitkom priziva Uismans, imao je on, pre svega, tu naturalističku žicu, kliše iz epohe u kojoj je živeo, povezan, isto tako, i s potrebom da pravi skandale, da šokira građanstvo; imao je on, neizostavno, strategiju razvoja karijere, a suprotnost koju je uspostavio između telesnih prohteva i strogog manastirskog života nije bila ništa više osnovana. Čednost nije predstavljala problem, ona to nikada nije ni bila, kako samom Uismansu, tako ni bilo kome drugome, čemu u prilog ide i moje iskustvo stečeno tokom kratkog boravka u Ligižeu. Izložite čoveka erotskim podsticajima (krajnje standardizovanim, uostalom, tetas y culo, što bi, na svima razumljiv način, rekli Španci), i on će osetiti seksualnu želju; izbegnite narečene

podsticaje, i on će prestati da oseća želju, a u roku od nekoliko meseci, katkad i svega nekoliko nedelja, izgubiće čak i sećanje na seksualnost; u stvarnosti to, uistinu, nikada nije predstavljalo ni najmanji problem monasima, pa ni meni samome, a otkako su pod novim, islamskim režimom žene počele da se oblače pristojnije, i ja sam počeo da osećam kako mi nagoni splašnjavaju, danima ponekad na to ne bih ni pomislio. Kod žena je situacija možda bila donekle drugačija, erotski nagon kod žena je više rasplinut i teže ga je suzbiti, ali ja nikada zapravo i nisam imao vremena da se udubljujem u detalje izvan zadate teme, pomamno sam se latio onih beležaka, čim sam pojeo vateržoi, poručio sam selekciju sireva, ne samo što seks kod Uismansa nikada nije imao značaj koji mu je ovaj pridavao, već ni smrt taj značaj nije imala, on se s egzistencijalnom teskobom nije suočavao, a ono što ga je zapanjilo kod čuvenog Grinevaldovog Raspeća nije bio prikaz Hristove agonije, već njegovih fizičkih patnji, i u tome je Uismans upravo i bio sličan svim drugim muškarcima koje njihova sopstvena smrt generalno ostavlja gotovo ravnodušnim, jer im je jedina stvarna preokupacija, jedina prava briga to kako da, što je više moguće, izbegnu fizičku patnju. U domenu umetničke kritike, gledišta koja je Uismans iskazivao bila su varljiva. S velikom žustrinom stao je on bio na stranu impresionista, okomivši se na akademizam toga vremena, s divljenjem je ispisao čitave stranice o slikarima poput Gistava Moroa ili Odilona Redona; on sam, međutim, u svojim vlastitim romanima, distancirao se i od impresionizma i od simbolizma, opredeljujući se za jednu znatno stariju slikarsku tradiciju, onu flamanskih majstora. Oniričke vizije u Nasukanima, koje bi nekoga i mogle da podsete na pojedine čudnovate postupke simbolističkog slikarstva, bile su, sve u svemu, prilično neuspele, i nema zbora da nisu bile onako upečatljive kao oni topli, intimistički opisi ručkova u domu Kareovih u Tamo dole, u koje se Uismans unosio svim srcem. Toga časa postadoh svestan da mi je Tamo dole ostalo u Parizu, morao sam da se vratim po knjigu, prikačio sam se na internet, prvi talis polazio je u pet ujutro, u sedam sam već bio kod kuće i pronašao ona mesta gde opisuje kuhinju „mame Kare”, kako ju je zvao, jedina istinska Uismansova tema bila je građanska sreća, sreća bolno nedostupna jednom neženji, pri čemu tu čak nije ni bila reč o onoj visokoj buržoaziji; slavna kuhinja iz Tamo dole zapravo je bliža onome što bismo mogli nazvati jednom valjanom

domaćom kuhinjom, a ne aristokratskom kuhinjom, on sam se, uostalom, oduvek isključivo s prezirom odnosio prema „tikvama s grbovima” batinanim u Oblatu. Ono što je u njegovim očima predstavljalo pravu sreću bio je jedan veseo ručak gde za trpezom sede umetnici i prijatelji, uz goveđu supu s rinflajšom i sosom od rena, i usto neko „pošteno” vino, a posle šljivova rakija i duvan, popušen uz furunu, dok napolju zimski vetar bije po kulama Sen-Silpisa. Ta prosta zadovoljstva život je uskratio Uismansu, i čovek je zaista morao da bude neosetljiv i grub kao Bloa da bi se onako iščuđavao videvši Uismansa kako 1895. plače posle smrti Ane Menije, jedine žene s kojom je ostvario trajan odnos, jedine s kojom je, makar nakratko, mogao da „zasnuje domaćinstvo”, pre nego što je Ana, zbog nervne bolesti za koju u to vreme nisu imali leka, smeštena u bolnicu Sent-An. Toga dana sam izašao, kupio pet boksova cigareta, a potom pronašao posetnicu onog dostavljača libanskih specijaliteta, i dve nedelje kasnije moj predgovor bio je gotov. Zona niskog vazdušnog pritiska sa Azora bila je stigla do Francuske, i bilo je sad u vazduhu nečeg pomalo vlažnog i prolećnog, nečeg neodređeno blagog. Koliko prethodne godine, u takvim meteorološkim uslovima, mogao je čovek da vidi i prve kratke suknje na ulicama. Posle Avenije Šoazi produžio sam Avenijom Goblen, pa Ulicom Monž. U kafeu nedaleko od Instituta arapskog sveta, ponovo sam iščitao svojih četrdesetak stranica. Trebalo je ponegde popraviti interpunkciju, preciznije dati nekoliko referenci, ali sumnje više nije bilo - u ovome sam bio najbolji, a i bio je to, takođe, najbolji tekst ikada napisan o Uismansu. Vratio sam se lagano, pešice, kao starac, iz koraka u korak postajući svestan da sam, ovoga puta, zaista stigao do kraja svog intelektualnog života, i da je to, u isti mah, i kraj mog dugog, veoma dugog druženja sa Žoris-Karlom Uismansom.

Novost, prirodno, nisam nameravao da saopštim Bastijenu Lakuu. Znao sam da će, što se njega tiče, proći najmanje godinu dana, možda i dve, pre nego što se uopšte zapita kada bi ceo taj posao mogao da bude priveden kraju; imaću, u tom pogledu, vremena napretek da doteram fusnote, da, počinjao je jedan superkul period mog života. Možda nije super, ali je ipak kul - smanjio sam doživljaj otvarajući poštansko sanduče, prvi put otkako sam se vratio iz Brisela; sanduče je bilo puno istrativnih problema, jer birokratija „nikad ne spava”. Nisam se, u tom trenutku, osećao dovoljno hrabrim da otvorim bilo koju od tih koverti; prethodne dve nedelje bio sam, na izvestan način izmešten u predele idealnog, najzad, u okviru vlastitih skromnih mogućnosti, ja sam u tom periodu stvarao; vratiti se sada statusu običnog podanika birokratije činilo mi se pomalo grubim. Bila je tu i jedna deblja koverta, poslata sa Univerziteta Pariz IV - Sorbona. A-ha, rekoh ja sebi. Moje „a-ha” dobilo je na težini kad sam otkrio sadržaj pošiljke; bio je to poziv na svečanosti koje su počinjale koliko već sutradan, a kojima će biti propraćeno stupanje na dužnost nikog drugog do univerzitetskog profesora Žan-Fransoe Loazelera. Biće upriličen službeni prijem u Rišeljeovom amfiteatru, govor, a potom i koktel u jednoj od susednih sala, predviđenih za tu namenu. Savršeno sam se dobro sećao Loazelera, on me je i povezao s redakcijom lista Žurnal de diznevjemist, pre mnogo godina. Univerzitetsku karijeru započeo je originalnom disertacijom posvećenom poslednjim pesmama Lekonta de Lila. Smatran, uz Herediju, predvodnikom parnasovaca, Lekont de Lil bio je, generalno, prezren, antologičari su ga nazivali „čestitim zanatlijom bez genija”. Pa ipak, u nekoj vrsti mističko-kosmološke krize, on je pod stare dane napisao neke neobične pesme, pesme koje ne liče ni na šta što je pisao ranije, ni na šta što je pisano u njegovo vreme; one, ako ćemo pravo,

ne liče ni na šta ikada napisano, pri čemu se za njih, već na prvi pogled, može reći da su potpuno zatvorene. Loazeler je bio zaslužan što je izneo te pesme na svetlost dana, ne uspevši pritom da ih dovede u realnu vezu s bilo kojim književnim pravcem - u njima se ostareli parnasovac, po Loazeleru, više bavio pojedinim intelektualnim fenomenima svoga doba, kao što su teozofija i spiritistički pokret. Tako se Loazeler, na polju na kojem nije imao takmaca, izborio za izvesnu slavu - iako se po ugledu u svetu nikako nije mogao porediti s jednim Žinjakom, i njega su redovno pozivali da drži predavanja na Oksfordu i Sent Endrjuzu. Lično je Loazeler izvanredno odgovarao predmetu svojih studija; nikada nisam sreo čoveka koji u toj meri podseća na lik naučnika Kosinusa: duge kose, sede i prljave, s ogromnim naočarima, u rasparenim odelima u stanju za koje se neretko moglo pomisliti da je na ivici higijenskog minimuma, on je često kod ljudi pobuđivao neku vrstu poštovanja s primesom sažaljenja. On, svakako, nije imao nameru da tumači lik; bio je, prosto-naprosto, takav, i nije umeo drugačije; beše to, uostalom, izrazito fin čovek, najblagorodniji na svetu, apsolutno lišen taštine. Rad u prosveti, koji, uprkos svemu, nužno podrazumeva izvestan oblik kontakta s ljudskim bićima raznih naravi, njega je oduvek užasavao; kako li je Rediže uspeo da ga ubedi? Da, doći ću makar na koktel; kopkalo me je da saznam.

Noseći taj istorijski pečat i stvaran prestiž, sale za prijem na Sorboni nisu u moje vreme nikada bile korišćene za univerzitetske gozbe, već su prilično često iznajmljivane, po nepristojnoj tarifi, organizatorima modnih revija i drugih people dešavanja; možda to i nije bilo bogzna kako časno, ali bi i te kako dobro došlo da se uravnoteži budžet. Novi vlasnici Saudijci zaveli su red, i tako je ovo mesto, na njihov podsticaj, uspelo da povrati izvesno akademsko dostojanstvo. Ulazeći u prvu salu, s radošću sam ugledao zastavice dostavljača libanske hrane od koje se nisam odvajao u toku rada na predgovoru. Sad sam jelovnik znao napamet, pa sam hranu poručio s autoritetom pravog znalca. Među prisutnima je, kao što to obično biva u ovakvim prilikama, bilo i francuskih univerzitetskih stručnjaka i arapskih uglednika; ovoga puta je, međutim, bilo mnogo Francuza, imao sam utisak da je došao

kompletan nastavnički kadar. Bilo je to u priličnoj meri razumljivo; povinovati se zaptu novog saudijskog režima u očima mnogih predstavljalo je čin pomalo sraman, čin takoreći kolaboracionistički; ali ovako, kad su tu došli u ovakvom broju, jedno drugom su držali strah, i njihovo zadovoljstvo bilo je tim veće što je neposredan povod za okupljanje bio prijem novog kolege. Čim sam dobio mezetluke koje sam poručio, nađoh se oči u oči s Loazelerom. On se bio promenio; iako ni sada nije baš bio u reprezentativnom izdanju, njegov spoljašnji izgled nedvosmisleno se popravio. Kosa, odvajkada duga i prljava, sada je bila još malo pa počešljana; sako i pantalone bili su mu maltene iste nijanse, a na njima se nije videla nijedna masna fleka, niti progoretina od cigarete; moglo se naslutiti, čini mi se, da se tu umešala ženska ruka. - Pa da... - potvrdi on moja razmišljanja, a da ga ništa nisam ni pitao - konačno sam prelomio. Čudna stvar, ranije o tome nikada nisam ni razmišljao, a kad se sve sabere, stvar je vrlo ugodna. Drago mi je što vas vidim, stvarno. A vi, kako ste? - Oženili ste se, to hoćete da kažete? - morao sam još jednom da čujem. - Da, da, oženio, tako je. Vrlo čudno, u suštini, jedno telo, zar ne, ali vrlo dobro. A vi, kako ste mi? Mogao je isto tako da mi saopšti da je postao džanki, ili da je počeo da se bavi sportovima na dasci, ništa istinski ne bi ni moglo da me iznenadi kad je o Loazeleru reč; ali ovo je ipak bio šok, i ja sam nedotupavno ponovio, netremice zureći u orden Legije časti koji je krasio njegov odvratni sako petrol-plave boje: - Oženio? Nekom ženom? Biće da sam do toga časa mislio da je on devac, sa svojih šezdeset leta; na kraju krajeva, sve je bilo moguće. - Da, da, ženom, našli su mi jednu - potvrdi on živo klimajući glavom. - Studira, na drugoj je godini. Ostao sam bez glasa, a njega je preuzeo jedan kolega, sitan stari ekscentrik, od Loazelerove sorte uostalom, ali ipak nešto čistiji stručnjak za sedamnaesti vek, ako se ne varam, specijalista za burleske i autor dela o Skaronu. Malo potom ugledah Redižea usred manjeg društva, na drugom kraju galerije na kojoj se održavao prijem. U poslednje vreme, otkako sam potpuno uronio u taj predgovor,

nisam mnogo razmišljao o Redižeu, i primetih sada da mi je stvarno drago što ga ponovo vidim. I on mene srdačno pozdravi. Našalio sam se napomenuvši da bih sada morao da mu se obraćam s „gospodine ministre”, a onda dodadoh ozbiljnijim tonom: - Kako je u politici? Je li zaista teško? - Jeste. Sve to što se priča uopšte nije nikakvo preterivanje. Ja sam se odranije već bio navikao na bitke za vlast u univerzitetskoj sredini; ali ovo je jedan stepenik više. Kad smo kod toga, Ben Abes je jedan stvarno izvanredan tip; ponosan sam što radim s njim. Setih se tada Tanera, i pominjanja cara Avgusta, onog dana kad smo zajedno večerali u njegovoj kući u Lotu; učinilo mi se da je Redižeu to poređenje bilo zanimljivo, da ga je nateralo da se zamisli. Pregovori s Libanom i Egiptom idu željenim tokom, rekao mi je on; uspostavljeni su, takođe, prvi kontakti s Libijom i Sirijom, gde je Ben Abes obnovio lične prijateljske odnose s lokalnom Muslimanskom braćom. On, u stvari, pokušava da, na jedan krajnje jednostavan način, i to za manje od jedne generacije, služeći se pritom isključivo diplomatskim sredstvima, stvori ono što je Rimska imperija stvarala vekovima - pa i više od toga, a sve bez ikakvog otpora, osvajajući ogromne teritorije Severne Evrope, sve do Estonije, Skandinavije i Irske. U simboličnom smislu, on se sprema da predloži evropskim vlastima da se sedište Evropske komisije izmesti u Rim, a Evropskog parlamenta u Atinu. - Malobrojni su graditelji carstva... - dodade zamišljeno Rediže. Teško je okupiti nacije različite po religiji i jeziku, i privoleti ih da se uključe u jedan zajednički politički poduhvat. Koliko ja vidim, osim Rimskoj imperiji, to je, u ograničenijim razmerama, uspelo još samo Osmanskom carstvu. Napoleon je, u to nema sumnje, morao imati neophodne osobine - na izvanredan način je rešio izraelsko pitanje, da bi u toku pohoda na Egipat jasno pokazao da je savršeno sposoban da se suoči i sa islamom. Ben Abes, da... Moguće je da je Ben Abes čovek toga kova... Poletno sam klimao glavom, iako nisam znao dovoljno o Osmanskom carstvu, ali sam se, jednostavno, ugodno osećao u toj eteričnoj, lebdećoj atmosferi, u uljudnom razgovoru koji među sobom vode učeni ljudi. Posle toga smo se, nužno, dotakli i mog predgovora; teško mi je bilo da se oprostim od rada na Uismansu, kojim sam, u

manjoj ili većoj meri potajno, bio zaokupljen godinama već - u životu, kad se sve sabere, drugog cilja nisam ni imao, zaključih ja s dozom melanholije, ne otkrivajući to svom sabesedniku, bilo bi to ipak pomalo prenaglašeno, što ne znači i manje istinito. On me je, međutim, slušao pažljivo, ne pokazujući ni najmanji znak dosade. Prođe uto konobar, mi uzesmo još po jedno piće.

- Pročitao sam vašu knjigu - rekoh ja. - A... Raduje me što ste našli vremena za to. Ta mala vežba u pojednostavljivanju jeste bila nešto neuobičajeno za mene. Nadam se da vam je sve bilo jasno. - Da, sve je vrlo jasno, kao celina. Na kraju su mi, čak, ostala i neka pitanja. Načinismo nekoliko koraka u pravcu jednog prozorskog udubljenja, ne mnogo širokog, ali taman toliko da se sklonimo od glavnine zvanica, koje su kružile s kraja na kraj galerije. Kroz višedelni prozor razaznavale su se, okupane belom, hladnom svetlošću, kolonade i kupola crkve koju je podigao Rišelje; upamtio sam bio da u toj crkvi čuvaju njegovu lobanju. - I taj je bio veliki čovek, Rišelje - rekoh ja i ne razmišljajući, ali Rediže prihvati bez oklevanja: - Da, potpuno se slažem sa vama, ono što je Rišelje učinio za Francusku zaista je nešto izvanredno. Francuski kraljevi bili su ponekad i osrednji, ćudljiva je genetika; ali veliki ministri nisu mogli biti osrednji, u svakom slučaju. Ono što je meni čudno jeste to što je i danas, u demokratiji, taj raskorak isto tako naglašen. Pričao sam vam već šta mislim o Ben Abe su, a to je samo dobro; za razliku od njega, međutim, Bajru je jedan pravi kreten, jedna nedosledna politička životinja, i dobar je samo za to da se lepo namešta po medijima; sva sreća te u praksi svu vlast u rukama drži Ben Abes. Reći ćete mi sada da sam opsednut Ben Abesom, ali i ova priča o Rišeljeu navodi me na isti zaključak; jer i Ben Abes se, kao svojevremeno Rišelje, priprema da učini ogromnu uslugu francuskom jeziku. Pripajanjem arapskih zemalja, evropska lingvistička ravnoteža prevagnuće u korist Francuske. Pre ili kasnije, videćete, uslediće direktiva da francuski jezik, ravnopravno s engleskim, bude usvojen kao službeni jezik

evropskih institucija. Ali ja samo politika pa politika, oprostite... Imate, rekoste, neka pitanja u vezi s mojom knjigom? - Pa da... - posle nešto dužeg ćutanja produžih ja gde sam stao jeste pomalo neprijatno, ali ja sam, naravno, pročitao poglavlje o poligamiji, i meni je, vidite, pomalo teško da o sebi razmišljam kao o nekakvom dominantnom mužjaku. Razmišljao sam o tome baš večeras, kad sam došao na ovaj prijem i video Loazelera. Iskreno, univerzitetski profesori... - Što se toga tiče, mogu odmah jasno i glasno da vam kažem: niste u pravu. Prirodna selekcija je univerzalni princip koji važi za sva ljudska bića, s tim što se pojavljuje u veoma različitim oblicima. Postoji ona čak i kod biljaka; ali u tom slučaju povezana je s pristupom hranljivim materijama u tlu, vodi i sunčevoj svetlosti. Čovek je životinja, to se podrazumeva; ali nije on ni prerijski pas ni antilopa. Ono što mu obezbeđuje dominantnu poziciju u prirodi nisu ni kandže ni zubi ni brzina, nego njegova inteligencija. Ja vam to, dakle, najozbiljnije kažem: nema ničeg nenormalnog u tome da se univerzitetski profesori svrstaju u red dominantnih mužjaka. Opet se nasmešio. - Znate... Onog popodneva koje smo proveli kod mene, razgovarali smo o metafizici, nastanku svemira, i tako dalje. I te kako sam svestan da to nisu teme koje, uopšteno gledano, zanimaju muškarce; ali one teme koje su nam istinski zanimljive, kako ste i sami rekli, teže nam je da načnemo. I sada, evo, pričamo mi o prirodnoj selekciji, nastojimo da razgovor održimo na jednom razumno višem nivou. I teško je, očigledno, pitati bez okolišanja: kakav ću imati tretman? Na koliko ću žena imati pravo? - Što se tretmana tiče, već sam u toku, uglavnom. - A broj žena, grubo govoreći, iz toga i proističe. Po islaskom zakonu, sve supruge imaju pravo na ravnopravan tretman, što već nameće određena ograničenja, makar samo u pogledu smeštaja. U vašem slučaju, cenim da biste mogli da, bez većih teškoća, imate tri supruge - ali vas, razume se, ništa ne obavezuje da ih toliko i bude.

Vredelo je, bez sumnje, razmisliti o tome; ja sam, međutim, imao još jedno pitanje, još neprijatnije od prvog; brzo se osvrnuh oko sebe, da se uverim da niko ne može da nas čuje, pa tek onda nastavih.

- Ima tu još nešto... Ovo je sad već stvarno osetljiva stvar... Recimo da islamski način odevanja ima svoje prednosti, da je sveukupni ambijent u društvu postao mirniji, ali da je, u isti mah, sve nekako... pokrivenije, rekao bih. Kad je čovek u situaciji da mora da bira, to bi moglo predstavljati određene probleme... Osmeh na Redižeovom licu sada je bio još širi. - Nemojte da vam bude neugodno da pričate o tome, ali zaista! Da ne razmišljate o takvim stvarima, kakav biste vi muškarac bili... Ali dozvolite da ja vama postavim jedno pitanje koje će vas možda iznenaditi: želite li vi stvarno da birate? - Pa... da. Čini mi se da želim. - Nije li i to, pomalo, tek jedna iluzija? Vidimo da svi muškarci, kad ih stavite u položaj da biraju, uvek svi biraju ali tačno jedno te isto. To je i navelo većinu civilizacija, a muslimansku civilizaciju posebno, da uvede instituciju provodadžika. To vam je jedna vrlo značajna profesija, rezervisana za žene velikog iskustva i velike mudrosti. One, naravno, imaju pravo, budući da su žene, da vide mlade devojke bez odeće, da potom pristupe nečemu što bi valjalo nazvati nekom vrstom procene, i da onda fizički izgled tih devojaka sravne s društvenim statusom budućih muževa njihovih. U vašem slučaju, mogu da vam jemčim da nećete imati razloga da se žalite... Zaćutao sam. Zinuo sam, u stvari. - Uzgred - nastavi Rediže - ako je ljudska vrsta i sklona evoluciji, za to duguje intelektualnoj fleksibilnosti žena. Muškarac je totalno neobradiv. Bez obzira da li je reč o filozofu jezika, o matematičaru ili kompozitoru muzike za TV serije, on će svoj reproduktivni izbor uvek sprovesti, ali neizbežno, na osnovu kriterijuma koji se ne menjaju već hiljadama godina. Izvorno, razume se, te fizičke prednosti privlače i ženski pol; ali žene je, uz odgovarajuće obrazovanje, moguće ubediti da suština ne počiva u tome. Može ih se, štaviše, ubediti da su privlačni bogati muškarci - naposletku, i istina je da čovek, da bi se obogatio, mora biti makar malo inteligentniji i lukaviji od proseka. U izvesnoj meri, žene se, štaviše, mogu ubediti i u visoku erotsku vrednost profesora univerziteta... - Tu mi pokaza onaj svoj osmeh u najlepšem izdanju, i ja se u jednom trenutku upitah da ne govori on to možda ironično, ali zapravo ne verujem da je to bio. - Dobro - zaključi on profama sleduju i viša primanja, što svakako olakšava stvari...

On mi je, na izvestan način, otvarao nove horizonte, a ja sam se pitao da li je i Loazeler potražio usluge jedne provodadžike; postaviti pitanje značilo je, ujedno, i odgovoriti na njega; da li sam ja, uopšte, mogao da zamislim svog nekadašnjeg kolegu kako muva studentkinje? U situaciji kao što je njegova, ugovoreni brak je očito bio jedino rešenje. Prijem se bližio kraju, a noć je bila iznenađujuće blaga; kući sam se vratio pešice, ni o čemu zapravo i ne razmišljajući, sanjareći na neki način. Da je na moj intelektualni život stavljena tačka, to je bivalo sve očiglednije, učestvovaću, uostalom, i nadalje u nekim tamo diskusijama, živeću od ušteđevine i rente; ali već se u meni razvijala svest - i to je već bila prava novina - svest o tome da, vrlo verovatno, u svemu tome ima još nečega.

Proteklo je tako nekoliko nedelja, kao neka vrsta čekanja iz pristojnosti, i za to vreme su i dani bivali sve topliji, te je u pariskoj regiji zavladalo proleće: a onda sam, naravno, pozvao Redižea. Pomalo je preterao s radovanjem, više iz uviđavnosti, ne bi li se meni učinilo da se iznenadio, da me ne uskrati za utisak da raspolažem slobodnom voljom; bio je, reče, stvarno srećan što sam pristao, i ja sam znao da je tako, ali on je, u osnovi, već odranije to smatrao svršenom stvari, i to, bez sumnje, odavno već, možda već od onog popodneva koje sam proveo kod njega, u Ulici Aren - nisam se tada ni potrudio da prikrijem snažan utisak koji su na mene ostavili Ajšini fizički kvaliteti, kao i Malikino sitno toplo pecivo. Muslimanke su očigledno predane i pokorne, na to sam mogao da računam, u tom pravcu su vaspitavane, za to i da ugode, a to je, u osnovi, dovoljno; što se kuhinje tiče, ja za to i nisam bogzna koliko mario, kad do tog poglavlja dođe, nisam bio istančanog ukusa kao Uismans, ali i tu su one dobijale odgovarajuće obrazovanje, mora biti da se vrlo, vrlo retko sretne neka koja kao domaćica nije bar koliko-toliko prihvatljiva.

Obred preobraćenja vrlo je jednostavan; odigraće se, verovatno, u Velikoj pariskoj džamiji, tako je bilo praktičnije za sve. S obzirom na moj relativan značaj, obredu će prisustvovati i rektor lično ili, u najmanju ruku, jedan od njegovih bliskih saradnika. Nije unapred propisano koliko ljudi treba da prisustvuje; biće tu, svakako, i nekoliko običnih vernika, džamija se za takve prigode nikad ne zatvara, bilo je to moje obznanjivanje pred novom muslimanskom braćom, pred onima koji su mi jednaki pred Bogom.

Hamam će, pre podne, biti specijalno otvoren za mene, obično, inače,

muškarci nemaju pristupa; odeven u penjoar, prolaziću kroz duge hodnike s kolonadama i zasvođenim tavanicama, zidova ukrašenih izrazito finim mozaicima; a onda ću u jednoj manjoj sali, takođe ukrašenoj minuciozno izrađenim mozaicima i okupanoj plavkastom svetlošću, pustiti mlaku vodu koja će dugo, veoma dugo teći po mom telu, sve dok ono u jednom trenutku ne bude pročišćeno. Potom ću se obući, već sam pripremio bio novu odeću; ući ću onda u jednu veliku dvoranu, namenjenu za verske obrede. Oko mene će zavladati tišina. Slike sazvežđa, supernova, spiralnih maglina prolaziće mi kroz glavu; slike izvora, takođe, i beživotnih, netaknutih pustinja, velikih šuma u koje ljudska noga gotovo da nije kročila; malo-pomalo, i ja ću stupiti u veličanstveni kosmički poredak. A zatim ću, smirenim glasom, izgovoriti sledeću formulu, koju sam naučio fonetski: „Aš-hadu an la ilaha ila lahu va aš-hadu ana Muhamadan rasululahi.” Što, tačno, znači: „Svedočim da nema nijednog drugog božanstva do Boga, i da je Muhamed prorok njegov.” I onda će sve biti gotovo; ja ću, od toga časa, biti musliman.

Prijem na Sorboni trajaće mnogo duže. Rediže je već neko vreme sve više bio orijentisan na političku karijeru, i upravo je bio postavljen za ministra inostranih poslova; nije više imao mnogo vremena za dužnosti koje sobom nosi funkcija predsednika univerziteta; pa ipak, on sâm će održati govor prilikom mog prijema (a ja sam znao, bio sam siguran da će pripremiti izvrstan govor, i da će ga s radošću održati). Sve moje kolege biće tu - novo izdanje u Plejadi već je dospelo u razne univerzitetske krugove, svi su sada bili upoznati s tim, ja sad već svakako nisam bio čovek čije se poznanstvo zanemaruje; i svi će nositi toge, jer saudijske vlasti upravo su bile vratile ovaj svečani odevni predmet. A ja ću, pre nego što održim uzvratni govor (koji će, po tradiciji, biti sasvim kratak), još jednom, poslednji put, pomisliti na Mirijam. Ona će svoj život, znao sam to, voditi u uslovima mnogo težim od onih u kojima ću živeti ja. Iskreno sam želeo da i njoj život bude srećan mada nisam bogzna kako verovao da će takav biti. Na koktelu će biti veselo, i potrajaće to, do kasno.

Nekoliko meseci kasnije vratiću se predavanjima i, naravno, studentkinjama - lepim, pokrivenim, stidljivim. Ne znam kako informacije o ugledu nastavnika kruže među studentkinjama, ali one kruže pa kruže, i tako je oduvek bilo, neizbežno, i nisam sad imao utisak da su se stvari znatnije promenile. Svaka od tih devojaka, koliko god lepa bila, radovaće se i biti ponosna ako izaberem upravo nju, i biće joj čast da sa mnom deli postelju. One će biti dostojne ljubavi; a ja ću, sa svoje strane, uspeti ljubav da im pružim.

Donekle kao što je, nekoliko godina ranije, slučaj bio s mojim ocem, i meni se sada ukazivala nova šansa; biće to šansa da započnem jedan novi život, bez neke naročite veze s onim prethodnim. Neću imati za čim da žalim.

Zahvalnost Nisam studirao, i sve moje informacije o ovoj instituciji dobio sam posredstvom Agate Novak-Leševalije, višeg predavača na Univerzitetu Pariz X - Nanter. Ako moje pripovedanje biva bar donekle uverljivo, zahvalnost za to dugujem isključivo njoj.

1 Filantrop je čovekoljubac, ali s prefiksom „en” na francuskom ova kovanica dobija novo značenje, u svetlu glagola enfiler, što znači „puniti, trpati (u)”. (Prim. prev.) 2 Halal , kod nas najčešće upotrebljavan u izrazu „alal ti vera”, znači „ono što vera dopušta”, „ono što je verom dozvoljeno”. (Prim. prev.) 3 Specijalitet marokanske kuhinje. (Prim. prev.) 4 Fr.: Conseil national des universités - Nacionalni univerzitetski savet. (Prim. prev.) 5 Fr.: Journal des dix-neuvièmistes - List poklonika XIX veka. (Prim. prev.) 6 Prezime Lempereur, stvarno ili izmišljeno, neminovno asocira na reč l’empereur, što znači car, imperator. (Prim. prev.) 7 Rani romantičar, ili poklonik ranog romantizma. (Prim. prev.) 8 Fr.: Train Grande Vitesse (TGV), voz Francuske železnice koji razvija izrazito velike brzine. (Prim. prev.) 9 Tkanina, najčešće crne boje, kojom pojedine pripadnice muhamedanske vere pokrivaju lica. (Prim. prev.) 10 Grad od stotinak hiljada stanovnika u Pariskoj regiji. (Prim. prev.) 11 Vrsta crvenog vina. (Prim. prev.) 12 Union pour un mouvement populaire - Unija za narodni pokret. (Prim. prev.) 13 La Direction generale de l a securite interieure - Generalna direkcija za unutrašnju bezbednost. (Prim. prev) 14 Direction de la surveillance du territoire - Direkcija za nadzor teritorije. (Prim. prev.)

15 La direction centrale du renseignements interieur - Centralna direkcija unutrašnje obaveštajne službe. (Prim. prev.) 16 Direction generale de la securite exterieure - Generalna direkcija za spoljnu bezbednost. (Prim. prev.) 17 Misli se na čuvenu Višu učiteljsku školu (Ecole normale supérieure, koja se nalazi u ovoj ulici u pariskom Petom arondismanu). (Prim. prev.) 18 Marka piva. (Prim. prev.) 19 Prvi evropski sajt za upoznavanje i zabavljanje. (Prim. prev.) 20 Regionalna ekspresna mreža (fr.: Réseau express régionale), voz koji centar Pariza povezuje s bližim i daljim predgrađima. (Prim. prev.) 21 Salata omiljena u arapskom svetu, jedan od specijaliteta libanske kuhinje. (Prim. prev.) 22 Departman u severoistočnoj Francuskoj. (Prim. prev.) 23 Francuski kolokvijalni izraz (feuille de rose) za anulingus. (Prim. prev.) 24 Hôtel Matignon, službena rezidencija predsednika francuske vlade. (Prim. prev.) 25 Emil Komb (1835-1921), francuski političar. (Prim. prev.) 26 Fr.: martel - malj, bat, čekić. (Prim. prev.) 27 Unija demokrata i nezavisnih (l'Union de democrates et des independents). (Prim. prev.) 28 Baskijska provincija na krajnjem jugozapadu Francuske. (Prim. prev.)

29 Anri IV (1553-1610), zvani „Anri Dobri”, vladao je Francuskom od 1589. do smrti, 1610. (Prim. prev.) 30 Dhimmi - građanin-podanik muslimanske države koji nije muhamedanske vere. (Prim. prev.) 31 Britanska pesnikinja jevrejskog porekla rođena i odrasla u Egiptu. (Prim. prev.) 32 Šarl Pegi (1873-1914), francuski pesnik i esejista. (Prim. prev.) 33 Stihove Šarla Pegija prepevao Vladimir D. Janković. (Prim. ured.) 34 Francusko belo vino. (Prim. prev.) 35 Nadija je ovde lično ime, ili pseudonim, dok reč beurette u žargonu označava devojku rođenu u Francuskoj, pripadnicu druge generacije došljaka sa severa Afrike. (Prim. prev.) 36 SNCF (Societe nationale des chemins de fer français), Nacionalna zajednica francuskih železnica; TER (Transpress express regional), Regionalni ekspresni transport. (Prim. prev.) 37 Trente glorieuses - tri decenije kolosalnog ekonomskog rasta, od okončanja Drugog svetskog rata do 1973. godine. (Prim. prev.) 38 Jedno od jugoistočnih pariskih predgrađa. (Prim. prev.) 39 Misli se na Emila Komba (1835-1921), francuskog političara koji je početkom XX veka obavljao i funkciju predsednika vlade. (Prim. prev.) 40 U Vladi Republike Francuske funkcije ministra finansija i ministra budžeta su odvojene. (Prim. prev.) 41 Reč je o Rue de l’Annonciation u pariskom XVI arondismanu. (Prim. prev.)

42 Pierre Moscovici, francuski političar, član Socijalističke partije i ministar finansija u francuskoj vladi od 2012. do 2014. godine. (prim. prev). 43 Engl.: Jebeš nezavisnost. (Prim. prev.) 44 S kraja XVIII veka, iz doba Francuske buržoaske revolucije. (Prim. prev.) 45 Tuniska rakija od smokava. (Prim. prev.) 46 Thalys, brzi voz koji saobraća na relaciji Pariz-Brisel. (Prim. prev.)