Dekameron - Analiza 4n6o2g

Đovani Bokačo jedan je od najpoznatijih italijanskih stvaralaca svoga vremena. Najpoznatiji je po knjizi Dekameron, nastaloj između 1348. i 1353.godine. Knjiga sadrži 100 novela jedinstvenog okvira. Jednostavnim jezikom, na anegdotski način, kroz pričanje 7 devojaka i 3 mladića koje je epidemija kuge u Firenci navela da napuste grad i provedu izvesno vreme u idiličnom ambijentu na jednom imanju, ispričane su dogodovštine iz svakodnevnog života ljudi različitog porekla i zanimanja. Da bi prekratili i osmislili višak slobodnog vremena mladi ljudi su se dogovorili da svakoga dana svako od njih ispriča po jednu priču. Samo prvog i poslednjeg (desetog) dana nisu određivane teme a ostalih dana teme su bile o sreći (fortuni), o ljubavnim željama, o ljubavima i smrti, o ljubavnim nezgodama koje završavaju srećno, pitanja i duhoviti odgovori, podvale žena glupim muževima, trijumf lukavih i srećnih ljudi i podvale u kojima stradaju glupaci i rogonje, plemenita i velika dela. Uz dosta humora i vedrine opisano je staro i novo, vrline ali i lažni moral (uglavnom dvoličnog sveštenstva). Ljubav je opisana kao slobodna i prirodna, puna strasti, komičnih situacija a ređe i avantura sa tragičnim krajem. Vera u život i ljubav prema životu vode nas kroz celu knjigu. O mudrosti i domišljatosti Saznajemo u III noveli I dana Jevrejin Melkisedek pričom o trima prstenima otkloni od sebe veliku pogibelj koju mu je pripremio Saladin Saladin je istorijska ličnost. Bio je veliki borac protiv krstaša, kralj Egipta i Sirije (u evropskoj književnosti je uživao ugled uzornog vladara, viteškog protivnika i plemenitog čoveka). Prema trećoj noveli prvog dana jednom se dogodilo da je Saladinu za njegove ratove hitno ustrebala veća kolina novca. Na pamet mu je pao Jevrejin Melkisedek, inače zelenaš. Pritisnut nuždom ali i vlastitom škrtošću, pokušao je da nađe način da mu nudri Melkisedeka da mu ovaj pomogne. Stoga je pozvao Jevrejina i laskajući njegovoj mudrosti postavio pitanje koji od triju zakona smatra istinitim, jevrejski, saracenski ili hrišćanski. Melkisedek mu na to ispriča priču o uobičajenom postupanju kod nasleđivanja,tj. da oca nasleđuje onaj sin kojem ostavi prsten i da je to znak da svi ostali moraju sluđati odabranog. Ali Melkisedek priča dalje o ocu koji ima tri sina koja podjednako voli i ne može da se odluči koji je od njih najdostojniji da ga nasledi. Stoga mudri otac naruči da se naprave jkoš dva prstena istovetna prvom i kriomice dade svakom sinu po jedan prsten. Nakon očeve smrti svaki od sinova mišljaše da baš on ima pravo na nasledstvo i čast, ali nikako nisu mogli da utvrde koji je prsten pravi. Tako je ostalo nerešeno pitanje ko je pravi naslednik jer otac i nije hteo nijednog sina da izdvoji. Tako i Gospod daje pravo svakome od navedena tri naroda da veruje da njemu pripada nasledstvo, da je njegov zakon istinit i da su njegove zapovesti ispravne. Kao i kod prstenja to pitanje nije rešeno. Saladin je uvideo kako je mudro Jevrejin izbegao postavljenu zamku. Iskreno je izneo pred Melkisedeka svoje potrebe. Jevrejin je pomogao Saladinu traženom svotom a za uzvrat vrlo brzo bio nagrađen vrlo vrednim darovima , položajem i prijateljstvom. O dvoličnosti sveštenstva priča nam Bokačo u IV noveli I dana Neki redovnik upadne u grh i zasluži najtežu kaznu, ali čestito prekori svoga opata s istoga grha pa se oslobodi kazne Mladi redovnik, pun životne snage, u šumi opazi lepu i mladu seljanku i zagleda se u nju. Vrlo brzo uspeo je da je nagovori da pođe s njim do samostana te se u njegovoj ćeliji prepuste

žudnji. Slučaj je hteo da je pored te prostorije prolazio redovnikov opat i shvatio o čemu se radi. Opat se suzdržao da mladića odmah pozove i kazni – odlučio je da pričeka da ovaj sam izađe. Redovnik nasluti da je njegova avantura otkrivena, te se sneveseli i preporuči devojci da se pritaji dok se on ne vrati ne bi li našao načina da je neopazice izvuče iz samostana. Onda ode do opatove sobe i predade mu svoj ključ uz bezazleno objašnjenje da još nije doveo sva drva pa ponovo ide u šumu. Opat je najpre hteo da u prisustvu ostalih redovnika otvori ćeliju ali se ipak predomislio i otišao da najpre sam porazgovara s devojkom. Od straha devojka počne da plače. S druge strane u opatu se rodi žudnja i umesto da izgrdi i kazni devojku on je uze tešiti. Vrlo brzo opat ju je držao u zagrljaju te su se popeli na uski redovnikov krevet. Opat se ustručavao da devojku ne zgnječi svojom prevelikom težinom pa ju je položio na svoje grudi. Sve to gledao je mudri redovnik (koji se lagao da ponovo ide u šumu). Bio je zadovoljan što mu je zamisao uspela (jer se opat s devojkom iznutra zaključao) i kada je konačno opat izašao i ugledao mladića strogo ga je izgrdio i pripretio zatvorom. Na to mu redovnik odgovori da još nije naučio sva pravila reda sv. Benedikta, te da mu on (opat) još nikada nije pokazao kako redovnici moraju da podnose kada ih ženske pritiskaju kao i da sada kada je video kako to opat podnosi nikada više neće grešiti nego će to uvek raditi na način kako je to video od svoga starešine. Opat je shvatio da je njegov greh razotkriven, pa je odustao od toga da redovnika kazni već ga je zamolio da o svemu što je video ćuti. O tome da je uvek u životu važno imati sreće čuli smo u II noveli II dana Pokradeni Rinaldo d'Asti dospe u Kaštel Đulijelmo, gde ga ugosti neka gospođa udovica, pa kad nadoknadi gubitak živ se i zdrav vrati svojoj kući. Neki trgovac Rinaldo d'Asti nakon uspešno obavljenog posla na putu sretne neke ljude za koje je pretpostavio da su trgovci i njima se neoprezno pridruđio. Međutim, to su bili razbojnici koji su iskoristili trgovčevu naivnost i ne samo da su ga opljačkali, nego su ga u zimsku noć ostavili na putu bosonogog i u košulji. Kada je video da mu gazdu napadaju, Rinaldov sluga je pobegao do Kaštel Đulijelma. Ozebao i gladan i Rinaldo je nekako uspeo da se dovuče do grada. Kako je bilo kasno, mostovi su bili podignuti i nesretni trgovac ostao je da provede noć pod nekom izbočinom jedne gradske kuće. Pretpostavljajući da živ neće dočekati jutro plakao je i molio se sv. Julijanu, zatitniku gostoljubivosti i dobrog konaka. U toj kući je živela neka lepa udovica, inače ljubavnica markiza Aza. Slučaj je hteo da baš te noći markiz nije mogao da ostane kod udovice, te je upravo u vreme dok je Rinaldo plakao ona bila u prostoriji iz koje ga je čula. Sažalila se i pustila ga u kuću a kad joj je ispričao o svojoj nezgodi, ne samo da mu je dala da se okupa u toploj vodi već ga je nahranila i obukla u gospodsko odelo svoga pokojnog muža. Tako okupan i obučen Rinaldo se udovici svideo i ona odluči da nadoknadi gubitka zbog markiževog odsustva. Nakon ugodno provedene noći udovica je Rinaldu dala punu kesu novca, pokazala mu kojeg se puta mora držati da bi dospeo u grad i našao svog slugu i pustila ga na ona vratašca na koja je bio ušao. Nedugo pošto je našao slugu dovedoše u grad ona tri razbojnika što su ga prethodnog dana opljačkala. Nakon što su oni sve priznali Rinaldo ponovo uzjaha svog konja, dobi natrag svoju odeću i novac. Tako zahvaljujući Bogu i sv. Julijanu živ i zdrav vratio se kući.